Прочитај ми чланак
Пет лекција како да се САД супротставе нарастајућој моћи Русије и Кине
Вести из Ирака нам говоре да се битка за Багдад приближава. Ипак, још већа игра догађа се на супротним крајевима евроазијске копнене масе. Тамошњи догађаји имају међусобне сличности. Обновљена Русија показује своје експанзионистичке амбиције у „блиском иностранству“, баш као што, на другој страни, и охрабрена Кина утврђује контролу над широким „блиским морем“ и третира га као своје суверено добро. Акције обе земље застрашују њихове комшије и доводе у питање ефикасност савезништава тих комшија са САД, а ту је и распиривање регионалних ривалстава. Треба имати ширу слику и направити паралелу – разумевање игре у једном региону нуди политичке лекције за оба.
ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И КИНЕ
С времена на време, инциденти на западним границама Русије и источним границама Кине се огледају једни у другим. Руске безбедносне службе изазивају проблеме на граници Русије са Украјином, док кинеска морнарица интензивно патролира у свом „првом ланцу острва“. Бродови америчке морнарице су трпели надлетање руских авиона у Црном мору и опасна приближавања кинеских пловила у Јужном кинеском мору. И Кина и Русија сваке године повећавају своја улагања у оружане снаге, и то двоцифреном стопом. Америчке снаге су појачале сарадњу са нервозним чланицама НАТО и азијским земљама.
О АУТОРУ
Марк М. Вол је виши гостујући научник за глобалне студије на Универзитету у Вајомингу.
Био је саветник за спољну политику Пацифичке команде САД током 2012/13. године.
Самопоуздање и Пекинга и Москве долази из сличног мотива – поновне доминације у улогама регионалних сила. Оба режима очекују од света да прихвати превласт у њиховим сферама утицаја. Обе нације су такође инспирисане сећањем на некадашњу славу, али и једом што су некад биле остављене на милост и немилост великих сила. И, пошто нису могле да искористе комунизам да би легитимизовале своје ауторитарне режиме, морале су да пронађу други начин за придобијање подршке.
Обећање о расту прихода има јак одјек у обе земље, али шансе за тако нешто су све мање. Обе привреде успоравају, поготово руска, која је на ивици рецесије. Стога је шанса за Москву и Пекинг у национализму. Како би консолидовали подршку у сопственом дворишту, њихови лидери се представљају као браниоци народа, осветници за све неправде из прошлости, па и заштитници националног поноса.
И једни и други виде САД и њихове савезнике као претњу за своје амбиције. Путин је оптужио Запад на челу са Америком за подржавање пуча против Јануковичевог режима у Кијеву. У међувремену, Пекинг је сам себе убедио да САД и њихови пријатељи у региону покушавају да окруже Кину са свих страна и осујете њен успон.
Суседи Русије и Кине су освојени економским приликама, које им нуде њихови велики суседи, али су такође и свесни болних мана односа с њима. Русија није имала никаквих примедби што је Европа користила њен гас као полугу. Ни Кина није била стидљива у окрутним економским играма са суседима кад су били непослушни.
Дакле, иако се Русија и Кина могу осећати као жртве, у очима њихових суседа они су насилници. Ти страхови терају већину земаља да се окрену другима за помоћ, као на пр. САД. Они су тога жељни, ако не и очајнички жељни, јер Америка говори да неће оставити своје пријатеље на милост и немилост на њиховим кућним праговима.
УПРАВЉАЊЕ ЕВРОАЗИЈСКИМ ОДНОСИМА
Активности Русије и Кине показују да оне не маре за широко прихваћена правила о међународним односима. Председник Обама их је овако описао у говору на Вест поинту 28. маја: „Велике силе не могу се хватати малих, територијални спорови требало би да се решавају без силе и застрашивања, а право доношења сопствених одлука се мора поштовати. Без обзира да ли су интереси Америке директно угрожени или интереси њених савезника.“
Ове бриге биле су повод Обаминој администрацији да покрене политику „ребалансирања“ у Азији. Како су ратови у Ираку и Авганистану утихли, било је све јасније да ће САД морати више да се посвете Азији, региону где леже највећи стратешки изазови и економске тежње за будућност.
Иако је стратегија замишљена да сви владини портфељи учествују у томе, највише пажње је придобио војни аспект приче. Уствари, план предвиђа ограничену војну активност у региону. Важнији су, међутим, његови политички и дипломатски елементи. То укључује и обнову одбрамбених споразума САД и њених савезника, јачање веза са силама у развоју, као и стављање нагласка на регионалне институције, као на пр. АСЕАН (Асоцијација југоисточних азијских нација без Кине).
Иницијативе о трговини су такође важне. У фокусу је Транспацифичко партнерство (Trans-Pacific Partnership), споразум о слободној трговини који окупља неке од надинамичнијих привреда на Пацифику.
Путинова анексија Крима показује да би се пажња требала посветити и Европи. Док год Путин своје самопоуздање гради на идеји национализма, Русија ће бити виђена као претња по њене суседе и европску безбедност. Западни кутак Евроазије тражи исто онолико пажње као и њен супротни део.
Сједињене Државе нису баш у стању да се напрежу у иностранству. Ирак тренутно граби пажњу Вашингтона. Код куће се суочавају са застојем и буџетским ограничењима, док јавно мнење још болује од последица Ирака и Авганистана. Али, без обзира на ове препреке, питање је како би ребалансирање према Европи изгледало? Ребаланс у Азији доноси пар лекција.
Прво, не треба потцењивати војни аспект. Ограничених слања трупа ће бити. Има смисла правити патролне летове и слати америчке војнике у НАТО вежбе. То су дискретне мере како би се ојачале одбрамбене способности Украјине и других земаља на западној граници Русије. Али требало би двапут размислити пре чињења грубих ствари.
Друго, треба обновити НАТО. За разлику од Азије, Европа не мора да ствара своје безбедносне структуре. Уместо тога, треба да искористи оно што има. То укључује и заштиту својих чланица од совјетске претње и Путинових експанзионистичких планова.
Треће, САД треба да стану иза својих савезника, али не и да их претерано храбре. Као и у Азији, европски партнери САД желе да се увере да се Америка није увукла у себе и да може да спроводи своје обавезе. Битно је пружити такве гаранције, али не и уверавати савезнике да покрену рат који Америка не жели.
Четврто, требало би обновити мултилатералне односе. Баш као што САД охрабрују нове приступе у Азији, тако би требало да раде и са НАТО. Паметно је сарађивати са Немачком и другим европским партнерима како би се ојачао економски притисак на Русију. Предузимање неких оштријих мера ће можда бити потребно, али се не може добити пуно од тога.
И, коначно, требало би успоставити Трансатлантску трговину и Партнерство за инвестиције. Баш као и Транспацифичко партнерство, споразум о слободној трговини склопљен у Европи би послао поруку о економској солидарности и стратешкој безбедности. То значи да би се интензивирали преговори како би се добила подршка Конгреса за ово брзо деловање.
Као и обично, најтежи део ће бити онај извршни. Овај приступ ће захтевати комбиноване дипломатске, економске и војне напоре уз паметну стратегију како би се олабавили притисци на западном и источном ободу Евроазије.
(Ставови Марк М. Вол изнети у чланку нису гледишта редакције Србин.инфо, већ су пренети да би се наши читаоци упознали како сами Американци правдају свој империјализам и потребу да су једина супер сила на свету.)
Превео Андреј Цвијановић за Нови стандард
