Кримска криза подгрева дискусије о енергетској политици у САД. Републиканци нису једини који снабдевање горивом желе да употребе као оружје против Путина. Министарство спољних послова за то се већ годинама спрема.

Сједињене Америчке Државе, велики потрошач енергије, сада хоће да буду велики испоручилац. Барак Обама жели да буде Арапин – барем када је реч о гориву: „Као што се види, ми смо Саудијска Арабија природног гаса”, одушевљено говори амерички председник. „Имамо га много“. Амерички процват са гасом, помоћу нових, такозваних фрекинг-технологија, шири не само топлоту у пећима, већ и самопоуздање. Већ 2020. године, САД желе Блиском истоку да оспоре позицију енергетског лидера.

Изгледе да ће Американци убудуће више да производе нафте и природног гаса, него што ће да троше, многи у америчком Конгресу виде као шансу за парирање руском председнику Владимиру Путину. Гориво као оружје за нови Хладни рат – таква размишљања посебно интензивира криза у Украјини, пре свега у табору републиканаца. Првенствено се ради у подршци Европи и Украјини и њиховим енергетским потребама, каже конзервативни посланик конгреса Роберт Питенгер за Дојче веле. Снабдевањем течним гасом из САД, као и од стране савезника са Блиског Истока, попут Кувајта, Питенгер и други посланици желе да помогну Источној Европи да се избори са проблемом зависности од руског гаса. „Постоје још неки инфраструктурни и логистички проблеми који морају да се реше“, каже Питенгер, иначе председник Оперативне групе за тероризам и неконвенционално вођење рата америчког Конгреса и додаје: „Али мислим да ћемо у блиској будућности бити спремни.“

САД још увек не извозе гас, али компанија као што је „ЕxxонМобил“, већ дуже времена врши притисак на америчку владу да коначно одобри издавање потребних дозвола за изградњу извозног терминала. У томе је подржава све више републиканаца. „Председник би морао одмах да одобри извоз гаса“, захтева портпарол већине у Представничком дому Џон Бенер. Довољно би било да Обама узме телефон и изда налог. „У протекле три године издали смо дозволе за три извозна терминала за течни гас“, подсећа Бенер. Преостала 24 захтева чекају на гомили у Министарству енергетике.

Кримска криза као шанса

Криза на Криму би, према оцени републиканаца, требало да буде довољно добар аргумент да се хитно да зелено светло за реализацију пројекта. Тек тада би течни гас из САД могао да стигне на Исток. „Понуда Американца, пре свега републиканаца, да се почне са извозом гаса из Америке у Европу, посебно Немачку, првенствено треба схватити политичко-стратешки“, оцењује шефица вашингтонског одсека немачке фондације „Бертелсман“ Анете Хојзер. То би био јасан сигнал Кремљу и Путину да је трансатлантска алијанса по том питању сложна.

Али чак и да америчка влада одобри захтеве, реализација таквих извозних планова ка Европи остаје далеки циљ. „Тренутно је практично само једна лука у САД у стању да извози гас“, каже Хојзер. „Такође је важно знати да су се Американци уговорима дугорочно обавезали да ће гас првенствено да извозе у Азију, пре свега у Јужну Кореју, Јапан и Индију.“ Важно је знати и да Европљани тренутно немају скоро никакве капацитете, да тај гас приме.

Енергија као средство притиска?

Већина одобрених извозних терминала у САД, тренутно су тек у раној фази изградње. Прво постројење у Луизијани могло би да буде пуштено у погон следеће године. Преостала постројења неће бити завршена пре 2017. године. Са друге стране Атлантика ситуација је слична: увозне луке за течни гас за сада имају Француска, Шпанија, Белгија и Холандија. Такође, постоје нови трговински путеви у геополитички промењеном свету, каже Анете Хојзер: „Европљани су до сада израдили прве планове, али ја сам уверена да ће кримска криза допринети да томе да се питање енергетско-политичке зависности трансатлантске алијансе сада интензивира.“

Питањем европске енергетске политике интензивно се бави бивши амерички амбасадор у Украјини Карлос Паскал. Тај дипломата је од 2011. ангажован у америчком Министарству спољних послова које има свој одбор за енергетске резерве. Задатак одбора јесте да помогне земљама у којима се догађају демократске промене, као што је тренутно Украјина, да се отргне од стиска доминантних снабдевача енергијом. „Због промена на глобалном тржишту, све више уочавамо потребу за стварањем глобалног тржишта гаса“, сматра Паскал. „Европско пословање са гасом морамо да схватимо у ширем контексту. Питање снабдевања гасом не може да се географски ограничи. То је постало глобално питање.“

Паскал каже да су он и његов одбор у протекле три године већ помогли Украјини да за једну трећину смањи зависност од руског гаса – на 60 процената. Друге источноевропске земље Паскалов одбор је повезао са новим, афричким снабдевачима енергије. Пред сличним изазовима биће и Немачка, верује Анете Хојзер из фондације „Бертелсман“. „Независно од дневно актуелних догађаја, као што је питање решења кризе на Криму, јасно је да ће енергетска политика Европе и даље бити један од главних приоритета“, додаје Хојсер. „У будућности би Европљани, а пре свега Немци, морали да се упитају: да ли гас или нафту желе да примају од Руса или Американаца?“

(Дојче веле)

Ознаке: енергенти, САД, Украјина