Прочитај ми чланак
Лепа варош Ивањица на југозападу Србије смештена је „у крилу седам планина“ – Голије, Јавора, Мучња, Чемерна, Чемернице, Радочела и Кукутнице. Најпознатија ивањичка планина је Голија, коју је због изузетне природе UNESCO прогласио за резерват биосфере. На овом поднебљу чистог и лековитог ваздуха, у селу Девићи, пре четири деценије рођен је сеоски туризам Србије.
Село Девићи је, како легенда каже, добило име по камилама! На леђима девет камила – дева стигло је велико благо, а потом је ту закопано, кажу, испод темеља цркве. Благу се изгубио сваки траг, али су Девићи постали благо овог краја и прва тачка на мапи сеоског туризма Србије. Данас су на ивањичку карту сеоског туризма уписана села Лиса, Катићи, Маће, Међуречје, Кушићи, Буковица, Куманица… Сеоска домаћинства махом нуде пун пансион, а гости могу да се прикључе домаћинима у брању малина, купина, кошењу, сакупљању шумских плодова, лековитог биља… Планинарење, пешачење, лов, риболов, планински бициклизам, излети на Голију и дивна оближња Увачка језера део су садржаја којим се испуњавају дани одмора. Срдачност, гостопримљивост и здрав дух, зачињен посебним смислом за хумор, својствен је становницима овог дела Србије.
Марина Река и Лиса
Мало теренско истраживање БелГуеста обухватило је три ивањичка села: Марину Реку, Лису и Кушиће. Марина Река удаљена је од Ивањице свега неколико километара и заправо је село у предграђу вароши. Лепа кућа, сва у расцветалим мушкатлама, сеник за одмор обрастао лозом, собе с четири звездице. Наша домаћица зове се Радушка и од првог тренутка представља нам се као отворена и вредна жена широких занимања – сакупила је читаву збирку минерала овог краја, па тако сазнајемо да се у околини налазе вредна рудна богатства. Гости су јој овог лета били инжењери из Немачке који су испитивали могућности ископавања руде. Уз разговор и кафу, разгледамо њене тегле са слатким и прегршти лековитог биља које се суши. Ваздух испуњава мирис биља и дрвених облица спремљених за зиму. Нажалост, њен хрскави „колач превртач“, стари специјалитет овог краја, нисмо стигли да пробамо.
Из Марине Реке крећемо ка селу Лиса, уз пут нас прате табле и путокази који воде ка сеоским домаћинствима. Стижемо до села, које је типично планинско насеље са кућама разбацаним по брдима обраслим шумама и пашњацима. У овом селу госте прима пансион Илије Милићевића. На узвишењу је са којег се шири видик на читаву околину. Сеоска речица употпуњава призор лисанске идиле. Ту гости с домаћином често пеку ракију, а у домаћинству Драге Милићевић могу да науче и како се припремају стара и заборављена српска јела. Доћи ћете као гост, а отићи ћете као пријатељ, кажу мештани Лисе.
Ту правимо заокрет, враћамо се, и преко Ивањице крећемо уз планину Јавор, ка селу Кушићи.
Јавор планина
Само неколико минута вожње уз Јавор довољно је да се Ивањица и долина Моравице укажу као на длану. Свака кривина је панорама са које се виде разгранати путеви који воде ка лепим ивањичким планинама. На четвртом километру наилазимо на Моравичку цркву Лазарицу. По предању, ту је сахрањен Бошко Југовић, један од девет Југовића – епских јунака Боја на Косову. Повлачећи се, рањен у боју, Бошко Југовић је стигао до овог брда и ту издахнуо. На месту старе средњовековне цркве Ивањичанин Благоје Луковић је 1929. године подигао нови храм. У порти је посађено девет храстова у спомен на девет јунака. Они су данас заштићено национално добро. На путу поред цркве наилазимо и на један споменик крајпуташ, по којима је овај део Србије познат.
Наредних двадесетак километара пут вијуга кроз ненасељене пределе које је овогодишње сушно и врело лето пре времена обојило јесењим жуто-руменим бојама. Засади малина издалека изгледају као виногради. Смењују се шуме, шљивици, поља кромпира.
Доктори – мир, дијета и смех
Стижемо у Кушиће – дочекује нас табла на којој је записана формула здравља и дуговечности – Најбољи доктори су: др Мир, др Дијета и др Смех. Ово село лежи на обронцима Јавора, са чаробним погледом на планине Мучањ, Чемерницу и Голију. Због идеалне надморске висине од 1000 метара, нарочите руже ветрова, концентрације јона и борове шуме, Кушићи су право место за опоравак и лечење плућа.
Смештај се нуди у реновираном хотелу „Јавор“, власништву куће Мона и Вили „Ангелини“ породице Видаковић. Здравко Аврамовић, менаџер хотела „Јавор“, каже нам да „поред смештаја и добре хране, гости хотела имају као садржај осветљену трим-стазу, мапирану Стазу здравља и зимску ски-стазу“. Хотел организује излете до атрактивног резервата Увац, Василијевог врха – највише тачке Јавора, споменика мајору Михајлу Илићу, јунаку „Јаворског рата“ (1876–1878) и селу Миланџи, где се налази једна од најстаријих школа у овом крају.
Знаменитости Ивањице
– Црква Св. цара Константина и царице Јелене саграђена је 1838. године, прилогом верника. Живопис сликара Димитрија Посниковића из 1862. и иконопис у целини су сачувани. Овај храм у центру града, о којем се лично старао кнез Милош Обреновић, данас се налази под заштитом државе.
