„У петогодишњем рату на српским просторима западно од реке Дрине створили смо Републику Српску. Она је окупана крвљу српске деце и морамо јасно саопштити читавом свету и поколењима која ће је после нас наследити да знају да је чувају. Та светиња српска извојевана је у неравноправној борби са моћницима и силницима овога света који желе да ставе под ноге свакога ко не мисли као они…Лажни суд, који не признајем, осудио ме је на доживотни затвор на правди Бога, само зато што сам свој народ и државу бранио од НАТО пакта и њихових сатрапа, који су је на крају и растурили…“ – Генерал Ратко Младић
„Војска Републике Српске под командом Младића није починила геноцид над муслиманским мушкарцима, нити присилно измјестила жене, дјецу и старце.“ – Приска Матимба Нијамбе (Присца Маттимба Нyамбе, 1951, замбијска правница, предсједавајућа Жалбеног вијећа Међународног резидуалног механизма за кривичне судове, у издвојеном мишљењу приликом доношења пресуде генералу Младићу
„…Први и најважнији задатак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Када будемо имали 52 одсто становништва у држави (Босни и Херцеговини) имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити…“ – Алија Изетбеговић, 1925-2003, предсједник Предсједништва БиХ и предсједник муслиманске Странке демократске акције (СДА); у књизи „Исламска декларација“)
Дана 27.августа 2026.године, у притворској јединици Међународног резидуалног механизма за кривичне судове (у даљем тексту: Механизам) у Схевенингену (Холандија), судски је убијен српски херој генерал Ратко Младић. Механизам је одбио да га пусти на лијечење у Србији, иако је, цијело вријеме заточења провео тешко болестан због претрпљених више можданих удара.
Генерал Младић је био командант Војске Републике Српске, у критично вријеме од 1992. до 1995.године, током грађанском рата у БиХ који је српском народу наметнут од његових вјековних непријатеља. Он је један од најзаслужнијих за спас прекодринских Срба и опстанак Републике Српске.
Против генерала је, још крајем јула 1995.године, подигнута је и објављена прва оптужница за наводно кршење међународног хуманитарног права. Оптужница је подигнута пред нелегалним, нелегитимним и инквизиторским Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу (у даљем тексту: „трибунал“). Ово у потпуности важи и за Механизам, који је његов правни наследник.
Одмах по објављивању оптужнице, почела је потрага српских и међународних хуља и плаћеника за генералом, ради његовог киднаповања и испоручивања „трибуналу“. Од пуча, 5.октобра 2000.године, када је на власт у Србији дошла, од западних моћника инсталирана, марионетска ДОС-овска власт, генерал Младић (као и бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић и други српски хероји) морао је да се скрива, у српској земљи и од српске власти.
За његову „главу“, односно информације гдје се налази, крајем октобра 2010.године, Влада Србије је понудила, чак, 10 милиона евра?! Предсједник Владе је тада био Мирко Цветковић, припадник Демократске странке Бориса Тадића.
Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви је, још 18. октобра 2010.године, мојој супрузи Драгици указао да су Борис Тадић и Ивица Дачић на трагу генералу Младићу и „само чекају погодан тренутак да га киднапују“. Указање сам одмах пренио руским амбасадама у Подгорици и Београду и на друге бројне адресе.
Генерал је ухапшен (тачније, киднапован) 26.маја 2011.године, у селу Лазарево код Зрењанина, у кући његовог рођака Бранислава Младића. И у тренутку хапшења био је тешко болестан, јер је претрпио мождани удар, а није се смио лијечити у здравственим установама своје државе!. У међувремену је гладовао, копао канале…
Замјеник предсједника Владе Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је изјавио да су генерала Младића ухапсили припадници Безбедносно – информативне агенције (БИА) и Службе за откривање ратних злочина. А тадашњи предсједник Србије Борис Тадић је славодобитно казао да је хапшењем генерала Младића „затворено још једно поглавље у историји ове државе“ и изразио наду „да ће то допринети потпуном помирењу у регији“. Тадић је тада и нечасно изјавио:
„Окончали смо тежак период и скинули љагу са Србије и њеног народа?!“
Послије свега пет дана, иако тешко болестан, 31.маја 2011.године, генерал Младић је срамно експресно предат „трибуналу“, уз драстично кршење његових уставних права као човјека и грађанина и држављанина Републике Србије.
Генерал је ухапшен и предат „Трибуналу“ на основу неуставног Закона о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињених на територији бивше Југославије од 1991.године („Службени лист СРЈ“, број 18/2002, од 11. априла 2002.године). Тај закон је неуставан јер није био у сагласности са чланом 17 став 3 Устава СРЈ из 1992.године („Југословенски држављанин не може бити…изручен другој држави“), као ни са чланом 47. став 2. Устава Србије из 1990.године („Грађанин Републике Србије не може бити…екстрадиран“).
