Kineski bivši ministar poljoprivrede nedavno je osuđen na smrt zbog korupcije. Srpski bivši i aktuelni ministri su zaštićeni od odgovornosti i za koruptivne radnje koje dovode do ubistva nedužnih građana. Zločinački režim Aleksandra Vučića je pred bankrotom, pa sada reketira milijardere koje je stvorio. Naprednjački tajkuni dobijaju unosne poslove sa državom, a zauzvrat pune Vučićeve crne fondove i finansiraju stranačke aktivnosti, uključujući i batinaške trupe. O načinima i razmerama bogatstva, koje su zgrnuli Vlado Mandić, Marko Vučković, Davor Macura, Željko Drčelić i ostali skorojevići, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev prijatelj i saradnik.

У Србији, корупција убија. У Кини, власт убија корумпиране политичаре. Танг Ренђиан, бивши министар пољопривреде, 28. септембра ове године, осуђен је на смрт због корупције. Суд у провинцији Ђилин осудио је Ренђиана јер је, од 2007. до 2024. године, примио мито у вредности од 268 милиона јуана, односно 37,5 милиона америчких долара. Пресуда је ублажена двогодишњим „реприевом“ – одлагањем, што оставља могућност да смртна казна може бити промењена у доживотни затвор уколико у том периоду осуђеник не изврши неко ново кривично дело. На исту казну, такође због примања мита, био је осуђен Ли Ђианпинг, секретар Радничког комитета Комунистичке партије и директор Службе за водне ресурсе. Ђианпинг није искористио двогодишњу суспензију смртне пресуде да докаже да се рехабилитовао, па је стрељан 17. децембра прошле године.

Корумпирани политичари и њихови пословни ортаци у Србији нису имали такве проблеме. Уместо да их прогони и кажњава, српски правосудни систем их штити. Спрега извршне власти, тужилаштва, судства и криминала, коју је установио Александар Вучић, омогућила је пљачкашки поход на Србију, који траје већ 13 година.

– Ушао сам у тунел, дубоко. Преко пола тунела сам прошао, светла не видим нигде. Трачак светла не видим нигде – кмечи сада Вучић, свестан чињенице да нема излаза из рупе у коју је гурнуо народ и државу.

Кад би сијале очи сваком Вучићевом саучеснику, који је преко ноћи постао милионер или милијардер, тај тунел би био осветљен као Лас Вегас. Злочиначки механизам, којим је ОКГ СНС опљачкала јавне ресурсе и туђу приватну имовину, створио је касту пребогатих скоројевића, међу којима већина има криминалну прошлост.

Уплетени у исту мрежу криминала и корупције, Вучић и његови тајкуни су и даље упућени једни на друге. Иако су престрављени реалном могућношћу да ускоро одговарају за сва заједничка злодела, не могу да се зауставе.

Републички буџет је празан. Локалне самоуправе по неколико месеци не добијају ни динара. Касне плате васпитачицама у дечјим вртићима, учитељима и наставницима, запосленима у државним апотекама… У многим болницама нема основних средства, чак ни гипса и завоја. Рачун ПИО фонда повремено упада у блокаду, па неће бити изненађење кад пензионери остану без пензија.

И у условима тоталне беспарице, алави напредњачки паразити покушавају да наставе са реализацијом свог највећег пљачкашког плана, којим преко организације ЕXПО намеравају да поделе 18 милијарди евра. Правна служба јавног предузећа ЕXПО 27 затрпана је тужбама око 60 фирми, углавном малих подизвођача, којима није плаћено за извршене радове. Ипак, Влада Србије, која је оснивач ЕXПО 27, уместо да исплати дуговања, недавно је донела одлуку, којом ће на рачун тог предузећа пребацити милијарду динара (око 8,5 милиона евра), намењених изградњи објеката које гради компанија Миленијум Тим. Пошто нема новца у буџету, вероватно ће се та средства обезбедити из државних резерви, одакле је ове године већ узето скоро две милијарде евра, којима су плаћене приспеле рате старих кредита кинеским банкама и инвестиционим фондовима.

