Прочитај ми чланак
Чавес: „Венецуела се никад неће вратити неолиберализму, она ће наставити прелаз ка демократском социјализму 21. века“
Ове значајне речи изговорио је Хуго Чавез након победе на председничким изборима, победе која је означила крај дугогодишњих настојања Сједињених Америчких Држава да демократским путем поткопају Боливаријанску Републику Венезуелу.
Сједињене Америчке Државе су у више наврата покушале нашкодити Чавезовим реформама, финансирајући преко разних невладиних организација, политичке групе које се супротстављају Чавезу. Споменуте групације, претварају се да су им циљеви заштита људских права и унапређење демократије, а у ствари представљају страну агентуру која перфидним техникама ради с циљем промене власти.
Стварни циљ, тих од стране САД-а финансираних саботера – како их назива Мике Витни, сарадник Глобал Рисеарч центра за глобализацију-био је свргавање председника Чавеса.
Ево извод из чланка Еве Голингер, познате венезуенске новинарке, која се бавила темом:
„У Венецуели, Сједињене Америчке Државе подржавају противнике Чавеза већ више од осам година, укључујући и оне који су покушали државни удар против председника Чавеса у априлу 2002. године. Од тада се финансирање знатно повећава. У мају 2010. године изашао је извештај који процењује страну помоћ политичким групама у Венезуели, наручен од Националне фондације за демократију.
Извештај је открио да се више од 40.000.000 америчких долара годишње (већином из америчких агенција) усмерава према групацијама које су непријатељски настројене према Чавесу. „
Алан Веинстеин, један од оснивача Националне фондације за демократију, која је наручила споменути извјештај и обавила податке, открио је једном у Вашингтон Посту: „Оно што радимо данас, рађено је у тајности пре 25 година од стране ЦИА-е“.
За борбу против Чавеза, Национална фондација за демократију је тако 2009. године издвојила 1.818.473 америчких долара, што је било више него двоструко у односу на претходну годину.
Упркос свим овим непријатним чињеницама, Чавес се као и обично непоколебљиво државо свог пута, верујући у исправност реформи које је започео. Побједа није изостала, Чавес је добио преко 8.000.000 гласова, што је за 700.000 више него на изборима 2006. године.
Но истовремено, ојачала је и опозиција. Разлози за то су разноврсни, не треба их тражити једино у инфилтрацији страног капитала у изборни процес, иако је и то засигурно одиграло одређену улогу.
Бразилски новинар Пепе Есцобар, дописник Асиа Тимеса, за Руссиа Тодаи објаснио је своје виђење избора.
Он истиче двоструко значење ових председничких избора. Они су и „унутрашњи венезуелански избори“ као и геополитички избори. Дакле не ради се само о унутрашњој економској ситуацији Венезуеле, него ио њеној спољно-политичкој усмерености. За спољну ситуацију, Ескобар тврди, да ће Чавезов нови председнички мандат значити „смањење утицаја Вашингтонских агената или самог Вашингтона у интеграцији Јужне Америке.“
Што се унутрашње ситуације тиче, Ескобар је описује као сукоб сиромашних и урбане средње класе, која би желела трошити што више и проводити своје време у трговачким центрима испијајући мартини. Урбана средња класа се осећа угроженом јер 43% буџета Чавез усмерава за социјалну политику. Сиромашнији слојеви друштва имају стога директну подршку у председнику Чавесу који демократским методама проводи класну борбу против економске неједнакости.
Но, проблем корупције остаје и даље велики проблем Венецуеле. С тим се слаже и Ескобар, па каже: „Много тога што Каприлес говори није строго неолиберално или десно, он је нео-либерални десничар, није стриктно демократ, али оно што је говорио о корупцији је тачно. То је нешто што се догађа не само у Венецуели, већ такође иу Аргентини и Бразилу. „
Да би Чавес наставио свој програм и да би транзиција ка демократском социјализму била могућа, Чавес ће морати испунити програм друштвеног развоја чим прије.
Његов програм је омогућио огромном делу сиротиње пристојнији живот чиме је Чавес смањио јаз између сиротиње и средње класе. Друштвеним развојем су масе људи из стања биједе и екстремног сиромаштва добиле прилику да напредују, неке породице први пута да школују децу, неке породице добиле земљу да се лакше прехране.
Школство, здравство, подстицање индустријске и аграрне производње, све је то напредовало током година. Приходи од нафте усмерени су на развој запостављених и потлачених, док су се средња класа и елита осећале оштећеним, иако и даље боље живе од сиротиње којој је тек дата шанса да се уздигне.
Овај сукоб класних интереса узроковао је високу излазност на овим изборима, који су поларизовао становништво.
И сам Чавес признаје поларизацију, те се обавезао да ће бити бољи председник и да ће у револуцију укључити све становнике Венезуеле.
Његов противкандидат, Хенрике Цаприлес критиковао је Чавеза речима „Земља је подељена и да би био добар председник, мора радити за све Венезуеланце, радити на решавању свих проблема Венезуеле“. Хенрике Каприлес заборавља да супротстављањем Чавезу управо он није представник свих Венезуеланаца, јер се супротставља свим позитивним реформама Чавеза које су поправиле живот сиротињи.
Приближавање сиротиње средњој класи значи приближавање њихових интереса, а то поставља темеље за превладавање поларизације која је овим изборима постала очита. Успешан одговор на то питање, биће кључан за даљу стабилност Венезуеле. Осим унутрашњих класних разлика, много ће зависити о расту или паду цена енергената, који могу дати велики замах будућим венезуеланске успесима или падовима.
Чавес опет мора да придобије делове средње класе на своју страну, да их супротстави богатим елитама за које не постоји други систем осим нео-либералног, у којем би та средња класа с временом опет постала жртва, али овог пута економске елите – која презире Чавезову владавину.
Наравно, испијање мартинија и сулуди турбо-конзумеризам либералног буржујског Запада, нису и не могу бити позитивне вредности у било којој прогресивној социјалистичкој држави. Истински прогрес јест ослобођење из мрежа међународног капитализма – што Венецуела итекако ради – док капиталистички систем тежи заробити човека у вештачким конструктима у коме му нуди лажну слободу, док је технички прогрес у капитализму више у служби додатног поробљавања појединца, него његовог ослобођења, чему сви ми сваким даном сведочимо.
Сједињеним Америчким Државама веома смета кад им се неко супротставља, но још им више смета кад је то супротстављање попраћено с властитим идентитетом на политичко-економској нивоу, тј кад неки систем функционише другачије од њиховог.
(адванце.хр)