Колико су тадашњи „дворски правници“ дубоко зашли у неуставност , види се из формулације члана 2 овог Закона:
„Међународни кривични трибунал је суд образован од стране Савета безбедности Организације уједињених нација, те се у сарадњи Савезне Републике Југославије са тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа.
Одредбе Статута Међународног кривичног трибунала су опште прихваћена правила међународног права.“
Другим ријечима, нормирано је да, у сарадњи са нелегалним и нелегитимним „трибуналом“, не треба поштовати ни Устав ни закон ни кодификовано међународно право, а одредбе Статута тог „Суда“, који је, такође, противан међународном праву, срачунато су и нетачно, ради обмане јавности, дефинисане као општеприхваћена правила међународног права.
Дана 22.новембра 2017.године, претресно вијеће „трибунала“ донијело је незакониту и доказно неутемељену осуђујућу пресуду, кршењем међународног хуманитарног права и уз помоћ лажних исказа заштићених свједока (међу којима је, нажалост, било и уцијењених или купљених Срба?!) и генералу Младићу изрекло доживотну казну затвора, за „геноцид“ (у Сребреници); прогон, истребљивање, убиства, депортацију и нехумана дјела као злочине против човјечности; и убиства, терорисање, противправне нападе на цивилна лица и узимање талаца, као кршење закона и обичаја ратовања. Судско вијече је потпуно игнорисало свједочења и материјалне доказе који су ишли у прилог Младићу.
У пресуди је наведено да, као командант Главног штаба Војске Републике Српске (ВРС), генерал Младић сноси одговорност за почињење тих злочина, с обзиром да је „значајно допринио“ и на „водећу и пресудну улогу“ коју је одиграо у, чак четири удружена злочиначка подухвата (УЗП), у циљу „трајног уклањања босанских муслимана и Хрвата с подручја на којима су Срби у БиХ полагали право“; „у вези са Сарајевом, који је за циљ имао ширење терора над цивилним становништвом спровођењем кампање снајперског дјеловања и гранатирања“; „…у вези са Сребреницом, који је за циљ имао елиминацију босанских муслимана у Сребреници…“; и „…у вези са узимањем талаца, који је за циљ имао заробљавање припадника УН-а…и њихово заточавање на стратешким војним локацијама, као би се спријечили ваздушни напади (агресија)…НАТО-а на војне циљеве босанских Срба, од маја до јуна 1995.године.“
Младић је осуђен и за „комунални геноцид“ у Сребреници, иако је наредио, организовао и контролисао добровољни и мирни излазак из тог града више од 20.000 муслиманске дјеце, жена и стараца?!
Претресно вијеће је осудило генерала Младића примјеном члана 7 став 1 Статута „Трибунала“, јер су „понашање и његов положај надређеног сажети у оквиру понашања, на основу којег је утврђено његово учешће у четири УЗП-а“, те да је „извршио злоупотребу службеног положаја надређеног лица“. Вијеће је закључило да су „Младићева дјела у толикој мјери допринијела почињењу злочина да, без њих, ти злочини не би били почињени на такав начин“.
У члану 7 (Индивидуална кривична одговорност) став 1 Статута, уопште се не помиње удружени злочиначки подухват, већ је прописано да „особа која је планирала, подстицала, наредила, починила или на други начин помогла и подржала планирање, припрему или извршење неког кривичног дјела…сноси индивидуалну одговорност за то дјело“.
Генерал Младић је осуђен по 10 од 11 тачака оптужнице. Ослобођен је само по једној тачки оптужнице која га је теретила за геноцид у шест општина у БиХ.
Да је „трибунал“ инквизиторски суд доказују, не само чињеница да га инстуционално чине и „суд“ и „тужилаштво“, него и саме одредбе његовог Статута. Наиме, по Статуту, „трибунал“ је „надлежан да кривично гони“ (енг. „схалл хаве тхе поwер то просецуте…“) особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права…“ Овакав „Суд“ потврђује оно народно „кадија те тужи, кадија ти суди“. Глагол „гонити“ (то просецуте) примјерен је тужилаштву, а не суду. У савременом праву, природно је и законито, да суд суди, а тужилаштво гони починоце кривичних дјела.
Генерал Младић је осуђен због припадности удруженим злочиначким подухватима, која кривично-правна конструкција, као што сам већ навео, није предвиђена Статутом „Трибунала“. Тиме је нарушен принцип законитости („нуллум цримен сине леге“ и „нулла поена сине леге“), који императивно обавезују суд да неку особу може осудити за кривично дјело и изрећи му казну (санкцију) само ако су, претходно, јасно и прецизно, прописани законом или међународним конвенцијама.
