Читајући текст Миле Пајић „Како си нас уништио Караџићу Вуче“, јавља се онај исти осећај гађења који прати сваку пропаганду. Мила Пајић нам сервира стари, добро познати наратив институционалног активизма: Србија је зло, Срби су злочинци над којима увек виси колективна пресуда, митови на којима почива наш идентитет су отров, а млади људи у Србији су ништа друго до мозгопраниране марионете Милошевића и Вучића.

Као неко ко је одрастао уз оне исте песме, слушао исте десетерце и ходао истим асфалтом, не препознајем се у њеном карикираном, мрачном свету. У мени су ти стихови увек будили најплеменитије и најузвишеније мотиве. У томе и јесте разлика између здравог патриоте и аутошовинисте, патриота воли свој народ упркос свим искушењима, са свим његовим врлинама и манама, док аутошовиниста мрзи свој народ користећи туђе грешке као изговор за сопствени морални комплекс.

Мит као лек, не као болест

Мила Пајић почиње од Лазара и избора царства. Она тај мит види као „индоктринацију“ и „инфузију патриотизма“. Њена поента је да је Лазар требало да клекне, да прими вазалски штап и да спољашњи господар постане његов морални компас – јер је, према тој логици, боље живети на коленима него умрети на ногама.

Ово је суштински непознавање српског народа и његове историјске судбине. Мит о Косову није упутство за убијање, није индоктринација младих генерација – мит о Косову је Завет. Тај мит је кроз векове пружао утеху поробљеном народу који није имао државу, војску ни средстава за опстанак. Био је морални компас који је говорио: част и достојанство се не продају ни за сво благо овога света. Да нам није било тог „суштог смисла“ који смо, како Мила Пајић каже, подарили царству небеском, давно бисмо се асимиловали и нестали са лица земље као многи народи који су одабрали „земаљско царство“ под туђом чизмом.

Мит о Косову није болест, већ лек. Лек који нас је одржао у животу када нам ништа друго није преостајало. Зато тај завет не можемо и не смемо да избришемо само зато што се некоме из климатизоване канцеларије цивилног сектора то не уклапа у текућу политичку агенду.

Рат је пакао, не епска песма

Највећа логичка грешка Миле Пајић је намерно и злонамерно спајање епске поезије и ратних страдања. Она набацује бројке и страховите детаље о ратовима деведесетих, телима у хладњачама и језерима, као да је то директна и логична последица Косовског завета. То је интелектуално непоштење према чињеницама.

Ратови деведесетих нису вођени због кнеза Лазара, епских песама или Вука Караџића. У тим ратовима, као и у сваком другом у историји човечанства, дешавали су се злочини и страдали су невини на све стране. Рат не познаје правду ни невиност, не бира жртве по националности, а злочини нису ексклузивитет ниједног народа – они су урођена трагедија људске природе када се нађе у паклу оружаног сукоба.

Али Мила Пајић издваја само ону патњу која њој и њеним спонзорима политички одговара, користећи је како би целокупну српску културу, историју и традицију прогласила кореном зла. Експлоатација туђе трагедије како би се убило достојанство живих данас није друштвена критика, то је политичка манипулација.

Лицемерје и експлоатација Новог Сада

Мила Пајић се позива на збацивање Милошевића 2000. године, подсећајући на протесте на Теразијама, питајући се како то да данас „романтизујемо“ оне против којих смо се тада борили. Међутим, овде користи класичну манипулацију изостављањем контекста. Прећуткује да су се управо тадашњи делови Милошевићевог система, његови министри и пропагандисти, након пада режима преко ноћи прерушавали у бранитеље „нормалности“, управо градећи каријере на послератном самопрезиру и отварању врата страним интересима. Народ је рушио диктатуру јер је желео слободу и достојанствен живот, а не зато што је желео да поништи своју државу или своје историјске корене.

Потом следи најциничнији потез у њеном тексту – бесрамно поређење ратног крвопролића са трагедијом у Новом Саду. Намера да се смрт шеснаест људи у рушењу надстрешнице, ма колико била трагична и обележена корупцијом и немаром власти, искористи као полуга за напад на српски историјски мит, цинична је до бола. Она пита како нам крв у миту мирише јаче од крви на асфалту.

Мени не мирише ни једна ни друга, обе су подједнако трагичне. Али одбијам да бришем сећање на жртве кроз векове како бих угађао комплексу моралне надмоћи салонског либерализма. За рушење надстрешнице одговорни су корумпирани појединци и режим којем они припадају, не епска поезија, не кнез Лазар, не Вук Караџић.

Овакав дискурс не решава проблеме, он их храни. Мили Пајић не треба истина о ратовима где су сви страдали, њена професија захтева трајну дијагнозу да је Србија болесна, да њен народ носи колективну кривицу и да се мора стално кајати. Јер само тако се оправдава постојање читаве једне индустрије активизма, трибина и колумни.

Нисмо индоктринирани тинејџери. Знамо да су ратови донели зло и патњу свима и знамо да злочинци морају одговарати појединачно, без обзира чију униформу носили. Али одбијамо да нам било ко из позиције институционалног морализма приписује колективну кривицу и наређује да спалимо сопствени културни темељ како бисмо били прихваћени у круговима „просвећених“.

Зрело друштво је оно које има снаге да процесуира сваки ратни злочин и сваку корупцију, а да притом не мора да поништи сопствени идентитет. Ако је услов за улазак у ваш „просвећени“ клуб да одсечемо своје корење, и одрекнемо се себе, онда та прихваћеност ништа не вреди. И не, нећемо бити ваши кметови у том послу.

Аутор је студент Богословског факултета

Извор: danas