Анализа: Крај Арапског Прољећа – брутална елиминација Муслиманске Браће у Египту и почетак нових великих промена на Блиском Истоку.

Колико је тачно људи убијено током јучерашњег дана широм Египта још увек није познато, но многи се слажу да је ово био један од најкрвавијих дана уназад неколико деценија. Након неколико претњи које су очито за циљ имале да смање број про-Морси демонстраната на простору два главна протестна кампа у Каиру, египатске снаге безбедности кренуле су јуче рано ујутро у коначан обрачун с присталицама Муслиманске Браће који су се утаборили на две локације.

Откако је Мохамед Морси срушен с власти његови присташе организовали су готово свакодневне протесте у Каиру и другим градовима. На крају су подигли два протестна кампа. Прва већа локација била је џамија Раба ал-Адабијах на истоку града, док је друга, мања, био трг Нахда на западу града.

Операције су почеле симултано око 6 сати ујутро. Што се тачно догодило у том иницијалном хаосу још увек није познато – демонстранти тврде како је полиција на њих отворила ватру, те их почела брутално да убија, док министарство унутрашњих послова оповргава овакве информације, те истичу како су Морсија присташе први отворили ватру на њих.

Ови протестни кампови били су последњи покушај утицајне организације Муслиманска Браћа да задрже бар део власти у Египту. Њима наклоњени медији приказивали су их као „мирне демонстранте“ против којих војни врх спроводи терор. Но, бројне информације истичу другачију природу про-Морси присталица те се наводи како су извели неколико напада на полицијске станице.

Упркос томе, не може се порећи чињеница да је актуелно египатско вођство очито јуче ујутро кренуло с циљем да се МБ упоришта елиминишу „милом или силом“. Многи су били свесни да ће сила вероватно превладати. Нема сумње да је током јучерашњег дана побијено много невиних цивила који су остали одани МОРС и МБ-у све до самога краја. Које су околности довеле до крвопролића, о томе можемо да водино дебату, но било би нереално тврдити како је током јучерашњег дана „коришћен само сузавац“, како су из египатског МУП-а тврдили до поподне.

Негде у врху египатске нове владе донета је нимало лака одлука да је ово тренутак када се Муслиманска Браћа морају да победе и физички. Многи ће рећи како је ову одлуку морао да донесе тренутно најмоћнији човек Египта, генерал Абдел Фаттах ел-Сиси. Вероватно су у праву. Актуална „привремена влада“ не вуче конце у овом „новом Египту“, већ ту улогу у овом тренутку има искључиво војни врх, тј њихов највиши командант, генерал Сиси. Нешто више од месец дана раније управо је на њему било да донесе прву тешку одлуку о свргавању Морсија. То је био први прелазак Рубикона, пут без повратка за Египат. Након рушења Морсија више није могло бити повратка на старо, то је било јасно њему и кључним људима око њега, но нису добили подршку утицајнијих страних сила за тај потез.

САД, Европска Унија и други актери нису превише жалили за Морсија, очигледно закључивши како је сам Морси део проблема због његове поприлично непромишљене реторике којом је дубоко поделио Египат, но сви су се снажно супротставили идеји политичке, а од јуче и физичке, елиминације једне од највећих политичких сила у Арапском свету, Муслиманске Браће.

Делегација за делегацијом пристизала је из САД-а, Европске Уније, Катара, Кувајта, Уједињених Арапских Емирата … Дословно сви, укључујући и Иран и Саудијску Арабију, позивали су на компромис, помирење између војске и исламиста у сврху спречавања даљње ескалације сукоба у Египту. Скоро свако имао је своје специфичне интересе у овом процесу. Шизофрена политика Запада до те мере је у страху од губитка утицаја над простором Блиског истока да су пристали и на хипотетичку обнову исламског Калифата, док су заливске монархије и Иран у стабилном Египту видели своје личне, већином економске, интересе.

Снажне националне државе постале су проблем за економске интересе Запада. У време када се интереси и профит морају остваривати све брже и брже, националне државе, нарочито оне „дрске“ које манифестују самоопредјељење, велика су препрека. Последњих година често се спомиње тзв. „Нови светски поредак“ те се њему дају којекакве дијаболичне и мрачне конотације, но што тај појам заправо заиста значи?

