Pročitaj mi članakU aprilu ove godine, direktor Elektroprivrede Srbije (EPS) Dušan Živković izjavio je da je cilj te kompanije da struja za građane do kraja godine ne poskupi.
Само три месеца касније, стварност је другачија. Држава се у преговорима с Међународним монетарним фондом (ММФ) обавезала да ће до краја септембра ове године цена електричне енергије за домаћинства ипак порасти за најмање седам одсто.
Саговорници Данаса кажу да одлука о повећању цене струје није изненађење уколико се у обзир узме чињеница да су улагања у ЕПС деценијама занемаривана и да сада то долази грађанима на наплату кроз повећање цене струје. Упозоравају да ћемо струју тек скупо плаћати.
Али то није крај. Разматра се и додатна мера која би могла погодити велики број домаћинстава: спуштање месечног прага за улазак у најскупљу, такозвану „црвену зону“, са садашњих 1.600 на 1.200 киловат-сати. Званично, ова мера се уводи у циљу „подстицања енергетске ефикасности и потенцијалног повећања прихода ЕПС-а“.
Између осталог држава Србија се ММФ-у обавезала и да наредно поскупљење, након овогодишњег за најмање седам одсто, буде најкасније до 1. октобра 2026. године, а неће бити мање од износа инфлације увећаног за један процентни поен.
Неулагања у ЕПС долазе на наплату
Председник удружења Заштита потрошача Ненад Бумбић каже за Данас да повећање цене струје за грађане није изненађење, имајући у виду чињеницу колико се мало инвестирало у ЕПС.
Према његовим речима, амортизација је деценијама стављана у други план, а због тога ће, како каже, грађани у будућности бити суочени са још вишим поскупљењима струје како би се систем одржао.
Бумбић истиче да у оваквој ситуацији ММФ „више дође као изговор и покриће“, док је „тужна реалност да улагања у ЕПС нису популарна“.
„Рецимо, када изградите ауто-пут или неку грађевину која је видљива, онда можете да кажете бирачима: „Ево ја сам направио ауто-пут први пут од Тита“. С друге стране улагања у ЕПС нису толико видљива. Када укључимо прекидач сијалица сија и ако се инвестира милијарда у ЕПС-ов у неки нови погон или ревитализцију старих, сијалица ће и даље сијати. Политичари тада не могу грађанима да кажу да они имају неку велику корист од тога што је уложена милијарда у ЕПС. И то није у питању само ова власт него је то практично политика сваке власти од 90-их, а то је да ми недовољно инвестирамо у ЕПС“, објашњава Бумбић.
Указује да се капацитети ЕПС-а свакодневно троше и да ће у једном тренутку држава доћи у ситуцију да мора да уложи велику количину новца да би се обновило и одржало оно што је деценијма запуштено, а све ће се то, додаје, финансирати кроз задуживање и пораст цене струје.
Када је реч о најављеном повећању цене струје за седам одсто, Бумбић каже да ће то повећање неће нарочито осетити они који троше мање енергије, већ они који троше више.
Бумбић наводи пример да ако је неко плаћао рачун за струју 2.000 динара, са повећањем од седам одсто пораст ће износити између 400 и 500 динара.
Енергетски консултант Дејан Стојадиновић каже за Данас да је поскупљење струје вероватно донето на основу неколико анализа.
Пре свега, како наводи, упоређивањем домаћих цена струје са међународним, али и анализом да ли ЕПС може по цени струје по којој је продаје да покрива трошкове производње и инвестиција.
„Могуће да су дошли до закључка да ЕПС и даље не покрива трошкове и да ако жели инвестиције које је планирао да мора да повећа цену струје“, истиче Стојадиновић.
Он додаје да је поскупљење могуће и као део усклађивања цене струје са инфлацијом, будући да је последње повећање било пре скоро две године, односно 1. новембра 2023. године.
Смањење прага за „црвену зону“ нови терет за грађане?
Спуштање прага за улазак у најскупљу, такозвану „црвену зону“, са садашњих 1.600 на 1.200 киловат-сати, саговорници Данаса пре виде као нови терет за грађане него повећање енергетске ефикасности.