– „Јеремића кућа“, једна од 12 које су преживеле велики пожар, налази се у центру града, на крају градског корзоа. Стављена је под заштиту државе.
– Кушића хан налази се поред споменика генералу Драгољубу Михаиловићу. То је један од најстаријих споменика сеоског неимарства у Моравичком крају. И он се налази на листи добара под заштитом државе.
– Камени мост, у време изградње 1906. године, био је једини једнолучни мост на Балкану, а тврди се да је и највећи. Повезује обале Моравице на путу Јавор-Драгачево. Грађен је од клесаног камена, системом клинова. Заштићен је као културно добро од великог историјског значаја и један је од симбола Ивањице.
– У време када је струја била непознаница и за многе европске градове, на Никољдан давне 1911. године пуштена је у рад хидроцентрала „Моравица“, као девета хидроцентрала у Србији. „Од данас је у Ивањици вечити дан“, поздравили су мештани њено отварање. Хидроцентрала и данас ради и представља неку врсту музеја. Посебна атракција је брана – водопад на Моравици.
„Гостима су најважнији гостопримство, добра храна и чистоћа. Немамо неку рекламу, најбоља реклама су наши гости. Сви нам се враћају. Наша вила има четири звездице, свака соба има купатило и телевизор. Прочули смо се још седамдесетих година, када је искуство показало да боравак овде лечи плућа. Највише гостију имамо из Београда и војвођанских градова. Долазе нам и странци, управо је отишла једна екипа Европљана која је снимала све ово и наш живот“ – каже Стојадин Видаковић, власник виле „Ангелина“, који је после кратке печалбе у САД, одлучио да обнови породично имање. Прича нам о тегобном животу својих предака, који су трговали катраном и покаткад ишли и босоноги по снеговима. Своју лепу вилу назвао је по мајци Ангелини – жилавој, упорној и одлучној жени, која је успела да сачува мукотрпно стечен иметак.
Са Ангелининог имања пружа се поглед на околне планине и сестринска села Катићи и Маће.
Катићи и заселан Маће
Села Катиће и Маће нисмо посетили, видели смо их само издалека, уденуте међу брегове испод стеновитог врха планине Мучањ. Према подацима из водича, ово село је мала туристичка варош – располаже са више од 100 лежајева, највише их је у хотелу „Логос“, док су остали у брвнарама и домаћој радиности породице Обрадовић. Туристичка организација Србије је 2005. године овом домаћинству доделила „Туристички цвет“ за најбоље сеоско домаћинство у земљи. Породица Обрадовић својим гостима нуди разноврсне садржаје, на пример вожњу планинским возићем и излете до Беле Цркве и извора Савина вода.
Маће је заселак села Катићи. Познато је по посебном народном градитељству камених кровова од танких плоча. „Прелепа природа, чист ваздух, уређена сеоска дворишта и куће које су покривене маћанском плочом, клима без великих осцилација, те традиционално гостопримство домаћина чине ово село привлачном дестинацијом чак и за оне најпробирљивије поклонике сеоског туризма“, пише у водичу.
Поменућемо још само неколико места на Голији: село Комадине и „Голијске конаке“, вилу Аврамовић у Куманици у самом подножју Парка природе и резервата биосфере и село Дајиће у срцу планине, са кућом за одмор породице Луковић.
Сви путеви воде у Ивањицу
Шетња по селима неминовно почиње у Ивањици и њу нас враћа. То је географски, привредни, административни и културни центар овог краја. Кроз град протиче Моравица, зачетница , Западне Мораве, а потом Велике Мораве, наше највеће реке.
Први писани траг о Ивањици потиче из 1505. године и чува се у Дубровачком архиву. Статус вароши стекла је међу првима у Србији – 1866. године указом кнеза Милоша Обреновића. Због амбијенталне вредности – аутентичног изгледа с краја 19. века, строги центар Ивањице проглашен је за просторно-историјску целину од великог значаја.
Када бисмо из видног поља успели да уклонимо рекламне сунцобране, логотипе планетарних брендова и банкомате, шетња главном градском улицом била би успешна пловидба у време романтичне србијанске вароши. Снажан дух те старе вароши извире и данас из старих, али и модерних кафана и кафића, који се дословно нижу с обе стране главне улице. Споменућемо само ресторан кафе „Код Банкрота“, који има амбијент кафане из шездесетих године 19. века.
Захваљујући климатским условима Ивањица је организованим туризмом почела да се бави још 1938, када је равноправно са Дубровником, Цетињем и Котором проглашена за бањско и климатско место. Стицајем политичких околности, тек 1978, на иницијативу Института за хематологију и Српског лекарског друштва, овде је основан Завод за рехабилитацју „Ивањица“, у којем се лече малокрвност, алергије, плућне, срчане и неуролошких болести.
Одлуку Владе Србије из 2000. године да Ивањицу прогласи за ваздушну бању у Туристичкој организацији сматрају потврдом да Ивањица, уз сеоски туризам, има могућност да развија све видове туризма – здравствени, спортски, ловно-риболовни, излетнички, верски, конгресни…
Пре Другог светског рата град је имао само један хотел – „Спасовић“, а данас у самом граду гости могу одсести у ексклузивном хотелу „Парк“, који има четири звездице, свој затворен базен и спа центар. На мапи смештајних капацитета града налазе се „Вестерн сити“, одмаралиште „Голија“ и „Завод за рехабилитацију“.