Синоним за тај термин била би глобализација – светски систем у којем се земље гура у једну велику целину како би се њоме лакше владало и – што је далеко важније – како би се из ње лакше црпили ресурси и проводило економско робовласништво. Да не би било забуне – интеграција сама по себи не мора бити нешто негативно, када је иста спроведена на здравим основама узајамне економске, војне, социјалне и сваке друге сарадње. Одличан пример такве интеграције данас можемо пронаћи у латинскоамеричким удружењу АЛБА која делује као снажан колектив када је реч о интересима било које чланице. С друге стране, нажалост, негативан пример интеграције је Европска Унија која је од једне релативно добре идеје дегенерирала у строј паразитског капиталистичког израбљивања, нарочито слабијих чланица.

Ту долазимо до Муслиманске Браће, организације која је основана у Египту 1928. Пре но што ишта кажемо о МБ-у, битно је упамтити ово: Муслиманска Браћа далеко су најутицајнији, најстарији и највећи исламистички покрет у Арапском свету. До краја Другог светског рата имали су милионе чланова широм Арапског света. Њихове идеје нису националне, већ примарно пан-исламске. Један од главних циљева увек је био инсталација верских закона на све сегменте друштва, од појединца, породице, народа до државе и шире. Данашња прича о „умереном исламизму“ који до власти долази путем избора нешто је поприлично ново за ову групу јер су ранијих година своје идеје проводили насиљем. Политички опоненти су се ликвидирали, као што је био египатски премијер Махмуд ан-Нукраши Паша.

Почели су као религијско-социјална организација, поучавајући ислам, учећи неписмене, подижући болнице, па на крају и пословна царства. Утицај им је континуирано растао широм регије. Данас се финансирају примарно од својих бројних чланова који морају део свог прихода да дају организацији. Многи чланови у богатим заливским монархијама имају снажан утицај на саму организацију.

1952. војни официри у Египту руше монархију, а на власт долази председник Гамел Абдел Нассер. Две године касније Египат добија нови секуларни Устав, што је за Муслиманску Браћу потпуно неприхватљиво, те покушавају атентат на Нассера. Велика грешка – након неуспелог покушаја атентата организација је забрањена и кренуо је масовни прогон њихових чланова, хиљаде су завршили у затворима и конц логорима.

Био је то 26. октобра 1954., члан МБ-а, Мохаммед Абдел Латиф, покушао је да убије египатског председника Насера ​​док је држао говор у Александрији поводом прославе повлачења британских снага. Говор је био емитован уживо путем радио станица широм Арапског света. Латиф се налазио свега око осам метара од Нассера, па је запуцао неколико пута према њему, но промашио је. Одмах је настала велика паника међу окупљеном масом, али Нассер је задржао своју позу, подигао глас и уз пуно емоција тада истакао:

„Народе, моја крв тече за вас и за Египат. Живети ћу за вас и умрети за вас, за вашу слободу и част. Нека ме убију, није ме нимало брига све док улијевам понос, част и слободу у вас. Ако Гамал Абдел Нассер умре, сви ви ћете бити Гамал Абдел Нассер … Гамал Абдел Нассер је од вас и из вас и он је спреман жртвовати свој живот за нацију „.

Прогон Муслиманске Браће наставио се све до 70-их година када су се у Египту номинално одрекли насиља, али организација је у Египту остала забрањена све до пада Хоснија Мубарака 2011.

Но, Египат свакако није био једино упориште Муслиманске Браће. У свега неколико деценија након оснивања проширили су свој утицај од Западне Африке до Ирана. Њихова активност у Сирији заслужује посебну пажњу. Тамо су постали утицајни одмах након сиријске независности од Француске. У првој деценији након осамостаљења Сирије функционисали су као политичка опозиција ,те 1961. освајају 10 посланичких места (5,8% парламента) на парламентарним изборима. 1963. на власт путем државног удара долази Арапска Социјалистичка странка Баатх (која је на власти и данас). Тензије између секуларних Баатхиста и МБ-а расту, па избија оружани сукоб.

Исламисти у Сирији устали су војно против власти средином 70-их. Сукоб је трајао од 1976. до 1982. Другим речима, актуелна догађања у Сирији за Сиријице су понављање прошлости, но овог пута исламисти на својој страни имају западне војне силе. „Дуга кампања терора“ називале су се те године у Сирији. Исламисти су нападали и цивиле и војно особље тих година. Врхунац сукоба долази 1982. када се десио тзв. „Масакр у Хами“ – сиријска војска окружила је град Хаму, те је у опсади града убијено између 10,000 и 40,000 људи.