Стојадиновић објашњава да ће део грађана улазак у црвену зону дефинитивно мотивисати на енергетску ефикасност.
„Ако они који сада троше 1.300 или 1.4000 киловат-сати сада улазе у црвену зону, то би им знатно подигло рачуне, јер је црвена зона скоро дупло скупља од зелене зоне и онда би се ти грађани вероватно трудили да спусте потрошњу испод тих 1.200 киловат-сати“, наводи Стојадиновић.
Међутим, истиче да је стварност увек другачија. Објашњава да је проблем у томе што људи не троше ту струју из луксуза, додајући да већина домаћинстава има исту потрошњу струје због старих уређаја.
„Грађанима је тешко да брзо смање своју потрошњу, не може се то брзо урадити. Да би неко домаћинство постало одједном енергетски ефикасно потребно је куптити нови фрижидер који је ултра енергетски ефикасан, нови шпорет, бојлер… Више бих реко да ће ти грађани бити погођенији него што ће моћи да постану енергетски ефикасни“, навео је Стојадиновић.
Сличног је мишљења и Бумбић који сматра да је ова мера недовољна без праве подршке државе грађанима да улажу у енергетску ефикасност и постављање соларних панела.
„Наравно да више водимо рачуна о потрошњи када је цена енергената већа, тако да јесте истина да ће то водити ка већој енергетској ефикасности, али реалност је другачија“, каже Бумбић.
Објашњава да ако упоредимо Србију са земљама попут САД, Немачке или чак Пољске, које имају лошије климатске услове за производњу соларне енергије, видећемо да је код нас систем постављен тако да не мотивише довољно грађане да улажу у обновљиве изворе.
У тим земљама, како објашњава, грађанима се омогућава да на својим кућама поставе соларне панеле уз субвенционисане кредите на 10 година, а електрична енергија коју произведу откупљује се по истој цени по којој се и дистрибуира.
Резултат таквих политика је озбиљан раст производње из обновљивих извора енергије, уз истовремено јачање енергетске ефикасности.
„У Европи се цена струје повећава, али се паралелно грађанима пружа стварна подршка да то поскупљење преброде кроз инвестиције које не осећају одмах, јер их отплаћују кроз уштеде“, истиче Бумбић.
Код нас је, како каже, ситуација другачија. Проблем је у томе што се инвестиције у обновљиве изворе код нас углавном омогућавају великим играчима и да када појединац жели да уложи у соларне панеле, наилази на баријере.
Иако је, каже, у реду да повећање цене струје води ка мањој потрошњи, суштинско питање је: колико грађана заиста има новца да уложи у енергетску ефикасност?
Колико би могао да износи рачун једног домаћинства преласком из плаве у црвену зону?
Према подацима са сајта Електропривреде Србије од 1. новембра 2023. године, тренутна цена струје (без акцизе и ПДВ-а) у двотарифном мерењу у вишој плавој зони тренутно износи 13,6 динара по киловат-часу, а у вишој црвеној зони 27,3 динара по киловат-часу.
„Струју ћемо тек скупо плаћати“: Зашто поскупљење електричне енергије није изненађење? 2
Извор: ЕПС
До сада су у плавој зони била домаћинства која су трошила до 1.600 киловат-сати, а у црвеној она која су трошила више од 1.600 киловат-сати месечно.
У таквим условима, домаћинство које, на пример, троши 1.300 киловат-сати месечно тренутно плаћа струју око 20.000 динара са свим таксама и ПДВ-ом, показује калкулатор ЕПС-а.
Са повећањем цене струје за седам одсто нови рачун могао би да износи око 21.100 динара, што је за нешто више од 1.000 динара у односу на оно што тренутно плаћају.
Ако би граница за црвену зону била спуштена на 1.200 киловат-сати, уласком у црвену зону њихов рачун могао би да достигне око 22.300 динара. То је за нешто више од 2.000 динара више него што тренутно плаћају.
