Састанак министара за енергетику чланица Европске уније, који је ових дана одржан на Кипру, одржан је иза затворених врата. Званични коментари се нису одликовали отвореношћу. Само је комесар за енергетику у ЕУ Гинтер Етингер подвукао намеру свог надлештва да о свим постојећим питањима одлучује на основу „компромиса“.
То се тицало, конкретно, односа Русије и ЕУ у сфери енергетике, који су се у последње време компликовали. „Сигуран сам да та питања у којима се не слажемо могу да се реше. Верујем у могућност проналажења компромиса. Шта више, европско тржиште енергетике, наша индустрија, наши потрошачи – нико не треба да страда због наших размимоилажења“, изјавио је Гинтер Етингер (1). Али без обзира на то – постоје сви разлози да се састанак на Кипру оквалификује баш као кризни. И то због укупне кризне атмосфере у којој је он одржан.

Није тајна да питања енергетске безбедности за Европску унију традиционално спадају међу најважнија. Међутим, парадокс садашње ситуације је у томе, што се управо сфера о којој говоримо нашла као талац у многоме спекулативних и непромишљених поступака саме ЕУ.

Пре свега, као последица финансијске кризе простор за маневрисање Брисела је објективно сужен. Баш уочи одржаног састанка медији су постали власници оцене инспекцијске „тројке“ која ради у Грчкој. Заједнички закључак представника ЕУ, Европске централне банке – ЕЦБ и ММФ каже да међународни експерти више не верују у способност грчке владе да постигне усаглашене параметре за смањење државног буџета. Узрок за то је, како сведоче немачке новине „Ханделсблатт“, врло једноставан: „Те норме су још од самог почетка биле претеране“ (2).

Јасно је да овакав закључак захтева од Европске уније да од два зла изабере мање. Било да Атини дозволи ново одлагање, тако што ће еврозону оставити да „виси“ и даље, било да стави крст на чланство Грчке у њој. Обе могућности су крцате новим финансијским потресима који ће неизбежно да утичу и на снагу Европске комисије да оствари своје пројекте из области енергетике.

То је контура оних сложених услова у којима је данас Европска унија принуђена да остварује своју политику у сфери енергетике. Још тежа ситуација је због њеног најважнијег чеда – пројекта за гасовод Набуко. Првобитни сценарио је предвиђао да ће већ до 2010. године тим цевоводом тећи најмање осам милијарди кубних метара гаса годишње. А до 2020.године требало би да се њиме испоручује до 31 милијарде кубних метара гаса. Половина те количине је предвиђена за испоруку транзитним земљама, а половина је требало да стигне до складишта гаса у аустријском Баумгартену, одакле би се он отпремао на тржишта Аустрије, Немачке и Италије.

Први удар пројекту нанела је стварност Азербејџана. Баку је мудро одлучио да своју политику у енергетици не везује само за Европску унију. Председник државне нафтне компаније Азербајџана Ровнаг Абдулајев је још 2008. године изјавио да његова компанија „нема намеру да постане „сувласник“ гасовода Набуко (3). Одмах после тога Азербејџан је са Русијом оперативно потписао комплекс гасних споразума.

 

ЗАШТО ЈЕ ПРЕЛОМИО АЗЕРБЕЈЏАН

Шта је карактеристично за однос Азербејџана и Русије у вези са испоруком енергената: није утврђена горња граница количина гаса за испоруку из Азербејџана. Тако постоји могућност за Баку да Русији продаје целокупну количину азербејџанског гаса. То Русију може да учини кључним елементом транзитне схеме за испоруку азербејџанских гаса Европи. Треба посебно да се истакне и следеће: Москва неће постати „препродавац“ азербејџанских енергоресурса, већ њихов преносник – транзитер. То одговара европским захтевима о испорукама горива Европској унији из различитих извора.

Фактички – одбијање Азербејџана да постане најбитнији учесник пројекта Набуко представља најважнији пораз Запада на пољу реализације енергетских пројеката који воде изолацији Русије. Јер је још бивши саветник председника САД за националну безбедност Збигњев Бжежински указивао да „независност држава Средње Азије може да се разматра као практично бесмислен појам уколико се Азербајџан у потпуности потчини контроли Москве“ (4). Баку дефинитивно не одбија пројект Набуко, али намерава да пажљиво анализира његове реалне перспективе. „Ми желимо да прегледно видимо његова својства, плусеве и минусе, јер су уговори о испоруци гаса предвиђени на 40-50 година, тако да не желимо да погрешимо у избору“, изјавио је ових дана Ровнаг Абдулајев (5).

