Прочитај ми чланак
( Владимир Љотић- Нова Искра)
У вези Украјине, ништа ново: све је већ виђено у самој Украјини али и у Србији, Грузији и свугде где су ницале као печурке такозване “обојене револуције”.
Једина, можда, новина јесте чињеница да су се САД овог пута сакриле али само формално иза ЕУ. Кад се и ту, међутим, мало оштрије фокусира, види се да “tech-kamp” (кованица која би требало да значи финансирање обучавање и снабдевање свим потребштинама украјинске опозиције) налази у САД амбасади у Кијеву, под диригентском палицом самог амбасадора Џефрија Паџета. Као помоћници његови, изгледа за специјалне намене, помињу се Мет Берг и Адераде, два “странца” (значи: нису особље амбасаде) али тамо слове како аташе за штампу и његов заменик. Помало, дакле, кроз украјинску кризу, могу се назрети обриси планирања сиријског скоро трогодишњег рата.
Догађање “револуције” у Украјини
У Вилнусу, Литванија, под фирмом “Источно партнерство”, требало је да Украјина склопи Споразум о продруживању са ЕУ: (Није асоцијација јер она подразумева пуноправно чланство). Придружење је само ради исплаћивања Украјини специјалних кредита вредних око 800 милиона евра, које би на крају ова ипак морала да отплати и наравно да се потчини диктату хегемонске бирократије Брисела, за цело то време. Као што се зна, Украјина је одбила понуду о ЕУ придружењу.
Са друге пак стране, Украјина већ има Путинову понуду да се учлани у Царинску унију евроазијских држава Русије, Белорусије, Казахстана и Арменије, која тек што није члан. У свом говору назвао га “Стање Уније”, Путин је рекао да никога не присиљава да уђе у Царинску унију, али је сигуран да су реална достигнућа евроазијских интеграција (најповољније снабдевање енергентима и пласман својих продуката на милијардерско тржиште Царинске уније) само ће додатно повећати интерес других суседа укључујући ту и “нашег партнера из Украјине”.
Две опречне Јануковичеве одлуке
Међутим, овде је Виктор Јанукович, текући председник Украјине, начинио две опречне одлуке. Он је, тако изгледа, и за ЕУ и за Путина – верујући да че очигледна економска предност односа са Путином бити довољна да осујети побуњеника. Није изгледа знао или није веровао у “tech-kamp” из амбасаде САД у Кијеву. А изгледа да је и заборавио, да се цела историја Украјине врти око ривалства источних православаца и западних истоверника које су поунијатили Пољаци.
Пољска унесрећила Украјину задуго
Није Пољацима, међутим, било довољно шта су већ тада унесрећили Украјину на дугу стазу. Створили су не само два непријатељска табора, већ њих “васкрсавају” кад год њиховим интересима то годи. Ево, тако се ова садашња украјинска криза – Украјинци је скраћено зову “Мајдан” (то је друго име за трг Независности у Кијеву) коју су “освојили” демонстранти, да би блокирали тамошње државне установе РАДУ (Скупштину), владу – и саградили шатор на њему да би симболично рекли да је он “за стално ту”, односно док Јанукович не поднесе оставку. Али, и сами побуњеници су ту “устоличили” за његовог наследника Виталиј Кличка, иначе боксера, око два и по метра високог, недавно поново постао светски првак, али коме је због говорних потешкоћа потребна помоћ. Како је ово о Кличку дошло из немачких извора, некако је и Ангела Меркел, немачки канцелар, уврштена у његов избор за “председника” Украјине.
А Радослав Сикорски, садашњи пољски министар спољних послова је тако неуморан у исконској пољској мржњи према Русији, па је тако и ова украјинска криза тесно и нераздвојиво везана за њу. Само је та мржња, не баш много зналачки, увијена од Сикорског у ововремене обланде америчког и ЕУ стила. Кад се оне одстране, међутим, у први план нам се самонамеће већ фамозни Збигњев Бжежински.
Збигњев Бжежински о Украјини
За њега знамо да је био незамењиви безбедносни саветник свих САД председникау задњих 40-50 година. Како је пак безбедност за САД приоритетна грана власти, јер чува САД геостратешке интересе, мала је мистрија како је мада САД држављанин (али ипак Пољак) Бжежински могао да добије тако високу позицију САД у безбедности.