Компанија Миленијум Тим, чији су сувласници Стојан Вујко и Иван Бошњак, основана је 2003, али прави успон у пословању направила је пре неколико година, кад је промовисана у статус главног реализатора највећих државних инфраструктурних пројеката, као што су Београд на води и ЕXПО. Компанија је прошле године остварила приходе од 30,7 милијарди динара, уз нето добит од 2,33 милијарде динара, односно 20 милиона евра. Иако та количина новца, исисаног из буџета, изгледа импозантно, финансијски извештаји упозоравају на висок ниво ризика.

Већина имовине Миленијум тима финансирана је кроз обавезе према банкама и добављачима, а власнички капитал је мали (око 6%) у односу на укупну имовину. Ниска профитна маржа од 3,5% упозорава на могућност да свако повећање трошкова или кашњења са реализацијом пројеката може да значајно смањи добит. Брза наплата потраживања и одржавање суфицита кључно је за одржавање овог нивоа прихода. Тренутно, Миленијум Тим има задовољавајућу ликвидност, али тек нешто мало испод оптималног qуицк ратио, што значи да би краткорочне обавезе могле да постану велики проблем у случају застоја наплате. Да се то не би десило, Влада Србије је, по Вучићевом налогу, одлучила да тој компанији упумпа још милијарду динара из државне касе.

У радове у Сурчину, на изградњи објеката за ЕXПО, укључена је и компанија W.Д. Цонцорд Wест, чији власник је Жељко Дрчелић. До доласка СНС-а на власт, Дрчелић је био водоинсталатер из Борче, а сада је сувласник компаније, која има уговоре са ЕXПО 27 вредне око 250 милиона евра. Цонцорд Wест је прошле године пријавио приходе од 16,9 милијарди динара, што је за три милијарде више него 2023. Истовремено, нето добит је износила 476,3 милиона динара (нешто више од четири милиона евра), што је двоструко више него претходне године.

Дрчелић је, крајем 2022, продао 25 одсто удела у Цонцорд Wест-у фирми Раимс цапитал, чији власници су наводно Аркадиј Мутавчи, Алберто Морпурго и Сергејс Лукашевичс. Пре него што је купила део власништва у Цонцорд Wест-у, микро-фирма Раимс Цапитал имала је само два запослена, приходе од 1.500 евра и расходе од 656.000 евра.

Такве бизнис-комбинације могуће су само у Вучићевој Србији. Такође, само ту је могуће да скоројевић попут Дрчелића постане председник Кошаркашког клуба Црвена звезда. Нема сумње да је на ту функцију инсталиран као Вучићев лојалиста, а не због било каквих достигнућа у овом или било којем спорту. Но, Дрчелић је експресно оправдао поверење шефа напредњачког картела. Клуб су морали да напусте Немања Недовић и Бранко Лазић, који су постали политички неподобни због подршке студентским и грађанским протестима.

Дејан Давидовац и Никола Калинић су, такође због подршке студентима, изостављени из репрезентације Србије, која је доживела фијаско на Европском првенству у Летонији. На улазу у зграду у којој живи Калинић недавно је написан графит: „Калинићу блокадеру уцташо“. Да, у ћаци-стилу, уместо „С“ написано је „Ц“ у речи „усташо“. Није битно ко је писао, рукопис је Вучићев.

Вучићев је и одлучујући доприност неуспеху кошаркашке репрезентације. Да му нормални навијачи не би скандирали „Вучићу педеру“ и „Пумпај, пумпај“, Вучић је у Ригу послао групу од стотинак својих лојалиста-батинаша. За два чартер лета, смештај у хотелу, храну и џепарац, који им је исплаћиван дан за дан, картел је издвојио око милион евра. Навијачи-лојалисти су на трибинама заузели места иза клупе са нашим играчима, на којима је требало да седе чланови њихових породица. После пораза од Финске, лојалисти су се у Београд вратили чартером који им је обезбедила државна авио компанија Ер Србија, остављајући репрезентативце да до сутра чекају слободан авион.

Поред Вучића, најзаслужнији за дебакл је селектор Светислав Пешић. У последњој утакмици, Пешић није уводио у игру Вању Маринковића, иако је он био један од најистакнутијих играча на турниру. Међутим, Маринковић такође подржава студенте и побуњене грађане, а на једној конференцији за медије није био одушевљен сусретом са репортером Пинка. То је било довољно да Вучић покрене осветнички механизам. Преко Сузане Васиљевић, чланице Управног одбора Кошаркашког савеза Србије, објаснио је Пешићу да Маринковић није пожељан у тиму.