Данас се ти догађаји прилагођавају актуелној медијској пропаганди, па се тако истиче како је Асад старији побио десетине хиљада цивила. Оно што се заборавља споменути је податак да су наоружани припадници Муслиманске Браће 02. фебруара 1982. дословно преко ноћи преузели контролу над градом (који је тада бројао око 250.000 становника). Сиријска војска кренула је у опсаду града која је потрајала до 28. фебруара 1982. Око 1,000 сиријских војника је погинуло, као и сви исламисти у граду. Цивилне жртве биле су огромне, у то нема сумње. Сиријска влада одлучила је тада како циљ оправдава средство. Упркос огромном броју мртвих у мање од месец дана, циљ је на крају постигнут – устанак исламиста у Сирији сломљен је 1982. у Хами и неће се поновити све до 2011.

Муслиманска Браћа у Сирији повукла су се у егзил, те су након губитка рата претрпели бројне унутрашње фракцијске поделе. Знатан број побегао је из Сирије у Јордан, Ирак, САД, Британију и Немачку. Након пораза у Сирији главно сједиште Муслиманске Браће постаје Лондон. Занимљиво је приметити како се исламистички устанак 1982. десио само у Хами, а не у другим сиријским градовима.

Неколико деценија након, на таласу тзв. „Арапског пролећа“, Муслиманска Браћа покрећу нову офанзиву против сиријских власти. Њихова идеологија и организација данас су главни покретачи наоружане побуне у Сирији. Кроз две године сукоба на сцену су ступили и екстремисти који су повезани са Саудијском Арабијом, но чињеница је како су управо Муслиманска Браћа одлучили срушити Асадовом владу 2011.

Стога нимало не изненађује како је сиријски председник Башар ал-Асад задовољан актуелним сломом МБ-а у Египту. Након свргавања Морсија истакао је: „Арапски идентитет се враћа након рушења Муслиманске Браће који су искористили религију за своје политичке циљеве. Муслиманска Браћа и они попут њих користе религију као маску. Они ће тврдити да ако се не слажете с њима политички, онда сте против Бога „. Поприлично сличан коментар истакнуо је и вођа египатске војске генерал Сиси.

Пораз у Хами 1982. био је највећи пораз Муслиманске Браће и њихове милитанте идеологије. Догађаји у Ассадовој Сирији и Египту Нассеровом зауздали су њихов напредак, те нису имали другог избора него одрећи се насиља. Тако је и било, све до почетка 2011. Тешко је рећи да су догађаји у Тунису и Египту били планирани од стране Муслиманске Браће. Заправо, дефинитивно нису јер народним побунама претходио је низ фактора који се једноставно нису могли (бар не сви) вештачки темпирати – економска криза, велика криза цене хране, подаци о корупцији (ВикиЛеакс) итд

Но, када су Мубарак и Бен Али срушени с власти, Муслиманска Браћа били су спремни да искористе сав свој утицај, новац, снажне везе на Западу (које су остварили за време емиграције из Египта и Сирије), те су са релативном лакоћом, а и знатном подршком религиознијег дијела становништва, освојили власт на демократским изборима. Заправо у Египту је Морси једва освојио изборе, готово половина бирача гласала је за представника „старог режима“ Ахмеда Схафика.

Но, да се Муслиманска Браћа нису одрекла насиља показао је сукоб у Либији. За њихове мегаломанске планове упоставе власти над целим светом Арапским било је нужно срушити Либију која се географски налази између Египта и Туниса. Морамо се прецизно да вратимо у то време да бисмо тачно одгонетнули која је била њихова улога.

Наиме, анти-владини протести у јануару 2011. ширили су се као незаустављиви шумски пожар широм Арапског света. Тунис, Египат, Либан, Оман, Јемен, Мароко, Ирак … масовни протести избили су у целом Арапском свету у јануару. 14. јануар срушен је Бен Али, Мубарак 11. фебруар Сво ово време – а говоримо о готово два месеца интензивних протеста, невиђеног медијског фокуса и промена власти – у Либији није се догађало апсолутно ништа, нити у Триполију, ни у Бенагзију, ни нигде другде. Тада, 15. фебруар наводно одједном избијају „мирни протести“ у Бенгазију на које наводно либијске снаге безбедности одмах отварају ватру. Готово истог дана у земљи избија рат јер су, још једном „наводно“, ти исти мирни демонстранти се одмах домогли огромне количине оружја којом се преузели контролу над истоком земље.

