У Француској је ванредно стање. Ништа ново, рекли би циници. Ванредно стање у тој земљи је мање-више на снази још од 13. новембра и терористичких напада. Међутим, ово је друга врста ванредног стања. Ово прво, изазвано тероризмом, увеле су власти. Ово тренутно, које паралише Француску, увели су синдикати – због Закона о раду.

 

У Француској је ванредно стање. Ништа ново, рекли би циници. Ванредно стање у тој земљи је мање-више на снази још од 13. новембра и терористичких напада. Међутим, ово је друга врста ванредног стања. Ово прво, изазвано тероризмом, увеле су власти. Ово тренутно, које паралише Француску, увели су синдикати – због Закона о раду.

Европско фудбалско првенство је почело. Двадесет четири европске репрезентације бориће се за титулу на трави стадиона Француске. Зато је логично претпоставити да ће навијачи из барем двадесет три европске земље похрлити у Француску да подрже своје пулене. Међутим, питање је докле ће стићи и, ако успеју да стигну, како ће се вратити кући.

Стање анархије

Ако путују авионом, треба да знају да је штрајк пилота заказан за 14. јуни. Ако се одлуче за железницу, треба да рачунају да су најбржи возови Европе, чувени француски “те-же-ве”, стали у уторак увече и да, уколико поново и крену, могу опет лако да се зауставе. Ако пак одлуче да на фудбалско првенство крену колима, морају да се натанкују пре француске границе јер је од осам рафинерија у тој земљи шест или потпуно или делимично стало.

Француска поседује резерве горива које могу да покрију њене потребе 115 дана. Међутим, реч је о стратешким, а не комерцијалним потребама. У пракси то значи да гориво на пумпама није загарантовано, а уколико рафинерије и буду почеле с радом до Европског првенства у фудбалу, целом систему биће потребна три дана да се врати у нормалу.

Слично је и с атомским централама – 16 од 19 не ради у земљи која три четвртине електричне енергије добија нуклеарном фузијом. Дакле, велико је питање да ли ће навијачи, који се пробију до свог одредишта, моћи да уђу на стадионе уколико струје не буде и превезу се до и са њих уколико стане и подземна железница.

Укратко, у Француској је ванредно стање. Ништа ново, рекли би циници. Ванредно стање у тој земљи је мање-више на снази још од 13. новембра прошле године и терористичких напада који су однели преко 130 живота у Паризу. Међутим, ово је друга врста ванредног стања. Ово прво, изазвано тероризмом, увеле су власти. Ово тренутно, које паралише Француску, увели су синдикати. Зашто?

Три и по хиљаде страна закона

Разлог је нацрт новог закона о раду. Реч је о чеду министарке рада Мирјам ел Комри, коју су, приликом именовања прошле године, како десничарска опозиција, тако и медији, критиковали због неискуства.

 

Млада правница мароканског порекла рођена у Рабату на своја плећа преузела је херкуловски задатак да новом регулативом смањи незапосленост, која је премашила 10 одсто. Резултат је гигантски том од око три и по хиљаде страна који регулише односе запослених и послодаваца и који је француском савету министара представљен крајем марта.

Како су га тако брзо министри прочитали и протумачили не знам, али знам да је премијер Валс те муке поштедео посланике Доњег дома парламента. Он се почетком маја позвао на уставну клаузулу која омогућава да се неки нацрти закона усвоје без расправе и гласања при првом читању. Тако је текст прешао у руке француских сенатора који ће о њему почети расправу 13. јуна. Ваљда ће дотле успети да се изборе са 3.500 страна.

Поређења ради, Наполеонов кодекс, револуционарни законик који обухвата целокупно француско грађанско право, има нешто преко шест стотина страна. Синдикалци су нацрт свакако прочитали и због њега дигли куку и мотику. Па, шта је то тако спорно да доведе до потпуне блокаде целе државе?

 

Треба знати да су се француски радници изборили за степен права који ужива мало која западна земља. Социјалиста Лионел Жоспен добио је изборе 1997. године јашући на крилима популарности левичара Тонија Блера, изабраног само месец дана пре њега с друге стране Ламанша.

Међутим, главни разлог његове победе било је обећање да ће увести 35-сатну радну недељу. Он је своје обећање и испунио 2000. године, те Французи морају да раде седам, а не осам сати дневно, а између две смене одмарају најмање 11 сати. Све преко тога је скупо наплаћен прековремени рад. Ако се зна да француски радник у просеку ради 37,5 сати недељно, јасно је да држава и предузећа ова два и по сата вишка плаћају папрено.

Французи раде седам сати дневно, а између две смене одмарају најмање 11 сати. Све преко тога је скупо наплаћен прековремени рад.

Тачка раздора – прековремени рад

Нови закон предвиђа да се о сатници преговара између послодаваца и запослених. Послодавац добија одрешене руке да запосленог оптерети са до чак 60 сати у недељи уколико му у неком другом временском периоду смањи број радних сати како би просек остао 35 недељно.

Примећујете да прековременог рада овде нема. А када га има, биће мање плаћен. До сада су запослени у Француској првих осам сати прековременог рада наплаћивали 25 одсто више, а сваки сат преко тога чак 50 процената преко вредности радног сата. Нови закон предвиђа да вредност прековременог рада у просеку буде 110 одсто редовног. Лако је обрачунати колико кућни буџет просечног радника овако постаје тањи.

