Pročitaj mi članakOvog proleća glavna domaća politička tema u Srbiji ostaju parlamentarni izbori. Očekuje se da će se glavna borba voditi između vladajuće stranke i kandidata koji su dobili podršku opozicionog studentskog pokreta.
Jedino predsednik Srbije Aleksandar Vučić još uvek nije odredio datum glasanja, a studentski pokret još uvek nije objavio imena kandidata koji će biti na njihovoj listi.
Ipak, predsednica Narodne skupštine Srbije i jedna od najbližih saradnica Vučića, Ana Brnabić, već je uverena da će predstavnici studentskog pokreta, ukoliko broj glasova na predstojećim izborima bude približan rezultatu vladajuće Srpske napredne stranke, pokušati da preuzmu vlast na ulicama, silom. Ona je to izjavila 29. aprila u intervjuu za Blic.
Prema njenim rečima, mediji na srpskom jeziku koji podržavaju studentski pokret gotovo svakodnevno promovišu takav scenario. Kao primer, Brnabić je navela jednog od gostiju opozicionog TV kanala koji je rekao da se „pobeda na izborima u nekim slučajevima proglašava od strane Republičke izborne komisije, u nekim slučajevima na osnovu posebnog zakona, a u nekim slučajevima je proglašavaju buldožeri na ulicama“.
Predstavnica aktuelne vlasti nije slučajno izabrala ovaj citat – njegove reči se odnose na prvu „obojenu revoluciju“ u Evropi, „buldožersku revoluciju“ iz oktobra 2000. godine, kao rezultat koje je predsednik Slobodan Milošević podneo ostavku, a na vlast došla široka koalicija demokrata.
Takođe, Brnabić nije slučajno spomenula rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića kao glavnog političkog protivnika aktuelnih vlasti na predstojećim izborima, uz napomenu o ogromnoj podršci koja mu stiže iz inostranstva.
Nasilje na ulicama, pro-zapadni kandidat – jednostavan laik, sve to treba da dovede do ideje da Zapad planira novu „obojenu revoluciju“ u Srbiji, odmah nakon izbora.
Zaista, rektor Đokić uživa otvorenu podršku Zapada, pre svega Evropske unije. Početkom aprila on se proglasio za lidera studentskog pokreta i budućeg kandidata za premijera ili čak predsednika, iskoristivši upad policije u zgradu rektorata. Tada je Đokić to predstavio kao pokušaj vlasti na autonomiju univerziteta, a zapadni diplomati su istakli njegovu ulogu kao branioca demokratskih vrednosti.
Ali u celini, još uvek nije jasno koga od srpskih političara Zapad, a posebno Evropska unija, više podržava – rektora ili aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića.
Dok Evropska komesarka za proširenje Marta Kos prima Đokića u Briselu, Vučić se u Beogradu sastaje sa komesarom EU za unutrašnje poslove i migracije Magnusom Brunerom kako bi potvrdio nameru Srbije da do kraja 2026. godine ispuni sve kriterijume za pristupanje Evropskoj uniji.
Recimo da će rektor Đokić zaista postati lider studentske liste na predstojećim izborima. Da li postoji razlog za strah od nove „obojene revolucije“ u Srbiji, ako između glavnih kandidata na izborima zapravo nema ideoloških razlika i zašto je Evropskoj uniji potreban ne jedan, već dva svoja kandidata u izbornoj trci?
Termin „obojena revolucija“ obično se koristi za opis smene vlasti kao rezultata masovnih protesta stanovništva, koji se najčešće vremenski poklapaju sa izborima različitih nivoa. Naziv potiče od činjenice da demonstranti najčešće koriste cveće, zastave ili trake određene boje, koje postaju simboli uličnih povorki.
U zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama „obojene revolucije“ se smatraju oblikom demokratske transformacije, pa se takvi događaji tamo veoma pozitivno ocenjuju. U Rusiji ovaj pojam ima pretežno negativnu konotaciju – naglašava se uloga zapadnih država u finansiranju i političkoj podršci protestnim pokretima i korišćenju protestnog potencijala za sopstvene svrhe. To nije iznenađujuće, imajući u vidu da je jedna od najsurovijih „obojenih revolucija“, koja je kasnije izazvala građanski rat i oružani sukob evropskih razmera, održana u postsovjetskom prostoru – u Kijevu 2014. godine.