Откуда одједном сво то силно оружје у рукама „демонстраната“? Зашто нисмо оружје видели на улицама Египта, Туниса, Бахраина, Саудијске Арабије и свих других земаља у којима су букнули протести и репресија над демонстрантима?

Неки тврде да је то зато јер су либијске снаге безбедности биле „најокрутније“ – тај аргумент нема никакве логике, све „снаге безбедности“ Блиског истока су окрутне, без изузетка. Јучер смо гледали догађања у Египту где је полиција уз помоћ војске, без имало апологезије, реаговала и више него окрутно против демонстраната ликвидирајући на стотине. Зашто данас немамо рат у Египту?

Само један одговор се намеће – Муслиманска Браћа и њихови огранци директно су одговорни за покретање рата у Либији. У сарадњи са западним силама знали су да ће да припоје Либију својој „зони“. То су и успели, али дефинитивно не онако брзо као што су се надали. Многи су заиста мислили да ће се народ Триполија да окоми против Гаддафија и срушити га с власти по узору на Тунис и Египат, но то се није догодило.

Једини начин за разбијање Либијске Џамахирије био је директни улазак НАТО снага на страну побуњеника који су идеолошки били потпуно компатибилни са Муслиманском браћом. Чак се и Катар војно укључио у рат у Либији што је још један доказ овој тврдњи. Наиме, Катар је главни финансијер Муслиманске Браће и интереси власти у Дохи директно су у корелацији са интересима Муслиманске Браће. То на пример није тачно када је реч о Саудијској Арабији чија је власт вехабијског карактера, док су Муслиманска Браћа салафистички покрет .

Пре неколико дана у Либији су избили масовни протести против Муслиманске Браће. Демонстранти тврде како МБ контролишу данашњу Либију. Још један прилог уз горњу тврдњу како је рат у Либији био директно оркестиране од стране Муслиманске Браће. Либијска војска пружила је снажан и храбар отпор. Од првог дана се знало да не могу никада да победе сами у директном рату против НАТО пакта, но упркос томе нису се предали.

Све до последњег дана борба је била жестока, а удружене исламистичке и НАТО снаге морале су град Сирте да сруше готово до темеље како би се домогли либијског вође Муамера Гадафија којег су затим брутално и нехумано ликвидирали снимајући његову смрт мобилним телефонима. Историја пишу победници, па тако никада нећемо читати о „масакру у Сирту“, али хоћемо о масакру у Хами 1982.

Падом Либије исламистичке снаге предвођене Муслиманска браћа биле су у стању потпуне еуфорије. У мање од годину дана успели су да остваре више него у готово 100 година постојања. Изгледало је као да су незаустављиви у тим данима. Већ су и оне исламистичке власти које нису комплементарне са њиховом идеологијом почеле страховати за будућност – у првом реду Саудијска Арабија, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати, но зато је Катар био итекако задовољан.

Египат, Тунис, Либија сада су били под њиховом контролом. Ту треба прибројити и Турску, као и Хамас у Појасу Газе. Следећа мета била је Сирија. Сада су били спремни да се освете за пораз из 1982. Асад који их је сломио у Хами више није на овом свету, но на челу земље је његов син Башар. Под сваку цену желели су да Башар заврши као Гадафи. Кренуло се са општом инвазијом на Сирију – у борби учествују њихови сиријски присталице, исламисти из управо „освојених“ земаља (Египат, Либија и Тунис), те уз општу помоћ и асистенцију заправо највећег бастиона МБ идеологије након Египта, Турске.

Већ ово је завидна сила против које се Сирија тешко може да носи. Но, да ствари по Дамаск буду још и горе – на страни МБ планова укључује се овог пута и Запад. И то не као „некада“ када се и западне силе могло донекле разликовати у својим ставовима. Та времена су давно за нама те се Сирија сада суочава са уједињеним западним силама чија је спољна политика у потпуности подређена центрима моћи – контра Сирије устаје САД, Британија, Француска, Немачка, Италија, Шпанија и друге.