Постаје јасно како, ако се изнесе његова безбедносна теорија која је иначе врло кратка: Русија без Украјине губи цео свој геостратешки статус. Русија постаје – рекли би сад на то Американци – другоразредна сила а не “партнер” (САД) у двополарном геостратешком систему моћи у свету (САД и Русија) – иначе две велике Путинове жеље (партнерство са САД и Украјина у Царинској унији), односно само – обмане.
Украјинско окружење поспешује кризу
Али поред русофобије има и других фактора који поспешују украјинску кризу. На првом месту то је нескривена жеља готово целокупног окружења Украјине да се окористе њоме, јер је она увек словила за “трусно подручје” и као таква подложна распаду. Само Пољска би тако задобила добар део Украјине.
Већ и сама асоцијација са ЕУ води к томе. Кроз ЕУ сви ваши (украјински) финансијски, трговачки, царински проблеми биће решени – “срећа” вам је дакле на дохвату само ако ви то зажелите: никако се у тој пропаганди, међутим, не говори откуд и због чега мораторијум на ширење ЕУ. Зашто? Просто јер “среће” нема ни у самој ЕУ.
Самопромоција бриселске демократије
Овде би требало споменути како двојица ЕУ врхунских бирократа Хозе Мануел Барозо, председник Европске комисије и Штефан Филе (међу српским евро-ентузијастима драг и врло познат) комесар за проширење, подгревају украјинску кризу за личну промоцију. Обојици 2015. истиче мандат. Ако, међутим, реше украјинску кризу по рецепту “Источно партнерство” тј. Украјина у ЕУ и за стално одвојена од Русије – а то је огроман али и једини “успех” ЕУ – њихови бирократски мандати су не само осигурани већ су и изгледи за нове и боље позиције у ЕУ знатно оснажене.
Територијална потраживања
Мада Мађарска нема заједничку границу са Украјином, она ипак садашњом украјинском кризом претендује на део Украјине. Зашто и како? Док је постојала Аустроугарска, један се њен део као клин забио у украјинску окупирану територију. Дугом окупацијом и мађарењем, по њиховим статистикама, 12 посто украјинског становништва се данас осећају Мађарима.
И Румуни имају своја територијална потраживања, али она су двоструке нарави. Једна су уперена према Русији, а друга су због Украјине. Тачно је да је већина становништва Молдавије румунског порекла, али јесте и један добар део, вероватно 40-50 посто руског порекла, јер Моладавија никада није била самостална држава, већ је тек сада, распадом СССР – а, то постала. А румунска територијална потраживања према Украјини нису мала. Захтева се анексија целе украјинске црноморске приобалне територије скоро до Одесе и Крима.
Џон Кери у Молдавији због вина?
Државни секретар САД, Џон Кери, још увек оптерећен хладноратовском психологијом, ових је баш дана, на запрепашћење свих објективних критичара и аналитичара – јер кључала је у највећем јеку украјинска криза – боравио у Молдавији. Наводно, да демонстрира како Русија, отказом увоза молдавског вина – а она је до сада била главни његов увозник, има према Молдавији сумњиве намере у смислу њене независности, те евентуално тако постала поново руска колонија. Био је Кери на молдавској ТВ, па да би своју тврдњу поткрепио, театрално је пред гледалиштем испио чашу молдавског вина. Оно што Кери није демонстрирао, била је немушта порука Русији: као што сам дошао у Кишињев да спасем молдавско вино, тако ћу доћи и у Кијев да заштитим Украјину од будућих ваших насртаја на њену слободу.
Сво украјинско окружење, у већој или мањој мери, ако би му се указала могућност да то учини, радо би учествовало у распрачавању њене територије. Таква намера није стигла једино од Русије (иако трећину становништва Украјине на њеном истоку чине Руси) мада је она, изгледа баш због тога највише оптужује. Путин јесте позвао сваког заинтересованог да се прикључи евроазијској Царинској унији, али као целосна држава, па и Украјину. Није желео да јој ускрати ни државност ни суверенитет.
