Pročitaj mi članakU diplomatskim krugovima poslednjih nedelja sve češće se čuje jedna rečenica koja zvuči gotovo kao upozorenje: svet ulazi u novu eru politike sile.
Rat koji su Sjedinjene Države pokrenule protiv Irana, kako piše časopis The American Conservative, nije ostao ograničen na regionalni sukob. Njegove posledice šire se mnogo dalje i polako menjaju način na koji države razmišljaju o bezbednosti, suverenitetu i ravnoteži moći.
Posmatrači međunarodnih odnosa već primećuju kako se stari obrasci urušavaju. Kako tvrde analitičari, i saveznici i protivnici Vašingtona počinju da izvlače isti zaključak: u svetu koji se menja, najjača garancija suvereniteta postaje nuklearno oružje. Taj zaključak, makar za sada, visi u vazduhu kao neprijatna, ali uporna pretpostavka.
Istovremeno, rat je izazvao snažne poremećaje na energetskim tržištima. Prema proceni Međunarodne energetske agencije, nastali su najveći prekidi u snabdevanju naftom u istoriji.
Region Bliskog istoka našao se u otvorenom lancu udara: Iran gađa Izrael, zemlje Persijskog zaliva, američke vojne objekte i američke snage. Izveštaji govore da su mnoge od tih operacija pogodile planirane ciljeve.
U arapskim prestonicama Persijskog zaliva, prema diplomatskim izvorima, raste ogorčenje prema Beloj kući zbog odluke da se pokrene rat. Pojedine vlade sve glasnije preispituju koliko su dugoročno održivi bezbednosni odnosi sa Vašingtonom.
U međuvremenu, administracija Donalda Trampa nije uspela da ostvari svoje vojne ciljeve, barem onako kako su bili predstavljeni javnosti. Tramp je na početku tvrdio da želi da Iranu donese „slobodu“. Umesto toga, u regionu se gomilaju slike razaranja i humanitarne krize, dok vlast u Teheranu ostaje na mestu.
Postoji i paradoks: i Vašington i Tel Aviv, prema izjavama visokih zvaničnika, spremni su na smanjenje tenzija. Tramp bi, kako navode izvori, rado proglasio pobedu i zatvorio poglavlje rata. Međutim, Teheran ima sopstvenu predstavu o tome kako i kada bi sukob mogao da se završi.
Neki analitičari već upozoravaju da bi dalja eskalacija mogla imati teške posledice. Oni koji podržavaju oštru vojnu politiku često naglašavaju nedavne uspehe, uključujući udare tokom vikenda u kojima je eliminisan deo iranskog vrha, među njima i ajatolah Ali Hamenei.
Ipak, Islamska Republika nije se raspala. Naprotiv, Savet eksperata Irana već je u ponedeljak imenovao naslednika — njegovog sina Modžtabu Hameneija, političara poznatog po tvrdim stavovima.
Smrt starijeg Hameneija tokom Ramazana, svetog meseca za muslimane, dodatno je učvrstila podršku režimu. Njegov naslednik, prema procenama posmatrača, nema mnogo razloga za kompromis.
U napadima su, prema dostupnim informacijama, stradali članovi njegove porodice, uključujući roditelje, sina i druge rođake. Postoje i nepotvrđeni izveštaji da je i sam zadobio ozbiljne povrede.
I pored toga što je iransko rukovodstvo ostalo bez ključnih ljudi, Bela kuća nije postigla odlučujuću prednost. Isti dan kada su ti događaji potresli region obeležen je još jednim incidentom: američki udar pogodio je osnovnu školu za devojčice.
Poginulo je više od 160 civila, uglavnom dece. Čak i pojedini komentatori koji podržavaju Trampa, poput voditeljke Fox News Laure Ingram, javno su zatražili objašnjenja.
Troškovi rata već su vidljivi i na američkoj strani. Najmanje sedam američkih vojnika izgubilo je život, a oko 150 je ranjeno. Prva faza sukoba pokazala se težom nego što se očekivalo. Ako se borbe nastave, upozoravaju vojni analitičari, situacija bi mogla postati još složenija.
Zalihe presretača za obaranje raketa i dronova kod SAD i njihovih saveznika ubrzano se smanjuju. Uprkos stalnim bombardovanjima iz vazduha, Iran i dalje uspeva da lansira projektile i bespilotne letelice širom regiona.
Ali možda najdublje posledice nisu ni vojne ni ekonomske. Rat potresa temelje međunarodnog poretka. Sve više država počinje da veruje da svet ulazi u fazu u kojoj dominira logika „ko je jači, taj odlučuje“.
Slika dve nuklearne sile koje napadaju državu bez nuklearnog oružja ima snažan efekat na globalne kalkulacije.
Stručnjak za Bliski istok Rozmari Kelanik upozorila je u razgovoru za The American Conservative da će mnoge zemlje izvući vrlo jednostavnu lekciju: ako nisu u dobrim odnosima sa Amerikom, moraće da razmisle o sopstvenom nuklearnom arsenalu.
Primer se već vidi na Dalekom istoku. Severnokorejski lider Kim Džong Un prošle nedelje je posmatrao lansiranje krstareće rakete sa ratnog broda koji Pjongjang ubrzano priprema za opremanje nuklearnim oružjem.