Не улазе војно у Сирију само због отпора Русије и Кине. Но, то не значи да не желе – у неколико наврата пред УН Вијеће Сигурности стављене су резолуције којима би се „легитимизирала“ употреба војне силе против Сирије. Русија и Кина то спречавају, но Сирија и даље против себе има највеће војне и економске силе света које заједно у сарадњи са Муслиманском Браћом користе новац, утицај, политички притисак и све друге расположиве елементе како би се сломила власт у Дамаску.

Чињеница да сиријска војска и сиријске власти и даље одолевају, више од две године након покретања ове огромне офензиве против њих, је готово невероватна. Мало ко би се пре две године, након што је право стање ствари постало видљиво, усудио да тврди да ће у ово време, средином августа 2013. на власти у Дамаску и даље бити Асад и странка Баатх. Но, то се догодило и то се дешава. Не само то, већ је сиријска војска у релативно добром стању, не у најбољем, али још увек држе велики део земље под контролом, те су успјели да осигурају Дамаск од потенцијалне „Блитцкриг“ офензиве исламиста.

Но, ствари по Сирију ове године постају још и теже. Не само да се морају да боре против удружене савеза Западних сила и Муслиманске Браће, већ на њихов терен стижу и екстремистичке организације повезане с Ал Каидом. Наравно, када говоримо о Ал-Каиди не мислимо нужно на организацију која је основана уз асистенцију САД-а да се бори против Совјета у Авганистану. Говоримо о „кишобранском термину“ којиме обједињујемо све радикалне терористичке организације које су поприлично екстремније од присталица Муслиманске Браће.

Наиме МБ користе религију као одличан политички полигон, нешто као умерена и радикалнија десница у Европи, но у суштини ови људи немају крајње екстремистичке идеје, али су спремни да користе религију за своје циљеве. Да, желе народе да подреди шеријатском уређењу, али то подређивање за њих више је средство којим могу лакше да владау и остваривају материјално богатство. Рећи да су Муслиманска Браћа „умерени Исламисти“ не би ипак било сасвим тачно, али њихов недостатак „умерености“ више је последица њихове експанзионистичке нарави, а мање религијског фундаментализма.

Узмимо на пример Турску и њихову владајућа странку АКП и премијера Ердогана. Народ се жестоко побунио против процеса исламизације у Турској, но да ли то значи да је Ердоган „религијски фундаменталиста“? Не, нипошто, за њега је религија популистичка полуга, а исламизација друштва пригодан ефекат којиме жели да учврсти власт себе и својој странкци. Проблем МБ-а су њихове огромне амбиције. Египат им никада није био довољан, чак ни Турска – они желе колико год могу потенцијално да добију. Од Ирана до Мауританије, од Сомалије до Европе.

Да нема њиховог експанзионизма и толике жеље да становнике подреде својој апсолутној власти, Египћани се ни не би побунили против њих. Штавише, и генерал Сиси је рекао да је војска могла Морсија давно свргнути, па чак му и не допустити да дође на власт. Чињеница јест да су многи у Египту били спремни „експериментишу“ с „умереним исламизам“. Неки су мислили да ће таква влада заиста бити умерена, увести реда у економску експлоатацију народа, ту и тамо позивати на морал и достојанство и слично.

Западни медији, који су у потпуности подржали долазак Муслиманске Браће на власт, упорно су писали о томе како ће сада Египат и друге земље да следе „пример Турске“, док су МБ описивали сасвим бенигно, као да се ради о Меркеличиним демо-хришћанима. Ко су и шта су Муслиманска Браћа, младе египатске генерације више се не сећају. Но, након што је Морси освојио мандат, брзо су научили. Није прошло ни годину дана откако је преузео власт, а већ је кренуо са злостављањем демократски освојеног мандата.

Промене Устава, давање великих овлашћења самоме себи, исламизација друштва – то су тек неки од фактора због којег су милиони изашли на улице широм Египта како би га на време зауставили. Унутрашња питања посијала су огромну поделу међу становницима, но и спољна питања допринела су његовом убрзаном паду. Пред крај његовог мандата почело се гласно да спекулира о могућој инвазији на Етиопију, па чак и на Сирију. Дојучерашњи „умерени“ Морси сада већ позива на „џихад против сиријских власти“.