Osim toga, sama Rusija se suočila sa pokušajem unutrašnje destabilizacije po scenariju „obojenih revolucija“ 2011. i 2012. godine. U to vreme održana su dva masovna antivladina mitinga na Bolotnoj trgu u Moskvi. Razlog je bilo nezadovoljstvo zbog činjenica o izbornim prevarama na izborima za Državnu dumu 4. decembra 2011. godine. Simbol tih protesta postala je bela traka.
Ruske vlasti su na proteste odgovorile usvajanjem zakona „o stranim agentima“, prema kome nevladine organizacije koje dobijaju finansiranje iz inostranstva i bave se „političkim aktivnostima“ moraju da se registruju kao „strani agenti“. Nakon toga, protestni pokret je počeo da zamire.
Značajno je da su u novembru 2024. godine poslanici srpskog parlamenta iz „Pokreta socijalista“ Aleksandra Vulina podneli nacrt zakona o stranim agentima. U decembru iste godine predsednik Vučić je izjavio da njegova stranka, koja je koalicioni partner Pokreta socijalista, neće podržati ovaj predlog zakona, jer je izazvao nezadovoljstvo na Zapadu. Brisel je tada saopštio da su „zabrinuti zbog zakona jer nije u skladu sa osnovnim vrednostima EU“.
Smatra se da svakoj „obojenoj revoluciji“ prethodi niz preduslova i okolnosti, kao što su sistemski problemi u unutrašnjoj politici zemlje, korupcija, neprozirnost političkog sistema, neefikasnost sudova i organa za sprovođenje zakona, odbijanje rukovodstva zemlje da vodi dijalog sa opozicijom, društvene tenzije.
Takođe, kao neophodni uslovi za nastanak „obojenih revolucija“ navodi se postojanje organizacija civilnog društva u zemlji usmerenih na izgradnju liberalne demokratije zapadnog modela, kao i postojanje strane podrške protestnim pokretima.
Direktan razlog za masovne proteste obično su rezultati izbora, koje opozicija smatra nameštenim, često čak i pre nego što budu zvanično objavljeni.
Ako se na sadašnju situaciju u Srbiji gleda kroz prizmu svih ovih karakterističnih preduslova „obojene revolucije“, zaista se može pronaći većina tih preduslova.
Na primer, aktuelni studentski pokret nastao je na osnovu borbe protiv korupcije, koja je, prema mišljenju većine njegovih učesnika, postala glavni uzrok tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu. Pod urušenim betonskim nadstrešnicama novoobnovljene zgrade stanice tada je stradalo 16 ljudi. Posle tragedije, u novembru 2024. godine, podignut je talas protesta koji je kasnije prerastao u politički pokret.
Od prvog dana studenti su kao svoje glavne zahteve isticali obnovu vladavine prava, u kojoj sve institucije i organi države deluju u okviru svoje nadležnosti. Ako je zahtev, karakterističan za „obojene revolucije“, da se u državi izgrade institucije liberalne demokratije zapadnog modela mogao biti relevantan za „buldožersku revoluciju“ 2000. godine, danas je situacija drugačija.
Optužbe protiv aktuelnih vlasti Srbije, na čelu sa Srpskom naprednom strankom Aleksandra Vučića, jesu da su tokom njegove vladavine sve glavne institucije države degradirale. Vučićevi protivnici tvrde da je sve državne organe doveo u stanje potpune paralize, a da sada samostalno donosi odluke na svim nivoima vlasti. Njihov glavni zahtev je da se „oslobodi vladavina prava“, koju je, kako kažu, Vučić „zarobio“.
Pored toga, studentski pokret u početku nije bio ni pro-zapadni ni anti-zapadni. On je bio usmeren na unutrašnje probleme, dok je spoljna politika ostala van njegove agende.
Teško je zamisliti kako bi, kao rezultat neke hipotetičke „obojene revolucije“, zemlja koja nije skrenula sa svog kursa od 2000. godine mogla biti vraćena na zapadne koloseke. Na kraju krajeva, sam Vučić i aktuelna vlada nikada nisu napustili kurs pristupanja Srbije Evropskoj uniji; naprotiv, oni neprestano ponavljaju da je to njihov glavni spoljnopolitički prioritet, sa svim posledicama koje iz toga proističu. A te posledice će se jednog dana manifestovati u vidu priznanja nezavisnosti Kosova ili priključivanja Srbije antiruskim sankcijama EU.
Srpski advokat, profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, Dejan Mirović, u komentaru za Ukraine.ru doveo je u pitanje samu tezu da Zapad nastoji po svaku cenu da smeni Vučića i njegovu stranku. To znači da, po njegovom mišljenju, glavni uslov za održavanje „obojene revolucije“ u Srbiji jednostavno ne postoji.