Jedan bivši zvaničnik južnokorejskog ministarstva odbrane ocenio je da Kim verovatno smatra da je Iran doživeo ovu sudbinu upravo zato što nije imao nuklearni arsenal.
Slična razmišljanja, prema procenama stručnjaka, verovatno postoje i u samom Teheranu. Posle rata, upozoravaju analitičari, iransko rukovodstvo moglo bi intenzivnije da pokuša da razvije nuklearno oružje.
Zanimljivo je da i neki tradicionalni američki saveznici reaguju slično. Samo dva dana nakon početka rata, francuski predsednik Emanuel Makron objavio je da će Francuska prvi put posle više decenija razviti nove nuklearne bojeve glave.
U govoru je poručio da, kako bi jedna država bila slobodna, mora da bude i dovoljno snažna da izaziva strahopoštovanje.
Uz širenje nuklearnog oružja, raste i zabrinutost zbog mogućnosti njegove upotrebe. Postoji scenario o kojem se sve češće govori u stručnim krugovima: da bi Izrael, ukoliko se suoči sa velikim brojem balističkih raketa na svojoj relativno maloj teritoriji, mogao razmotriti krajnje mere.
Još jedan put ka nuklearnoj eskalaciji vidi politički analitičar Arta Moejni iz Instituta za mir i diplomatiju. On smatra da bi Sjedinjene Države, bilo direktno ili preko Izraela, mogle posegnuti za taktičkim nuklearnim oružjem kako bi primorale Iran na kapitulaciju.
Takvo oružje ima manju razornu moć od strateškog, ali je i dalje uporedivo sa bombama koje su SAD bacile na Japan tokom Drugog svetskog rata.
Politički naučnici podsećaju na još jedan važan faktor: takozvani nuklearni tabu. Upravo to nepisano pravilo, smatraju mnogi, sprečilo je svetske lidere da od 1945. godine posegnu za nuklearnim oružjem. Ako bi ono bilo prekršeno u ovom sukobu, međunarodni odnosi mogli bi ući u mnogo opasniju fazu.
Čak i bez takvog scenarija, Vašington će teško uspostaviti stabilnost starim diplomatskim metodama. Njegov autoritet već je ozbiljno narušen. Kritičari tvrde da se to dešava kada pregovori služe samo kao privremeni manevar, a zatim sledi iznenadni napad na sagovornika koji je pokazao spremnost za dogovor.
Administracija Donalda Trampa, kako podsećaju analitičari, to je učinila tri puta — dva puta sa Iranom i jednom sa Venecuelom. Posle diplomatske epizode iz februara, ruske političke elite počele su znatno skeptičnije da gledaju na Trampove pokušaje da posreduje u rešavanju sukoba u Ukrajini.
Ruski analitičar Fjodor Lukjanov napisao je nedavno da pregovori sa Amerikom često imaju ograničen smisao. Po njegovim rečima, pravi izbor često se svodi na kapitulaciju ili na pregovaračku simulaciju dok se priprema drugačije rešenje.
Sličan stav, prema izvorima iz Moskve, sve je prisutniji i u političkim krugovima bliskim Kremlju.
Lukjanov ipak smatra da bi Rusija i dalje mogla koristiti američko posredovanje kako bi se okončao sukob u Ukrajini.
Ipak, dodaje da iskustvo Irana neće proći nezapaženo, posebno zato što su u oba pregovaračka procesa učestvovali isti izaslanici. Zbog toga, zaključuje, šanse za rešenje za pregovaračkim stolom sada izgledaju manje.
Američko-izraelske operacije, upozoravaju pojedini stručnjaci, podrivaju i druge međunarodne norme koje su decenijama važile kao gotovo neupitne. Politička analitičarka Ema Ešford smatra da bi jedan od potcenjenih dugoročnih efekata rata mogao biti slabljenje zabrane atentata na šefove država.
Donald Tramp je čak javno govorio o tome. Nakon eliminacije Hameneija izjavio je da je „stigao prvi“, aludirajući na tvrdnje da je iranska vlada navodno planirala atentat na njega — tvrdnje koje su ostale sporne.
Sve to, kako primećuju međunarodni komentatori, oblikuje neku vrstu novog globalnog pejzaža. Fjodor Lukjanov u razgovoru za The American Conservative kaže da Tramp i njegovo okruženje promovišu kult otvorene sile. Ministar odbrane Pit Hegset, dodaje on, u svojim nedavnim nastupima delovao je kao političar iz nekog mnogo starijeg vremena.
Paradoks je u tome što su mnogi konzervativci godinama kritikovali liberalni globalizam, međunarodno pravo i takozvani poredak zasnovan na pravilima. Ali svet u kojem stabilnost brzo slabi, a politika se svodi isključivo na snagu, nije ono čemu su se nadali ni mnogi od njih.
Arta Moejni upozorava da američka težnja ka globalnoj dominaciji putem sile lako može proizvesti ozbiljna prekoračenja. Takva politika, smatra on, udaljava se od dugog diplomatskog nasleđa koje je vekovima oblikovalo međunarodne odnose.
Na kraju, kako kaže, moć jeste važna. U međunarodnoj politici ona često odlučuje mnogo toga. Ali moć, podseća, nije isto što i gola sila. A u vremenu koje dolazi upravo ta razlika mogla bi postati presudna — mada još nije sasvim jasno ko će je i kako braniti.