Британски тужилац Џефри Најс је, у својим оптужницама против Слободана Милошевића, први пут употријебио конструкцију „удружени злочиначки подухват“ (енг. „Јоинт Цриминал Ентерприсе“-ЈЦЕ), да би се Милошевић лакше осудио без директних доказа. Овим правним инжењерингом, тужилаштво не мора да доказује да је неко наредио извршење кривичног дјела , већ само да није ништа предузео да спријечи злочин и да се процесуирају починиоци. Та конструкција подразумијева да се индивидуална одговорност у колективним кривичним дјелима може приписати и објективним критеријумима (објективно тумачење индивидуалне кривичне одговорности). Као категорија проширене одговорности секундарних учесника у кривичним дјелима (наредбодаваца, саизвршилаца, подстрекача, помагача) постојала је у британском кривичном правосуђу, од 1984.до 2016.године,када је Врховни суд УК „уклонио“ из правног поретка.
УЗП је врста акцесорне кривичне одговорности, утемељене на учешћу у остваривању „заједничког плана“, који не мора бити формалан ни прецизан, „Трибунал“ је ову конструкцију користио да би осудио српско политичко и војно руководство, којима на друге законите начине није могао утврдити индивидуалну кривичну одговорност. За изрицање осуда на драконске временске казне било је довољно да је кривично дјело (злочин) почињен према (од „Тужилаштва“ исконструисаном и од „Суда“ потврђеном) заједничком плану, без обзира да ли су дјела почињена од члана групе или не.
Суштина је у томе да се секундарни починилац кривичног дјела, који се не може осудити примјеном субјективних елемената бића кривичног дјела, осуди за то дјело, под условом да суд утврди да је „могао да предвиди могућност да га лице са којим је био повезан у неком тренутку учини“. Ово значи да је оптуженик – Србин, припадник политичког и/или војног руководства Републике Српске и СРЈ, могао бити осуђен на основу доказно неутемељене и потпуно арбитрерне процјене суда да је могао да „предвиди“ извршење кривичног дјела.
Значи, није било неопходно доказивање субјективног односа „починиоца“ према дјелу (намјера, умишљај), већ кривична одговорност произилази из било каквог доприноса остваривању заједничког плана (хашког „тужилачког“ и „судског“ инжењеринга). За разлику од командне одговорности, у овом случају није потребно доказивати, ни хијерархијски однос и знање надређеног, нити пропуст у предузимању мјера за спречавање злочина.
Године 1999. жалбено вијеће „трибунала“ је, у „предмету Тадић“, противно Статуту, дефинисало УЗП, као конструкцију за коју је довољно доказати само постојање више лица, постојање заједничког плана и намјере или циља који доводе до, или, (замислите?!), имплицирају (подразумијевају) чињење злочина.
По мишљењу проф. Милана Шкулића, експерта за кривично право, УЗП „бланко омогућава да се рутински оптуже и осуде људи веома удаљени од непосредног извршења кривичног дела“, те да та „магловита конструкција има изразито „каучук карактер“…“
Британска правничка елита наведену кривично-правну конструкцију (ЈПЕ) преводи као „Јуст то Цонвицт Еверyбодy“ („Погодно да се оптужи било ко“).
Након затварања „трибунала“, 31.децембра 2017.године, новом резолуцијом СБ УН, Механизам, као његов правни следбеник.
Жалбено вијеће Механизма (у које су именоване судије које су Младића већ осудиле у другим предметима вођеним против Срба) је, 8.јуна 2021. године, већином гласова, потврдило је незакониту и доказно неутемељену првостепену пресуду. Од петоро судија жалбеног вијећа, четворо га је осудило на доживотни затвор, осим предсједавајуће Приске Матимбе Нијамбе, која је издвојила своје мишљење. Очито је да се већина чланова жалбеног вијећа Механизма није руководила доказима и слободним судијским увјерењем, већ је поступала по инструкцијама, у складу са зацртаним антисрпским политичким циљевима.
Српски хероји Радован Караџић, генерал Ратко Младић и други водећи државници и војсковође Републике Српске, Републике Српске Крајине и Републике Србије, који су спашавали српски народ у БиХ, Хрватској и на Косову и Метохији од нових геноцида, (а које су „трибуналу“ изручиле власти Србије?!) своје последње дане су проводили и проводе у средњевјековним мучилиштима, у холандском Схевенингену и широм Европе, у крајње нехуманим, односно нељудским условима! Тамо су били и изложени су психичкој и физичкој тортури због којих трпе немјерљиве душевне и физичке болове само зато што су бранили српски народ који је био свој на своме. Више њих је судски убијено, јер им није обезбијеђено одговарајуће лијечење. Сви они су били унапријед осуђени одлукама највећих међународних ратних злочинаца, спроведених преко лажних пресуда нелегалног и нелегитимног антисрпског хашког НАТО „трибунала“.
Вјечна слава генералу Ратку Младићу и другим српским херојима, а, дај Боже, вјечно проклетство српским издајницима и вјековним српским непријатељима – креаторима глобалног зла!
Браћо Срби и сестре Српкиње, опоменимо се: народ који не слави своје хероје и не кажњава аутошовинисте и издајнике, нема будућност!
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
Аутор: Милан Гајовић, Подгорица
