Pročitaj mi članakProsečna plata u Srbiji u poslednjih 13 godina porasla je sa 36.639 dinara, kolika je bila u januaru 2012. na 107.476 dinara, koliko je iznosila u istom mesecu 2025. godine.
Како пише Нова економија, овај, троструко већи износ, један је од главних аргумената власти у медијским наступима и дебатама. Наравно, поставља се питање – да ли је раст плата реалан или је само пратио раст цена и шта заправо од једне просечне плате може да се купи? Да ли је евентуални помак довољан за више од деценије сталне власти исте политичке опције или је сувише мали да би се могао сматрати успехом?
Нова економија је упоређивала званичне податке Републичког завода за статистику за месец јануар обе године – 2012. и 2025. Упоређивали су цене основних прехрамбених производа, горива, кућних уређаја, квадрата стана…
Тако се из званичних података види да је у 2012. години просечна плата била довољна за око 66 килограма јунетине или 140 килограма целог пилета. Такође, износ просечне плате покривао је 732 килограма кромпира, 3.330 јаја и нешто више од 407 литара млека.
С друге стране, у 2025. години, када је просечна плата износила 107.476 динара, за тај износ могло је да се купи више меса – 97 килограма јунетине, односно 358 килограма пилећег меса. Могло је да се купи и више јаја – 4.885 комада, као 693 литара млека. Супротно томе, просечна плата могла је да покрије 716 килограма кромпира – мање него 2012. године.
Шта се десило са ценама за тих 13 година? Пре свега, јунетина је поскупела са 550 на 1.100 динара по килограму, а пилетина драстично мање – са 260 на 300 динара. Кромпир је поскупео са 50 на 150 динара по килограму, док је цена јаја дуплирана – са 11 на 22 динара по комаду. Такође, литар млека је поскупео са 90 на 155 динара.
Друга категорија коју је Нова економија поредила јесте гориво, чијим су високим ценама многи возачи у Србији незадовољни. У 2012. години тадашња просечна плата била је довољна за око 269 литара бензина или 267 литара дизела. Око деценију и по касније, у јануару 2025, просечна плата покривала је 590 литара бензина или 540 литара дизела. Што се тиче самих цена нафтних деривата, почетком 2012. бензин је варирао од 134 до 139, а дизел од 136 до 139 динара по литру. Ипак, ове године цене су износиле 182 динара по литру бензина, односно 199 по литру дизела.
Станови и даље недостижни
Решење стамбеног питања за већину подстанара у Србији готово је незамисливо, како пре 13 година тако и сада.
Тако је у 2012. години просечна плата могла да приушти тек 0,18 квадратних метара стана у Београду илити простор од две керамичке плочице. Тада је, иначе, просечна цена квадрата била око 1.800 евра.
Више од деценије касније, 2025. године, ситуација није далеко боља, па просечна плата може да приушти тек трећину квадрата, или у примеру Нове економије, ни 3,5 плочице. Иначе, просечна цена је почетком ове године била тек нешто мања од 3.000 евра по квадрату.
Кухињски уређаји приуштивији сада
Када је реч о кухњским уређајима, намештају и слично, последњи званични подаци односе се на 2023. годину, када је просечна плата износила 98.143 динара. Тада је, примера ради, просечна плата могла да покрије два кауча (просечна цена 32.965 динара), три електрична шпорета (28.198 динара), исто толико фрижидера (29.992), а новца је било довољно за загревање 794 квадрата, имајући у виду да је загревање једног квадрата коштало 123,55 динара.
Када су у питању исти трошкови, само 2012. године са просечном платом могао је да се купи један кауч (цена 19.506 динара) – или статистички 1,87 каучева, један електрични шпорет (22.897), баш као и фрижидер (24.386). Плата је била довољна за загревање 414 квадрата, јер је грејање коштало 88,44 динара по квадрату.
Дакле, из ових података може се закључити да је просечном грађанину некада било теже да приушти скупље уређаје или намештај.
Манипулација подацима или реалан раст стандарда?
Иако званични подаци заиста показују да сада може да се купи више хране, постоје и они грађани који сумњају у тачност ових података, првенствено због примера из праксе. Једна од њих је и председница Асоцијације слободних и независних синдиката Ранка Савић, која за Нову економију каже да прави животни стандард није једнак званичним бројкама.
„Све је поскупело и једноставно није тачно да сада можемо нешто више да купимо. Не можемо. Наравно, пораст зарада донекле прати раст цена, али то зависи од професије и апсолутно не верујем да у глобалу можемо да кажемо да се сада боље живи“, сматра Савић.
С друге стране, професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић каже да је сваки напредак добар, али да би он могао да буде већи.
„Питање животног стандарда врло је субјективно. Суштински, можемо да имамо већи раст, и ако ме питате да ли треба да будемо апсолутно задовољни економском ситуацијом – не. Ипак, ја као економиста морам да кажем да је сваки напредак добар, докле год га има“, закључује Савић.