За послодавце најважнија ставка законског нацрта госпође Ел Комри је могућност да лакше деле отказе. Наиме, стално запослење у Француској је свети грал управо због дебелих бенефиција које носи са собом. Висину отпремнина за технолошке вишкове одређују судови. Зато послодавци зазиру од примања у стални радни однос и запослене држе на углавном тромесечним уговорима.

Преведено у статистике, незапосленост је много већа на папиру него у пракси. Зато законодавци желе да реалност споје са статистиком, тако што би малим предузећима омогућили да отпуштају после три месеца губитака, средњим после шест до девет месеци, а великим пошто губици постану тренд током целе пословне године.

Нацрт предвиђа и посебну шему за запошљавање младих. Међутим, и ту је кључ проблема сада већ више него озлоглашени члан два овог текста библијских размера који предвиђа да се преговори о колективним уговорима воде директно између запослених и послодавца. Звучи наивно, али у пракси то значи развлашћивање синдиката, којима је преговарање о природи колективних уговора једна од главних делатности, развијана деценијама.

Да је влада свесна да је ударила где највише боли сведоче и речи премијера Мануела Валса, изговорене пред посланицима, а у ствари упућене синдикатима: “У земљи у којој сувише често влада култура сучељавања, овај закон омогућава културу компромиса”.

 

Међутим, премијер је сам окренуо леђа тој култури тиме што је синдикалце, који су на нови закон одговорили штрајком, назвао терористима. Право на штрајк је свето у Француској. Законски је омогућено још 1864. године. Уграђено је у Устав из 1946. године као једна од десничарских деголистичких концесија левици после победе над страним нацизмом и домаћим фашизмом, оличеним у Вишијевској републици маршала Петена.

Обрушити се на штрајкаче није никада добар политички потез, а још мање када га повлачи председник владе коју предводи Социјалистичка партија Француске. Још мање је у социјалистичком духу настојање да се синдикати поделе по овом питању, што је управо тактика Валсовог кабинета. За сада није уродила плодом, јер и поред пасивности “умерених” синдиката, како их влада назива, снага преосталог радничког бунта више је него довољна да баци привреду на колена.

 

Синдикални лидер, мешавина Леха Валенсе и Краљевића Марка

Мартинез је био комуниста до 2002. године, а сада је генерални секретар моћне Опште конфедерације рада, која броји 700.000 чланова, вишеструко више него владајући социјалисти и опозициони деголисти заједно.

Сваки бунт има свог вођу, па и овај. Име му је Филип Мартинез. Визуелно је мешавина Леха Валенсе и Краљевића Марка. Син је борца у грађанском рату у Шпанији и Шпанкиње. Комуниста до 2002. године, а сада генерални секретар моћне Опште конфедерације рада, која по неким проценама броји 700.000 чланова, вишеструко више него владајући социјалисти и опозициони деголисти заједно. Металац Мартинез одлучио се за политику “празне столице”, дакле неулажења у било какве преговоре с владом. Уместо тога, овај бивши радник “Реноа” показао је шта његова армија све може. А видели смо, може много. И спремна је на још.

Ни влада није без адута. Ситуација би заиста могла да прерасте у ванредно стање. У том случају, рафинерије би могле да буду насилно одблокиране, нуклеарне електране стављене у погон уз помоћ штрајкбрехера, а на исти начин проради и саобраћај. Но, да ли је председник Оланд спреман да иде толико далеко?

Овај закон је последњи покушај непопуларног шефа државе да себи обезбеди други мандат и на председничким изборима наредне године победи екстремно десну предводницу Националног фронта Марин ле Пен. У Оландовом најружичастијем сценарију, без пада незапослености, та победа је недостижна. Зато је јасно да председник игра на све или ништа, те је немогуће предвидети докле је спреман да иде.

А шта је са запосленима?

С друге стране, сам Мартинез је изузетно непопуларан. Овонедељна испитивања јавног мњења показују да негативно мишљење о њему има чак две трећине Француза. Грађани га виде као “свађалицу и политиканта, који није склон дијалогу, а још мање способан да предложи ефикасна решења”. Чак је и левичарски дневник “Лиманите” пре пар дана одбио да објави једно од Мартинезових саопштења на згражање уредника бројних дневних листова и струковних организација које тај потез виде као удар на слободу говора.

Дакле, у току је борба између екстремне и умерене левице, која овим законом све више скреће ка десном центру и економском моделу Ангеле Меркел. То није случајно, јер председник Оланд треба да у умерено десним деголистима и предузетницима има јаке савезнике како би 2017. одмерио снаге са екстремном десницом.

А шта је са запосленима? Изгледа да су се њихова права изгубила негде у стереотипним француским поделама и борбама за фотеље. Уз све бенефиције које уживају треба им одати почаст јер су најпродуктивнији у Европи. Изгледа да им преостаје једино да се са истим еланом удубе у хиљаде страна новог закона и оцене када и како ће његове последице осетити на свом џепу. И зато, ако не будете могли да пратите Европско првенство у фудбалу због неког штрајка, одлучите сами колико ћете бити љути на Французе.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Ангела Меркел, Ивана Милорадовић, Филип Мартинез, Француска