Прочитај ми чланакКинески председник Си Ђинпинг стигао је у Европу први пут после пет година. Избор престоница за посете је пажљиво размотрен.
Прво Париз – Француски председник Емануел Макрон полаже право на европско политичко вођство, где им се придружује и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Била је са Макроном у Пекингу прошле године.
Затим су Будимпешта и Београд две европске земље (једна у Европској унији, друга не) које показују повећану спремност да сарађују са Кином.
Односи Пекинга и Европе једна су од занимљивих тема савремене светске политике. Кинески поглед на ЕУ се разликује од руског. Москва је одавно дошла до закључка да је Стари свет потпуно напустио свој независни спољнополитички курс, интегришући се у канал САД.
А материјални губици који су неизбежно повезани са овим не заустављају Брисел, Берлин, Париз, Хелсинки и друге. Пекинг сматра да Европска унија неће одустати од својих бенефиција, чак и ако расте њена зависност од америчке стратегије.
Другим речима, тачна и активна политика НР Кине може створити низ подстицаја за Европљане који ће успорити њихово кретање ка Сједињеним Државама. И, сходно томе, ограничиће учешће Европе у могућој војно-политичкој конфронтацији између САД и Кине у будућности.
Ако формулишемо, како пишу у научним радовима, истраживачко питање, оно звучи овако: да ли је „колективни Запад“ снажно и стабилно јединство, или је јединство постигнуто до данас више спољашње, камуфлирајући растуће дивергенције интереса?
САД треба Европу за стратегију обуздавања Кине
Сједињене Државе виде Кину као стратешког ривала у наредним деценијама. Европска унија не види директну кинеску претњу за себе, иако је опрезна у погледу раста способности Пекинга, укључујући и европски регион.
САД сматрају Русију непосредном претњом стабилности Европе, али не виде озбиљну опасност за себе.
Европа је веома уплашена Русије, а тај страх расте и тера људе да спекулишу о разним сценаријима.
Сједињеним Државама је потребна Европа за своју стратегију обуздавања Кине. Пре свега, у економском и технолошком смислу, ЕУ не би требало да развија сарадњу са Кином у областима у којима САД желе да ограниче Пекинг.
Европи су потребне САД да обуздају Русију у војном и војно-техничком смислу. Постоје расправе о повећању сопственог потенцијала ЕУ, али, прво, прилично су апстрактне, а друго, процес ће трајати годинама.
Свест о превеликој зависности Европљана од Америке већ се појавила, али нема начина да се реши проблем, а то гура Стари свет да тежи да што ближе веже САД за себе.
Кина се води логиком економског прагматизма – зашто би ЕУ смањивала сопствене способности? Заиста, у претходне три-четири деценије Европска унија је доминирала светом, а Кина је постала њен главни корисник, претварајући се од сиромашне и заостале земље у претендента на светску доминацију.
Међутим, сада логика стратешке конкуренције долази до изражаја, тржишни профити се жртвују – не нужно, али све више.
Али Кина има своје разлоге. Са становишта Пекинга, општи правац развоја света је ка економској повезаности и потреби да сви прошире развојни простор.
Ренесанса блока, која подсећа на Хладни рат, није прототип будуће политике, већ повратак прошлости, позадинска битка двадесетог века. Наиме, постоји покушај тадашњих ривала (Вашингтона и Москве) да заврше утакмицу, која се на прелазу из осамдесетих у деведесете није завршила формализованим резултатом.
НРК се највише плаши да буде увучена у овај коначни обрачун, не безразложно верујући да ће профитирати страна која избегне скупе (у било ком смислу) сукобе.
Кина се у односима са ЕУ руководи логиком економског прагматизма
Отуда и уздржана позиција НР Кине по украјинском питању. Кина чврсто избегава критике Русије и изражава разумевање разлога који су подстакли војну операцију. Она, међутим, не изражава директну подршку и понаша се крајње опрезно како не би дала повод Вашингтону да уведе санкције кинеским компанијама због кршења западног ембарга против Русије.
Не треба очекивати другачији став од Пекинга, чак је могуће интензивирати реторику о потреби мирног окончања сукоба. Одређени показатељ биће конференција о Украјини која је сазвана у Швајцарској (која је иницирала Украјина).
Присуство или одсуство тамошњег кинеског представника ће му дати другачији звук. У сваком случају, јасно је шта мисле организатори.
Остаје нејасно да ли ће Кина успети да преброди актуелне олује како би добила још већу тежину на светској сцени. Исте те САД су заинтересоване за супротно, мада ће много тога зависити од исхода избора у новембру.
Путин и Си Ђинпинг ће имати о чему да разговарају на разговорима средином маја.
Аутор: Федор Лукјанов (професор истраживач на Високој школи економије Националног истраживачког универзитета)
