Ови предлози изазвали су бројне критике у јавности и међу опозиционим посланицима, који упозоравају да се њима суштински мењају надлежности судова и тужилаштава, без довољне јавне расправе и консултација са релевантним правосудним телима. Део стручне јавности указује да предлагач није тражио мишљење Високог савета судства и Високог савета тужилаштва, што се сматра озбиљним пропустом у поступку доношења закона.

Усвајање такозваних „Мрдићевих закона“ поново је отворило питање начина на који се у Србији спроводе реформе правосуђа. Критичари упозоравају да измене нису козметичке, већ да задиру у саме темеље поделе надлежности између судова и тужилаштава, као и у унутрашњу равнотежу правосудног система.

Посебно спорно је то што су законска решења предложена и усвојена без претходног мишљења кључних правосудних институција, што доводи у питање транспарентност и легитимитет читавог процеса. У пракси, оваква процедура оставља утисак да се правосудне промене доносе политичком вољом парламентарне већине, а не као резултат стручне анализе и ширег друштвеног консензуса.

Опозиција тврди да је крајњи ефекат ових закона додатна централизација и могућност веће контроле над тужилаштвима и судовима, док власт ове измене представља као неопходан корак у унапређењу ефикасности и борби против криминала. Управо у том раскораку између формалног образложења и стварних последица, критичари виде главни проблем.

С обзиром на то да су реформе правосуђа једна од кључних тачака у односима Србије са Европском унијом, остаје да се види да ли ће усвојени закони произвести нове притиске и захтеве за њихово преиспитивање, или ће, као и у ранијим случајевима, остати на снази упркос упозорењима стручне јавности.