Pročitaj mi članakZategnutu situaciju na globalnom svetskom nivou, Aleksandar Vučić nastoji da je javno tumači kao suštinsku prepreku raspisivanju republičkih izbora. Jer, navodno razgoravanje predizbornih kampanja uzdrmavalo bi političko jedinstvo i podrivali bi snagu države, dakle ono što je Srbiji najophodnije kako bi ona bila spremna da se odbrani od spoljašnjih pretnji njenoj nezavisnosti i suverenosti.
Stoga nam je prioritet da se što bolje naoružavamo i da kadrovski osnažujemo bezbednosne, policijske i vojne snage iz koje treba odstranjivati kolebljive, nelojalne, antipatriotske elemente.
No, istorijski iskustvo svedoči da male države, samostalno, ne mogu da utiču na globalni razvoj. U najboljem slučaju, one mogu u graničnim situacijama stupiti u saveze sa onim zemljama koje su na pravoj strani istorije. S tim u vezi, valja naglasiti da je Vučićeva ad hoc spoljna politika, bez ikakvog strateškog cilja, doživela debakl, jer je Srbiju praktično uvela u izolovanost – više mu nijedan važni međunarodni faktor ne veruje.
Isto tako, njegovu tezu da bi u sadašnjem svetskom kontekstu parlamentarni izbori bili kontraproduktivni iz iznetih razloga nepobitno je demantovala Mađarska, jer je na njenim parlamentarnim izborima do nogu poražen nelegitimni autokratski sistem, a pobednička stranka će, pošto je pobedila dvotrećinskim većinom, rekonstruisati autoritarnu u pravnu državu koja će stoga postati jača, jer nju, pošto omogućava individualne slobode i prava, podržava ogromna većina građana.
No, pošto naš harizmarh, suočen sa strmoglavom padom rejtinga, jasno vidi da njegovoj strahovladi najviše preti iznutra, unutar Srbije, te on napetu svetsku situacija koristi kao osnov za izmišljanje fiktivnih neprijatelja naše zemlje i za hipostaziranje opasnosti od svetskog rata, kako bi opravdavao svoje pozive na što veće naoružavanje, uvođenje strogog reda i discipline, čega ne može biti bez „velikog provetravanja“ bezbednosno-policijskih i vojnih kompleksa kako bi što efikasnije izvršavali svoje patriotske zadatke u odbrani otadžbine.
Ne treba biti mnogo pronicljiv, da bi se ove pozive shvatilo kao pozive da se unutrašnja represija podigne na najviši stepen u cilju odbrane postojećeg režima čiji je on arhitekta. Naravno, pošto je poslušnost redovnih aparata sile u kontekstu pobune većine društva sumnjiva, onda permanentne čistke unutar njih imaju za cilj simbiozu paramilitarne formacije (ne samo batinaši, već i jurišni odredi i pretorijanska garda) i regularne aparate sile.
Nedavno je uvedena nova pretnja – policija ima pravo da ih bije i ubiju – od koje bi trebalo da se onima kojima je namenjena zaledi krv. Ova jeziva poruka namenjena je onima koji su najsubverzniji i najveća opasnost po režim – studentima i njihovoj potencijalnoj izbornoj listi. Pošto će, po mišljenju vrha vlasti, rektor Đokić, čiji je rejting vrtoglavo porastao, sigurno biti predvodnik liste, već se po gradu nalaze grafiti na kojima piše da je on ubica.
Neki komentari ovaj trend tumače kao pouzdan znak da je na delu fašizacija zemlje, ali njih valja podsetiti da je fašizam bio opereta u odnosu na nacizam: ne mogu se po bezobzirnoj svireposti porediti Musolinijevi crnokošuljaši sa nacističkim smeđekošuljaša (SA) i SS-ovcima. S druge strane, daleko najjači opozicioni front ne ustukuje pred monstruoznim zastrašivanjima, već ispoljava neustrašivost i nepokolebljivu odlučnost.
Kao da su priveli k svesti činjenicu da je jedna stvar pendrečiti a sasvim druga stvar ubijati. Eventualna primena ovog poslednjega sigurno bi aktivirala legitimno pravo naroda na naoružanu samoodbranu kojem bi mu se u novom kontekstu pridružio veliki deo pripadnika zvaničnih aparata sile.
Sa izvesnošću se može i zaključiti da bi se ova novostala situacija internacionalizovala. Stoga bi otvaranje paljbe na vlastiti narod, a posebno na vlastitu mladost, bila „labudova pesma“ tiranske vlasti. Zato je realnije posmatrati pomenutu monstruoznu pretnju kao blef paničnom strahom zahvaćene arhitekte koji su, bez savesti i moralnih skrupula, stvorili nešto nalik na „čudovište“ u civilizovanom svetu.