На исти начин, само преко Бранка Радујка, генералног секретара Фудбалског савеза Србије, Вучић је селектору Драгану Стојковићу Пиксију наредио да из репрезентације избаци Немању Радоњића, опет због подршке студентима.

У таквим околностима, не чуди што су кошаркаши изгубили од Финске, а фудбалери претрпели катастрофу од Енглеске (0:5), па ни то што је Црвена Звезда у Лиги Европе на Маракани поражена од скромног Селтика.

Вучића занима само његов лични интерес. Зато је, да би ућуткао нормалне навијаче, на трибине послао батинаше из клана Звонка Веселиновића и Владе Мандића, исте оне лојалисте који су били у Летонији. Набилдани, тетовирани дивљаци тукли су грађане који су се усудили да скандирали против њега и његових ћација. У насиљу су се истицали и припадници „навијачке групе“ Марка Вучковића.

Веселиновић, Мандић и Вучковић имају сличне мотиве за саучесништво у тиранији над грађанима. Имају политичку, полицијску и правосудну заштиту, као и прилику да постану милијардери.

Док Вучић није доведен на власт, Веселиновић је био обичан грађанин из села Дољане код Звечана. Кад су се препознали, интереси су им се преклопили, па је Веселиновић ослобођен оптужби за диловање хероина и крађу шљунка. Заузврат, шеф косовског клана је од севера Косова направио гето за Србе, који су стављени на милост и немилост политичко-пословни ортацима Вучићу и Куртију. Ипак, у последње време су им се односи значајно закомпликовали. По Вучићевом наређењу, ЈП ЕXПО 27 све више касни са исплатом Веселиновићевим грађевинским фирмама, а познато је да овај не ради по систему „дођем ти“. Да би дисциплиновао Веселиновића, Вучић је недавно склонио његовог „координатора“ из БИА Марка Парезановића. По други пут у кратком року, Парезановић је тихо развлашћен, па седи у некој врсти кућног притвора. Засад није познато да ли је то само Вучићев покушај да привремено тренира строгоћу над Веселиновићем или је у питању припрема терена за озбиљну акцију чишћења Србије од косовског клана.

И Владо Мандић је прошао сличан пут до Вучића. После петооктобарске смене власти, Војислав Шешељ је као једног од најистакнутијих противника изабрао Момчила Мандића, оца Владе Мандића, кога је оптуживао да је, као ратни министар полиције Републике Српске, профитирао на несрећи српског народа преко Дрине. Мандић је пребацио пословање у Београд, што је покренуло додатну количину оптужби на његов рачун, у којима су предњачили Шешељ и Вучић.

У јесен 2002. године, Владо Мандић је оптужен за помагање у покушају убиства Дејана Марковића, бившег возача Момчила Мандића. Према наводима из оптужнице, млађи Мандић је намамио Марковића да дође у један кафић на Ушћу, где је жртву ранио Драженко Мандић. Наводно, у питању је била освета клана Мандића, који је сумњао да је Марковић учествовао у отмици Момчила Мандића. Вучић је тада тврдио да је у питању обрачун ратних и послератних профитера. Међутим, управо у време владавине ОКГ СНС-а београдски Апелациони суд је ослободио Владу Мандића оптужби за саучесништво у покушају убиства.

Од тада, бивши рукометаш је постао један од најагресивнијих Вучићевих примитивних преторијанаца. Батинаши, запослени у његовој фирми Т&М Гроуп Солутионс, нападали су грађане на протестима, тукли су општинске и градске одборнике у Београду, Новом Саду и Нишу, спроводили капиларни терор над грађанима и доводили хиљаде фантомских гласача из Републике Српске да незаконито гласају на српским локалним изборима.

Као и његов тата, Владо Мандић ради све за новац. Само, много је скупљи. Компанија Т&М Гроуп Солутионс основана је у мају 2022. године, а основна делатност јој је „услуге система обезбеђења“. Као власници наводе се компаније из Уједињених Арапских Емирата: Мистрал интернатионал ФЗЦО и Униqуенесс Гроуп Лимитед. Подаци о стварним власницима тих фирми нису доступни, али опозициони политичари и независни медији тврде да иза њих стоје Михајло Поповић и Мандићев кум, такође бивши рукометаш Дане Шијан.

