„Стално смо ангажовани у дијалогу са нашим партнерима, укључујући и оне нације које имају трупе распоређене у Авганистану. А, ипак, ситуација се није поправила-уместо тога, она је погоршана.
Количина дроге произведене у Авганистану порасла је 60 одсто у последњих годину дана… за Русију је то озбиљна претња нашој националној безбедности, што није претеривање. Више од 20 посто од укупног промета дроге која долази из Авганистана се налази на тржишту Русије!“ (1) рекао је, између осталог, Владимир Путин, председник Руске Федерације, у свом првом пост-инаугурацијском интервјуу телевизијској станици Русија данас(RussiaToday/RT). Без имало задршке, са врло јасним порукама руски председник је у свом првом интервјуу јасно обележио црвену линију коју Запад, на првом месту САД, не би требало ни да помисле да пређу!

Сам повод разговора био је састанак АПЕК-а (Организација азијско-пацифичке економске сарадње) у Владивостоку који је почео 2, а завршио с радом 9. септембра. Иако, осмишљен да „претресе“ горућа економска питања, састанак великих међународних сила послужио је и за „опипавање“ пулса поводом актуалних политичких тема. Пулс Русије био је недвосмислено јасан и подсетио је на давно успостављено, али од скора затурено, златно правило дипломатије: а јесте реципроцитет у међународним односима. Руски званичници ставили су до знања да ће понашање Руске Федерације, итекако, зависити од понашања других а све у циљу очувања (овај пут) руских националних интереса! Тако је поводом ситуације у Сирији, Путин подсетио:

„Знате, када неко жели да дође до краја за који сматра да је оптималан, искористиће сва средства. По правилу, они ће покушати и урадиће то милом или силом – и ретко када мислити на последице. То је био случај током рата у Авганистану, када је Совјетски Савез извршио инвазију 1979. У то време, наши садашњи партнери су подржали побуњенички покрет и у суштини проузроковали Ал-Каиду, која се касније осветила САД. Данас неки желе да користе војнике из Ал-Каиде, или неке друге организације са једнаким радикалним ставовима, да остваре своје циљеве у Сирији. Ова политика је опасна и врло кратковида. У том случају, требало би откључати Гвантанамо, наоружати све његове затворенике и довести их у Сирију да се боре-то је, практично иста врста људи. Али оно што треба имати у виду је да ће се јаднога дана ти људи осветити својим бившим заробљивачима. С друге стране, ти исти људи треба да имају у виду да ће на крају завршити у неком новом затвору, веома налик оном недалеко од кубанске обале.“ (2)

Дакле, врло јасно и прецизно је први човек Руске Федерације изразио свој државнички став и показао линију разграничења. Да ли то значи да међународним етром одјекује звецкање оружја најављујући поновни период Хладног рата? Видећемо убрзо! Какогод, сила у силазној путањи-САД, сада недвосмислено зна да на другој страни има непоколепљивог опонента њеној помахниталој неолибералној политици који неће одступити ни за милиметар у очувању својих интереса! И то је чињеница која ће обликовати међународне односе прве половине двадесетпрвог века! Хтели то неки да прихвате или не! С друге стране, неки би из окружења оних који пате од русофобије, поставили питање: шта Србија има од тога? Рекли бисмо и СВЕ и ништа! То надаље значи да ће тај салдо зависти једино и искључиво од српске политичке елите.

Уколико, она ресетује своје партнерске односе и окрене се стратешкој сарадњи са земљама које су показале да су преживеле светску финансијску и економску кризу; са којима имамо компатибилна тржишта; које нас нису гађале (свим конвенцијама) забрањеним наоружањем 1999. године и које су нам традиционално и историјски увек пружале руку спаса када би се над нама надвио густи мрак облака који су најављивали сам крах нације – онда од Истока, на првом месту Русије која се (коначно) уздигла и пропела, можемо очекивати СВЕ. У супротном, било би заиста дрско очекивати билошта!

Вероватно, да би нас овде злобници подсетили да истина и интерес нису никада на једној страни. Посебно, уколико желимо да задржимо објективну аналитичку позицију! Признајемо, да су у праву. Али да видимо колико нас је коштала пловидба по западним морима и океанима. Да не идемо у сада далеку хронологију догађаја друге половине двадесетог века, ваљало би подсетити на само неколико чињеница:

– Агресија деватнаест најразвијенијих земаља НАТО предвођених САД, Србију је коштала, а нећемо овај пут о парама, живота и здравља целокупног становништва Србије (а то нису само Срби, већ и други народи и вероисповести) уколико се, само, узме у обзир колико траје полураспадање осиромашеног уранијума који је кориштен током 78 дана агресије! (3)

– Сам повод агресији био је фабриковани случај Рачак који је заувек променио етничку структуру јужне српске покрајине и тако Србију коштао Косова и Метохије;

– Да цинизам буде употпуњен и даље део српске политичке елите клања над мантром „Србија мора у ЕУ“ иако то значи: да пред вратима Брисела изразимо признање Тачију за све што је урадио, признајући такозвану Косово републику?! И не само то, тиме би амнестирали учеснице најстрашнијег злочина који је почињен на европском тлу у прошлом веку, познатијем као „Милосрдни анђео“ и убијемо по други пут све невино пострадале током високотехношког пира неоглобалиста!

– Коначно, када је реч о садашњем социоекономском стању (преостале) Србије – она је пред банкротом!

С друге стране, тек, да подсетимо на неколико чињеница које су забележене у Савету безбедности (док су у српској јавности биле цензурисане): једино је руска дипломатска мисија врло оштро укрштала мачеве с САД. Виталиј Чуркин, шеф руске дипломатске мисије при СБ УН, био је тај који је:

– тражио да се испита трговина органима на КиМ;

– који није прескакао сваку погодну прилику да подсети на кршење свих међународних стандарда при НАТО агресији над СРЈ, па тако и директно прозивао НАТО на одговорност и консеквенце које из ње проистичу;

– и који је, коначно, у име Србије штитио њене националне интересе!

Док је, тадашња, званична Србија свој политички ток управљала доследно ка својим џелатима…

Коначно, уколико бисмо говорили у економским категоријама, да подсетимо (такође) тек на неколико чињеница које, према речима првог човека Русије, сликају Руску Федерацију у односу на еврозону: „Просечна стопа еврозоне износила је 3,9 посто, док је наша била 4,2… Тренутно смо трећи у свету, поред Кине и Јапана, са више од 500 милијарди долара у златним и девизним резервама…имамо два владина резервна фонда: 80 милијарди долара вредан Фонд националног благостања и Резервног фонда са око 60 милијарди долара…Док просечна стопа незапослености у еврозони износи 11.2 и достиже 25-26 одсто у економијама, као што је шпанска…ми смо одржали стопу незапослености од 5,1 одсто, што је чак и испод индекса пре кризе!“(4)

Сваки би закључак био сувишан, осим можда једног који се односи на „власне“ у Србији: Немате мандат за ЕУ(ропску) будућност Србије! У истој мери у којој немате оправдања да на тај начин штитите српске националне интересе… Бриселске да! Српске, сасвим сигурно НЕ!

 

( Марина Рагуш / Фонд стратешке културе )

Ознаке: Авганистан, Владимир Путин, дрога, запад, САД