Другим речима, „еволуција“ од умерене религијске странке до организација изузетно опасних намера – барем што се тиче презентације у јавности – била је изузетно брза. Неки се данас противе рушењу Мохамеда Морсија само зато што је имао демократски легитимитет. Овај аргумент најгласније истичу турске власти. Ердоган је данас поручио како је ово „тест демократије за Запад“, истичући заправо како ће западне силе „издати демократију“ ако дигну руке од Морсија. Но, морамо се упитати, што је заправо демократски легитимитет? Где он почиње, а где престаје? Почиње са изборима, значи ли то да и завршава с идућим изборима без обзира што се у међувремену догађало? Овакво промишљање можда јест пер се демократско, но оно је уједно и екстремистичко. Такво поимање апсолутне недодирљивости демократског легитимитета изузетно је опасно.

Узмимо познати пример из историје – Немачка 30-их година. Да је немачки народ устао истом жестином као и египатски против „демократски изабране“ власти, Хитлер и нацисти су могли бити заустављени већ тада. Можда је компарација већ отрцана, но зачудили бисмо се колико мали број људи зна да је Хитлер на власт дошао демократским путем. Египатском народу се не може да ускрати право на побуну и бројке на терену заправо нису пола-пола како многи истичу, већ је постало јасно да се већина египатског становништва противи Муслиманској Браћи. То не значи да сви подржавају војску или одређену политичку елиту која се данас представља као прелазна влада. Не, но ти подаци нам свакако показују како већина становника Египта подржава нешеријатску државу и преферира такав устрој над вјерским уређењем.

Споменули смо раније, но споменимо још једном – Морсија нису срушили војни врх и генерал Сиси, Морсија је срушио народ. Сиси је само убрзао процес и вероватно Морсу спасио живот тог дана када су милиони позвали на његов одлазак.

Пре но што се осврнемо на последње дане сукоба у Египту, вратимо се још тренутак на Сирију. Муслиманска Браћа суршила су Либију уз помоћ својих пријатеља са Запада. Изгледало је као да би ускоро могли то направити и са Сиријом. Такав развој догађаја никако не одговара једној фундаменталистичкој сили у регији – Саудијској Арабији. Рушење Асада и долазак Муслиманске Браће на власт у још једној важној арапској држави за саудијску владајућу класу је нешто недопустиво. Зашто?

Јер знају да би вероватно сами били идући на мети „револуције“; то јест, Муслиманска Браћа би се њиховим становницима приказали као напреднија, свакако „демократскија“, па чак (о ироније) и либералнија опција од тврдих ауторитарних саудијских власти и устроја.

И што је политичко-религијска елита Саудијске Арабије одлучила? Стати на страну Асада?

Наравно да не, не само зато што је Сирија под Асадом секуларна држава, већ и због чињенице да су савезници са њима главним ривалом, Ираном. Не, Саудијска Арабија није одлучила помоћи Асаду већ је одлучила да сруши га сопственим снагама.

Откако је донета та одлука, Сирију су преплавиле најрадикалније и најфундаменталистичкије скупине. Од Чеченије до Либије и шире, на сиријски фронт почеле су да стижу добро опремљене и идеолошки потпуно радикалне скупине као што су Ал-Нусра Фронт, ИСИС и друге, директно повезане са терористичком мрежом која се данас назива Ал-Каеда.

За Сирију ово су огромни проблеми, но проблем је и за Муслиманску Браћу. Да су срушили Асада како су се надали, Сирија би била њихова и не би је морали с никим да деле – изузев са својим спонзорима, но то се подразумева. Као и у случају Либије, најбољи пословни уговори ишли би САД-у. Но, Асад није хтио да падне. Ово је уједно био покушај освете Муслиманске Браће за Хаму 1982. Овог пута су са собом довели и „снажне пријатеље“, но мини-династија Асад очито такође има понеког утицајног пријатеља на овоме свету.

За Муслиманску Браћу као да се историја понавља – прво ће бити поражени и прогнани назад у своја међународна уточишта у Вашингтону и Лондону од стране Египта, те физички елиминисани од стране Сирије. Физичка елиминација у Сирији још није потпуна, но први део овог МБ већ виђеног већ се остварује. Генерал Сиси заиста би могао постати нови Нассер, бруталност с којом се јуче одлучио обрачунати са Муслиманском Браћом показује како се већ види у тој позицији.