Скривена иза офшор и посредничких фирми, Т&М Гроуп Солутионс је прошле године остварила приходе од скоро 14 милијарди динара и нето добит мало изнад милијарду динара, односно око 8,5 милиона евра.

У финансијским извештајима се наводи да око 560 запослених прима зараду од 493.207 динара месечно. Иако је тешко поверовати да је Владо Мандић тако дарежљив газда, треба признати да његова фирма има услове да даје тако велике плате захваљујући изузетно уносним уговорима са државним институцијама, јавним предузећима и локалним самоуправама.

На пример, за услуге чишћења болница, Републички фонд за здравствено осигурање исплаћује годишње више од 40 милиона евра Мандићевој фирми. Т&М Гроуп сличне уговоре има са РТС-ом, Поштом, Железницом, Електродистибуцијом, Републичком управом за заједничке послове, Управом царина и бројним општинама, попут Зајечара, Нове Вароши, Бабушнице… Многе од тих послова са државом, Мандић је добио на тендерима на којима је био једини понуђач.

Ипак, Мандићу ни то није доста, па понекад застрани и изазове проблем упадом у буџете намењене пројектима, који се не финансирају из српске касе, него из фондова Европске уније. Европска организација ОЛАФ ухватила је Мандића у кршењу прописа приликом реализације једног инфраструктурног пројекта у Трговишту, најсиромашнијој српској општини. Под притиском, Трговиште је морало да врати новац Министарству финансија.

Исти случај се догодио у Врању, где је градска власт ангажовала фирми Анђелке Бошњак, мајке Владе Мандића, за реконструкцију фудбалског стадиона. Пошто је и то финансирано из ЕУ фонда, Министарство финансија је било принуђено да тужи град Врање. Такође, за изградњу приступног пута слободној зони Врање ангажована је фирма из Бијељине, чији је власник Горан Корица, телохранитељ Владе Мандића. Наравно, контролорима из Брисела није било тешко да закључе како нешто није у реду кад изградњу пута ради ПР агенција за консултантске активности у вези са пословањем и остаљим упраљањем. И тај новац је морао да се врати прво у Министарство финансија, а онда у ЕУ фонд. Иначе, све те фирме регистроване су на истој адреси, у београдској Улици Краљевића Марка 9, где је, пред изборе у децембру 2023, било пријављено неколико стотина гласача из РС.

За разлику од Мандића, који је, кроз сарадњу са ОКГ СНС-ом, осим батинашке и хигијеничарске фирме стекао и авио компанију Т&М Авиатион, вођа Звездиних навијача Марко Вучковић се задржао на гранђевинским пословима. Вучковић је 2015. године регистровао фирму Ултра коп на адреси стадиона „Рајко Митић“. У првих пет месеци, Ултра коп је остварио приход од 31,5 милион динара и добит од 2,7 милиона динара. Иако је Марко Вучковић убрзо званично изашао из власништва, фирма је наставила да успешно послује. Пре три године је забележила приход од 253,4 милиона динара прихода и 38 милиона чисте зараде. Но, све што је лепо, има крај. У последње две године, Ултра коп је приходовао само десети део од онога што је имао кад је Вучковић, све машући пиштољем, певао „А сад адио“ на прослави рођендана Данила Вучића. Иако је и данас веран шефу картела, Вучковић мора да се помири са чињеницом да се плен смањио, па нема довољно новца за све кланове.

Што се политичког ангажмана тиче, Вучковић има још турбулентнија искуства него Веселиновић и Мандић. После одређеног периода у коме су он и његов отац подржавали власт Социјалистичке партије Србије, брзо су прешли на страну Демократксе странке. Осим скандирања „Спаси Србију и убиј се, Слободане“, Вучковић је предводио Звездине навијаче на опозиционим демонстрацијама и, наравно, током петооктобарског пуча. За заслуге у обарању Милошевића с власти, Телевизија Б92, којом је тада руководио Веран Матић, доделила је свечану плакету Вучковићу и групи других навијача. А данас он и његови батинаши туку нормалне Звездине навијаче који скандирају „Ко не скаче тај је ћаци“ и „Пумпај, пумпај“.