Тражење нових партнера Европској унији је донело нова разочарења, конкретно – у оквиру дискусија о различитим варијантама испорука гаса из иранских и египатских бушотина за Набуко. Како је са извесном злурадошћу констатовао утицајни британски магазин „Петролеум Ецономист“, „наде да ће Египат и Иран моћи да попуне недостатак гаса говоре или о наивности Брисела или о његовом игнорисању унутрашње ситуације у обе те земље“ (6). Конкретно, према подацима магазина, у Египту унутрашња потрошња гаса расте великом брзином, док се раст експлоатације смањује. Што се тиче Ирана, његово учешће у пројекту Европске уније данас изгледа као геополитички виц.

До каквих је закључака дошла Европска унија у односу на садашњу енергетску јесен – са гасоводом Набуко, кога у стварности нема и за који и тако нема реалних извора за пуњење, и са финансијском кризом у сопственим редовима? Међутим, геополитичку улогу енергетике за Запад нико не негира. Па још је класик америчке дипломатије Џорџ Кенан говорио да, захваљујући контроли испорука енергената, САД добијају могућност да контролишу спољну и индустријску политику било које земље, све до права на вето (7).

Управо то се у годинама после рата десило конкретно са Јапаном. А данас главног геополитичког опонента САД и Европске уније, осим Ирана, очигледно представља – Русија. Експерти Националног обавештајног савета САД, који има везе са америчком обавештајном службом, у свом плану прогнози, написаном за период до 2025. године, ту мисао су формулисали на следећи начин: „Захваљујући високом нивоу цена, многи експортери, нпр. Русија и Иран, могу да добију финансијске ресурсе којима ће повећати своју снагу“ (8). Управо зато документ Стејт департмента, који је објављен још у априлу 2007. године под називом „Стратешки план 2007-2012. финансијске године“ као приоритетни задатак предвиђа супротстављање „негативном понашању“ Русије. За један од главних разлога за овакав однос је проглашен и растући утицај Русије на светском енергетском тржишту (9).

 

АМЕРИЧКА ИГРА ЕУ

Баш у томе се крије трећи фактор који тера Европску унију, која ради у тесној спрези са САД, да буде узнемирена. Тај трећи фактор је активна руска политика на пољу енергетике. И мада Москва представља кључног испоручиоца енергетских сировина за добру половину земаља чланица ЕУ – у Бриселу настављају и даље да покушавају да колико год је могуће истисну руски ОАО Газпром са европских тржишта. Притом долази не само до некоректних пропагандних изјава већ и до конкретних институционалних процедура, какву представља садашња истрага рада руског гасног гиганта због кршења антимонополског законодавства.

Уље на ватру доливају и тенденциозни амерички медији. Тако „Тхе Wасхингтон Пост“ не сумња да „Кремљ користи Гаспром као своју најбољу батину, када треба заплашити непокорне земље које зависе од испорука Газпромовог гаса“. Споља гледано, лист иде још даље и, упркос оценама експерата, негира било какву економску самосталност руских енергетских пројеката, конкретно гасовода Северни ток и Јужни ток. Њихова изградња „не може да се образложи ни потражњом, ни понудом“, тврди „Тхе Wасхингтон Пост“, не замарајући се образлагањем овако чудне тезе, која је у супротности са позицијама утицајних европских играча на енергетском пољу, какви су Немачка, Француска и Италија (10).

Све у свему, у њиховим пропагандним паролама нема баш ничега новог. Нису далеко отишли од јадног извештаја Руберта Ларсона, експерта Агенције за истраживања одбране, који се чуо 2007. године у Вилнусу на конференцији „Норд Стреам: последице за регион Балтичког мора“. Шведски експерт је изјавио ни више ни мање већ да ће се морске платформе гасовода Северни ток користити „не само за компресорске капацитете већ и у обавештајне сврхе“ (11). Што се тиче покушаја Европске комисије да у пословању Газпрома види кршење принципа Европске уније – они ће се европским потрошачима вратити у облику нове нестабилности на тржишту гаса и дизању тарифа за гас. Круг се затвара. Европска унија, приклештена финансијском кризом, добиће на леђа нове трошкове.

Утицајни француски историчар Морис Ваис је једном констатовао: „Уместо да постане противтежа долару, европска новчана јединица олакшава американизацију економије континента“ (12). Садашња неспособност вођства Европске уније да среди финансијску кризу у сопственим редовима само потврђује наведену констатацију. А потпуно исту улогу, погубну за европске интересе, игра и манијакална тежња низа бриселских чиновника да одигра антируску енергетску партију.

 

( Нови Стандард )

 

Ознаке: Европска централна банка, енергетика, ЕУ, Русија