Наиме, да не би било забуне – свако убиство невиних цивила мора да се осуди. Прекјучер су убијени невини цивили, много јако младих људи који вероватно знају далеко мање о Муслиманској браћи него особе које ће данас прочитати овај текст. Многи од њих заиста јесу невини цивили који нису ни свесни дубље идеологије која стоји иза МБ-а, као ни страних интереса који су тој идеологији задње две године дали крила. Пуно је ту особа чија су уверења искрена, мада се некима чинила погрешна. Проценат писмености у Египту је свега 72%, многима од њих религија је неизмерно важна и многи од њих заиста мисле да МБ-овци имају правична стајалишта.

Стављати покољ недужних цивила у „историјски контекст“ је преокрутно и нема смисла. Египатска влада на челу са војним врхом одлучила је физички да елиминише утицај Муслиманске браће те и они очито сматрају како тај потез има „виши циљ“ који ће да спасе регију од понирања у дубоку доминацију Муслиманској браћи из које се више неће моћи извући – као на пример Турска. Не на толиком нивоу – мада сукоб у уништавања МБ-а у Египту је тек почело – Сиси данас ради оно што је Хафез Асад учинио у Хами 1982. Полази од претпоставке да с овим људима не сме никада бити преговора, да им се не сме више никада да попусти. Арапски Национализам – тј специфичан облик власти који се развио у Арапском свету (амалгамација патриотизма и социјализма) – поставља се према пан-исламизму као антифашист према фашисту. Другим речима, термини попут „невини цивили“ јако брзо губе на значењу.

Не треба бежати од чињеница – Арапски Национализам је једна јако крута доктрина која није на истој таласној дужини по питању људских права као што је на пример европска демократија. Но, ако приступимо овој теми из стриктно објективног становишта, не може се рећи да иста нема симпатије међу народом. Многи становници виде чврсту војску и чврсту власт – заправо „изузетну чврсту“ – као једину гаранцију правно уређеног друштва у земљама где је религија још увек толико снажна код појединих скупина да отворено прети држави.

Европа је завршила с том епохом, амбиције цркве готово у потпуности су заустављене у Европи, но то није случај на простору муслиманског света. Многи религијски представници, без обзира о којој се секти ради, немају ништа против мирне коегзистенције са државом – одличан је пример Сирија где је највише вјерско вођство остало одано државним властима у Дамаску – но када је реч о групама као што су Муслиманска браћа, та коегзистенција престаје бити могућа.

Страни репортери данас преносе што су виделиових дана на улицама Каира. Многи истичу како су људи с прозора „навијали“, неки на балконе излазили с портретима генерала Сисија, док је полиција отварала ватру на про-Морси демонстранте. То можда звучи брутално, чак и морбиндо, но и то је детаљ који описује екстремно дубоко поларизацију друштва, не само египатског, већ и арапског у целости. То су екстреми, већина становника била би задовољна мирном коегзистенцијом обе истакнуте струје, када би оне само могле да коегзистирају. Египат је номинално могао бити добар пример, но очито не с Муслиманска браћа на челу државе.

За праву египатску демократију можда још увек није касно. Нема разлога да земља поново крене путем војне диктатуре. Штавише, народ то неће да допусти. Муслиманска браћа били су лоша опција, лош експеримент који је завршио у крвопролићу. Египат мора превладати ове тешке дане и показати како МБ и војни врх нису све опције које може понудити. Без обзира што ће Сисија ускоро многи почети називати „још једним крволочним диктатором“, много тога у његовим претходним говорима упућује на то да му циљ није вратити земљу у Мубараково доба, штавише, тврди како жели нове изборе одржати што пре. Можда тада прилику добију они који на првим изборима нису били довољно организовани, на пример Сабахом .

Да ли је у Египту могућ грађански рат?

Можда, но изгледа како Муслиманска Браћа више немају снаге за тако нешто. Надаље, ако египатске власти позатварају све њихове вође – што управо и раде – шансе су још и мање. МБ су исцрпљени од невероватне пустоловине кроз коју су прошли задње две године, аи Запад се неће усудити да учини тако нешто. Већ  у Обамином говору о Египту, осећа се како САД немају довољно снаге да устане против Сисија, мада је масакр у Каиру био знатнији крвавији од било чега што су Асадове снаге безбедности учиниле почетком 2011.

Ознаке: анализа, арапски национализам, војска, Египат, Муслиманска браћа, немири, Сирија