По угледу на Вучића, који сам себе назива „врховним командантом“, тако је и Вучковић себи наденуо надимак Командант. Обојица јунака су слични и по насиљу над женама. Вучић је тукао своју, сад покојну, супругу Ксенију, а Вучковић комшиницу Саву Милићевић, која му је запретила да ће звати полицију ако га још једном види како продаје дрогу. Командант јој је, у октобру 2008, ударцима ногама и рукама нанео тешке телесне повреде. Првостепеном пресудом, из 2014, Вучковић је осуђен на седам месеци затвора, да би Апелациони суд следеће године преиначио пресуду и ослободио га оптужби.

Вучковићева биографија је одлично описана у песми навијача Партизана: „Кранове ти дала држава, на рођендану ти да навијаш, тендер добијаш, пут асфалтираш, да мењаш странке, једино то знаш. Добар ти је био Слободан, док није дошао пети октобар, да ли напредњак ил’ демократа, ти си само кучка режимска.“

У групи напредњачких новобогаташа истиче се и Давор Мацура, који је почео да се бави бизнисом отварањем три мењачнице, а данас има Алта банку, златаре, плус 33 хектара земљишта пропалог предузећа ИМТ, које је бесплатно добио од државе.

Од државе је добио и уносан посао наплате рачуна за струју преко Алта банке, који је до сада ишао преко Електродистрибуције. Захваљујући томе, али и другим пословима са државним институцијама, Алта банка је за 22 пута увећала приходе, који су прошле године прешли ниво од пет милијарди. Додуше, укупне обавезе, тј. дуговања те банке износе чак 105 милијарди динара, односно скоро 900 милиона евра.

Као и сви напредњачки тајкуни, Мацура обрће новац који није његов, али као да јесте. До грла у дуговима, он је купио авион како би лакше и брже путовао на викенд туре по Канарским острвима или где год пожели.

Да није Вучићевог коруптивног система, не би било ни напредњачких милионера и милијардера. То зна и Вучић, зато сад, кад је буџет очерупан, од њих тражи новац за ЕXПО. По систему „врати коко што си позобала“, сваки од његових абонената мора да финансира неки од страначких пројеката. Неко о свом трошку диже зграде у Сурчину, а неко плаћа по милион евра афричким и полинезијским државицама мито, не би ли пристале да учествују на спортско-музичкој манифестацији ЕXПО. Такође, сви морају да обезбеђују новац за Ћациленд, аутобуске турнеје лојалиста и остале страначке активности.

Осим напредњачких милијардера, у Вучићев црни фонд морају да уплаћују и „жути лопови“, који се провлаче испод радара. На рекеташком удару се налази Драган Копчалић, власник неколико фирми, међу којима нема ниједне успешне. Грађевинска фирма Монтерра је у стечају, као и Трудбеник градња. Иако је рачун Монтерре у блокади најмање од 2014. године, компанија је 2017. године основала ћерку-фирму Монтерра Огранак Београд-Земун, која је прошле године остварила профит од 170 милиона динара и добит од 4,1 милион динара. Обе Монтерре се налазе у власништву офшор компаније Јамисон Ентерприсес Лтд.

Монтерра је 2008. године приватизовала државно предузеће Трудбеник за око 580 милиона динара. Копчалић није испунио преузете обавезе, отпуштао је раднике и ненаменски трошио средства, што се претворило у једну од 24 спорне приватизације, које још нису добиле судски епилог. Драган Копчалић стоји и иза фирме ЦоолФоод, чији званични власник је Ања Копчалић Тонтић. Та фирма послује у плусу, али врло скромном. Према финансијском извештају за прошлу годину, ЦоолФоод је остварио приход од 235 милиона динара и нето добит од 993.000 динара.

Не зна се колико новца Копчалић мора да одваја за СНС. Није му за утеху, али није једини „жути лопов“ који је на то принуђен. У сервисирању Ћациленда учествују Бојан Станојевић, Живорад Васић и други тајкуничићи из Демократске странке, који на тај начин плаћају откупнину, да не би били процесуирани и кажњени.

С обзиром на количину новобогаташа и начина на који су направили пословне империје, кад би се у Србији примењивали кинески закони о борби против корупције, мало који бивши или актуелни министар, државни секретар или директор јавних предузећа или установа би претекао. Што рече Вучић, гробља би нам била мала. Ипак, остаје нада да ће, после ослобођења Србије од напредњачке окупације, на власт доћи гарнитура која ће имати воље и снаге да раскида криминалну и коруптивну мрежу.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, korupcija, ministri, SNS kartel