Прочитај ми чланакТоком првих осам година на власти АКП је спроводио либералне реформе и усвојио либералну реторику. Странка правде и развоја постала је љубимица западних престоница и турских либерала. Но, кад је АКП остварио велике победе на уставном референдуму 2010. и следеће године на изборима либерална реторика је нестала, а појавио се социјални конзервативизам - ексклузивна колумна из Њујорк тајмса на српском језику.
Током првих осам година на власти АКП је спроводио либералне реформе и усвојио либералну реторику. Странка правде и развоја постала је љубимица западних престоница и турских либерала. Но, кад је АКП остварио велике победе на уставном референдуму 2010. и следеће године на изборима либерална реторика је нестала, а појавио се социјални конзервативизам – ексклузивна колумна из Њујорк тајмса на српском језику.
Пре око пет година сви су говорили о „турском моделу“. Запад и муслимански свет сматрали су Турску блиставим примером споја ислама и демократије. Реџепа Тајипа Ердогана, тадашњег премијера, а садашњег председника републике, хвалили су као реформисту који ствара слободнију, богатију и мирнију Турску.
Са жаљењем се присећам тих дана. Реторика либералног отварања уступила је место ауторитаријанизму, мировни процес с курдским националистима се распао, слобода штампе се смањује а терористички напади су све чешћи.
Шта је кренуло наопако? Ердоганове присталице имају једноставан одговор: завера. Пошто је с Ердоганом на челу Турска постала сувише моћна и независна, опаки сплеткароши са Запада и њихови издајнички „агенти“ у земљи отпочели су кампању каљања турске демократије. Председникови следбеници и не схватају да су управо та заверама опседнута пропаганда, самозадовољство које одражава и мржња коју подстиче део проблема.
Да бисмо схватили зашто нас је турски модел изневерио, морамо се вратити у 2001. годину када је основана Ердоганова Странка правде и развоја – АКП. У то време Турска је била под влашћу секуларистичких генерала који су рушили сваку владу коју нису контролисали. Године 1997. истиснули су исламистичке претходнике АКП-а, па су оснивачи нове партије истакли своју постисламску визију и изјавили да напуштају стару идеологију. Једини циљ био им је увођење Турске у Европску унију и остварење либералне демократије.
Током првих осам година на власти АКП је спроводио либералне реформе и усвојио либералну реторику. Темељни проблем Турске, тврдила је та странка, јесте прејака држава која гази грађанска права. Опозиција држави, на пример курдски националистички покрет, мора да се схвати као реакција на ауторитаријанизам, не као завера издајника. Стабилност ће се родити из више слобода. Странка правде и развоја постала је љубимица западних престоница и турских либерала.
Но, кад је АКП остварио велике победе на уставном референдуму 2010. и следеће године на изборима – пошто је покорио војску – либерална реторика је нестала, а појавио се социјални конзервативизам. Кад је странка 2013. осетила да јој је власт пољуљана, најпре масовним демонстрацијама, а затим истрагама о корупцији, преузела је ауторитаријанске навике којима се некада противила. Противници су претворени у непријатеље које треба згазити. Показало се да је визија демократије странке само тиранија већине.
Турски секуларисти иза овога виде исламистичку заверу: АКП је скривао своје „право лице“ до погодног тренутка. Али ја мислим да промене у странци нису планиране – ни принципијелне. Странка је усвојила либерални концепт из нужде и без превише размишљања. Власт коју је странка освојила мамила је, опијала и кварила њене припаднике. Појединци и сталежи окупљени данас иза Ердогана први пут у животу стекли су богатство, углед и славу и одлучни су да све то задрже.
Међутим, то што је модел либералног ислама АКП-а пропао, не значи да сви исламисти угрожавају либералну демократију. Доказ за то је Тунис. Тамошња исламистичка странка Енахда није само омиљена и победничка него је и странка помирења. Због тога су Тунишани успели да усвоје задивљујуће либералан устав широким свенародним консензусом. Тајна је можда и у томе што је Рашид Гануши, оснивач Енахде, мање макијавелистички политичар, а више принципијелни научник.
Ово не значи да Турску Запад треба да одгурне, као што ни бес према Ердогану не значи да Турска увек греши и да су њени противници увек у праву. Под Ердогановом влашћу Турска је помогла сиријским избеглицама више него било која друга земља. Запад то треба да призна и да понуди помоћ. Осим тога, турска забринутост због курдских сепаратиста није неоснована, што доказују два напада бомбаша-самоубица у Анкари.
Штавише, темељни турски проблем није само однедавни ауторитаријанизам АКП-а, него и борбена, раздељена и циничка политичка култура земље. Ми смо „поцепана земља“ која још није нашла мир. Ердоган је можда најновији манипулатор у овој драми, али одговорни су и сви остали глумци.
Да бисмо постали истински „модел“ и осигурали мир својој земљи, ми Турци морамо се окупити око либералних вредности које је АКП некада заступао: у нашој земљи нема непријатеља, него само грађана с различитим ставовима, а сви они заслужују једнака права и слободе и скроман државни апарат коме је посао да служи, а не да диктира.
*Мустафа Акјол је аутор књиге Ислам без крајности: Муслиманска тежња ка слободи
