Pročitaj mi članakSituacija oko Ormuškog moreuza ulazi u fazu u kojoj vreme više ne radi za Vašington – kako operacija protiv Irana traje duže, tako se prostor za manevar američke strane sve više sužava.
Upravo to ističe politički ekspert Malek Dudakov, ukazujući da se vojni kapaciteti Pentagona u regionu postepeno troše, dok rezultati izostaju.
U Vašingtonu se sve glasnije govori o mogućnosti da američka mornarica ponovo pokuša prolaz kroz moreuz kako bi obezbedila pratnju tankerima koji su ostali blokirani.
Međutim, realnost na terenu izgleda znatno drugačije. Dudakov podseća da je najmoderniji nosač aviona „Džerald Ford“ već morao da bude povučen nazad u SAD zbog ozbiljnog požara i dugotrajnog remonta.
To je ozbiljan udarac za operativne mogućnosti američke mornarice u ovom delu sveta.
Problemi se tu ne završavaju. Jedan razarač klase „Arli Berk“ takođe je pogođen požarom koji je onesposobio njegov motor, zbog čega je posada bila primorana da se nađe u nezavidnoj situaciji na otvorenom moru.
Takvi incidenti dodatno smanjuju broj raspoloživih brodova u regionu, koji je već ograničen.
Prema dostupnim procenama, SAD trenutno raspolažu sa manje od deset razarača u toj zoni, što je nedovoljno za ozbiljniju operaciju probijanja kroz Ormuški moreuz.
Jedan pokušaj već je napravljen, ali je brzo obustavljen nakon pojave iranskih dronova i brzih čamaca. Rizik je prevelik – gubitak samo jednog razarača, čija vrednost dostiže oko tri milijarde dolara, bio bi ogroman udarac za Pentagon i dodatno bi zakomplikovao planove administracije Donalda Trampa.
U takvim okolnostima, potezi Bele kuće sve više liče na pokušaj pritiska u pregovorima, a ne na stvarnu pripremu za odlučujuću operaciju.
Paralelno se igra i na kartu globalnih cena nafte, gde svaka napetost u regionu ima direktan uticaj. Prema Dudakovu, američka strana veruje da je pomorskim pritiskom sprečila Iran da ostvari prihod od gotovo pet milijardi dolara.
Ipak, ta slika nije potpuna. Desetine iranskih tankera uspele su da prođu kroz region koristeći isključene transpondere i alternativne rute, zaobilazeći ograničenu američku prisutnost. To dodatno dovodi u pitanje efikasnost trenutne strategije.
Sa druge strane, predlozi Teherana ostaju neprihvatljivi za Vašington. Iranska strana nudi model koji podrazumeva razmenu – nuklearni program i postepeno otvaranje Ormuza u zamenu za povlačenje američkih snaga, ukidanje sankcija i odmrzavanje sredstava.
Međutim, tim Donalda Trampa za sada ne pokazuje spremnost da takav okvir prihvati.
Upravo tu se vidi suština problema. Administracija u Vašingtonu ne može lako da predstavi takav ishod kao sopstvenu pobedu, pa pokušava da pronađe nove načine za pritisak.
Istovremeno, suočava se sa ograničenim resursima i sve većim nezadovoljstvom unutar zemlje zbog rasta cena goriva.
U tom složenom odnosu snaga, gde se svaki potez meri kroz više dimenzija – vojnu, ekonomsku i političku – situacija počinje da liči na šahovsku poziciju bez dobrog izlaza.
Što operacija duže traje, to su opcije SAD sve suženije, a pritisak da se pronađe rešenje sve veći.