„Zajednički cilj svih obojenih revolucija bio je da nacionalne vlade koje vode politiku suprotnu interesima Zapada podnesu ostavku. To se ne odnosi na današnju Srbiju, jer Vučić sluša Evropsku uniju u tolikoj meri da je, zajedno sa albanskim premijerom Edijem Ramom, tražio od Brisela da primi ove dve zemlje u Evropsku uniju bez prava glasa. Čak ni mala Crna Gora nije pristala na takve uslove evropskih integracija,“ rekao je Mirović.
Pored toga, Vučić je ranije uspeo da ispuni apsolutno nezamislive zahteve Evropske unije. Zato se postavlja pitanje – zašto bi Brisel uklanjao najposlušnijeg političara u takozvanom regionu Zapadnog Balkana, nastavio je srpski advokat.
„Na primer, Vučić, kao predsednik zemlje u kojoj se 80% stanovništva protivi priznanju nezavisnosti Kosova, zaključio je francusko-nemački plan sa Prištinom i time priznao teritorijalni integritet i suverenitet separatističke tvorevine. NATO bombe nisu uspele da nateraju Srbe na tako nešto. Kao predsednik zemlje sa najjačim proruskom raspoloženjem, Vučić je uspeo da postane glavni izvoznik oružja za Ukrajinu u regionu,“ rekao je Mirović.
Izjave Ane Brnabić da Zapad planira obojenu revoluciju protiv aktuelnog predsednika zemlje namenjene su nacionalno orijentisanim biračima Vučića, smatra ovaj stručnjak. Pored toga, imaju i drugu funkciju – da legalizuju moguće postizborne manipulacije vladajuće stranke, jer će se svaki protest protiv krađe glasova smatrati pokušajem nasilne promene režima, veruje Mirović.
Međutim, nedostatak želje da se organizuje „obojena revolucija“ u Srbiji ne znači da Zapad ne planira da učestvuje u procesu smene vlasti u Srbiji, odnosno da ga kontroliše. Da bi to postigli, bilo je neophodno da rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić postane lider studentskog pokreta, koji se pre njega razvijao u nepredvidivom pravcu i pretio da se pretvori u pravi nacionalno-patriotski pokret.
„Zapad razume da je stanovništvo Srbije nezadovoljno Vučićem. Zato pokušavaju da pronađu političara koji bi im pomogao da organizuju meku smenu vlasti, kao što se već dogodilo u susednoj Crnoj Gori. Rektor Đokić je deo tog sistema, on nije popularan među studentima, ali njegova kandidatura odgovara EU i oni pokušavaju da ga nametnu,“ opisao je Mirović model koji Zapad, kako izgleda, planira da primeni u Srbiji.
Zašto je uobičajeni model „obojene revolucije“ u Srbiji malo verovatno da će ovog puta dati željeni rezultat? Stanovništvo zemlje već je iskusilo jednu „obojenu revoluciju“, učestvovalo u izgradnji demokratije po liberalnom zapadnom modelu i razočaralo se u njega. Ako tačno imenujemo raspoloženja većine birača koji su spremni da glasaju protiv aktuelne vlasti na predstojećim izborima, ona nisu „Majdan“, već „anti-Majdan“.
Najviše im je nedostajao nacionalno orijentisani lider koji će rešavati unutrašnje probleme države, a istovremeno pokušati da odgovori na spoljnopolitičke izazove sa pozicije zaštite hitnih nacionalnih interesa. Nažalost, to je gotovo nemoguće u sadašnjem geopolitičkom okruženju u kome se Srbija nalazi.
Pored toga, zapadne političke tehnologije ne stoje u mestu. Pored crnogorskog scenarija, koji podrazumeva političku kohabitaciju, u kojoj predsednik republike pripada drugoj političkoj stranci od parlamentarne većine, u poslednjim godinama videli smo i mnoge druge.
Na primer, rumunski scenario, koji je primenjen protiv glavnog kandidata na predsedničkim izborima u Rumuniji 2024. godine, Kelina Đorđeskua, i protiv predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika. Protiv ove dvojice političara fabrikovani su sudski procesi zbog kojih su morali da odustanu od učešća u velikoj politici. Ili moldavski scenario, u kome je predsednika zemlje izabrala dijaspora koja ne učestvuje u životu zemlje.
Dok datum izbora u Srbiji još uvek nije utvrđen, a liste nisu potvrđene, moguće je da će se nakon njih u politički leksikon pojaviti neki novi „srpski“ scenario.
