Прочитај ми чланак
Милоња Мишко Лекић, један од најпознатијих и најцењенијих људи у нашем угоститељству.
Угостио је многобројне домаће и светске политичаре и пун је разних анегдота из тих сусрета.
Један шешир је прославио професора Косту Вујића, а „Три шешира“ професора угоститељства Милоњу Мишка Лекића (70). Мада званично у пензији, Лекић још није „накривио шеширић“, већ и даље конобарише. У свом ресторану „Боем“ у боемској Скадарлији.
Зато и мали омаж боемима, прошлим временима, белосветским и домаћим политичарима, његовим гостима, који су у сласт „помазали“ све Мишкове тањире, које им је сервирао. Заједно листамо дебелу књигу успомена и присећамо се његових гостију.
Амерички председник Џими Картер, шпански краљ Хуан Карлос, етиопски цар Хајле Селасије, Садам Хусеин, Маргарет Тачер, Тито, Нехру и Меџик Џонсон само су неке од познатих личности којима је током своје каријере био домаћин Лекић.
Политичари су знали да кажу да, пошто иностране колеге пробају његове специјалитете, потписују „све што треба“.
Готово идентичан случај био је и са једним од најбољих кошаркашких тренера Жељком Обрадовићем.
– Драган Кићановић и екипа убедили су Жељка да постане тренер Партизана баш у „Три шешира“ – каже Лекић.
– Редовни гости су ми били и Миљан Миљанић, Џаја и Цвеле…
Код мене су и фудбалери Црвене звезде прослављали европску титулу, 1991. године. Исто као и годину дана касније кошаркаши Партизана предвођени Даниловићем и Ђорђевићем.
И Владе Дивац, док је играо у Лејкерсима, једном приликом довео је и Меџика Џонсона.
Још као ђак, док је ишао на праксу у дубровачки хотел „Аргентина“, имао је прилике да се сусретне и са чувеном глумицом Софијом Лорен, Карлом Понтијем, Орсоном Велсом…
Затим га је пут преко хотела „Авала“ у Будви 1975. одвео у „Милошев конак“, ресторан „Титоград“ на Вождовцу, Тањугов прес центар, „Хилтон“ у Лос Анђелесу, а у „Три шешира“ је био од 1982. до 2005. године. Ту се и пензионисао, а сада ради прекопута у „Боему“.
Највећи број успомена и догодовштина Мишко Лекић носи из чувене скадарлијске кафане „Три шешира“. Ту му је био гост и Буш (старији) у време када је био потпредседник Америке.
Супруга председника Венецуеле толико је била одушевљена српским укусима да је, иако су спавали у Интерконтиненталу“, тражила да јој сваког дана у собу доносе храну из „Три шешира“…
Најсрећнији дан у животу саговорника „Новости“, када је добио првог сина Милутина, поклопио се са доласком шпанског краља Хуана Карлоса у Београд. Из породилишта је трчао до „Три шешира“ да га дочека. Нису хтели да га пусте да уђе у Скадарлију, јер је све било блокирано. Некако се ипак пробио.
– Људи из протокола су чули да сам добио сина, па су ми предлагали да питам Хуана Карлоса да ми буде кум – присећа се Лекић. – Он би то вероватно прихватио, а ја сам рекао да би то било дивно, али не знам како бих изашао пред свог оца ако би ми сину краљ Шпаније дао име Гонзалес!
У сећању му је посебно остао и некадашњи канцелар Немачке Вили Брант.
– Чуо сам да су на вечери он и Видоје Жарковић разговарали нешто око ратне штете – каже Лекић. – Брант је остао у кафани до пет ујутру. Три пута сам га водио до тоалета, јер су му степенице биле јако стрме.
Као да је било јуче, познати угоститељ сећа се и сусрета са америчким председником Џимијем Картером и његовом супругом.
– По доласку сам им најпре понудио бокал воде, како налажу њихови обичаји, а на менију су били шопска салата, проја и други специјалитети наше националне кухиње, који су им се толико свидели да су се распитивали за рецепт – говори Лекић.
– Новине су писале да су појели све до последње мрвице, а у вашим новинама је сутрадан освануо наслов „Дупла шопска за Џимија“. Зато га можете искористити и за наслов вашег текста. Као омаж Картеру.
Током школовања у Београду, Мишко Лекић је почео да ради као конобар у Савезној скупштини. Када је проглашаван Устав 1963. године, служио је Тита, Ранковића и Кардеља. После тога је био још много пута у прилици да служи Тита и Јованку.
– Сећам се да је приликом једне посете Црној Гори Тито тражио да проба вино „крстач“ – присећа се Лекић.
– Ми га у том тренутку нисмо имали. Из новчаника сам извадио паре и послао конобара до продавнице да купи ово вино. После су ми сви захваљивали, јер ко зна шта би било да га нисмо пронашли.
– Тито је био хедониста, волео је и музику, а и виски и вино – присећа се Лекић.
– Био сам са Титом и на Цетињу. У једном тренутку Јованка ми каже да треба мало да се одморе, јер Броза увече чека вечера у Милочеру. А он ће њој: „Јованка, у Црној Гори се жене не питају!“
Има још једна „жешћа“ анегдота са Титом, која се завршила хепиендом:
– Требало је да му се сервира специјалитет од прекуваног овчјег млека – јардум. Кувари су то спремили за Тита и Јованку у две дрвене посуде. Знао сам да се јардум брзо квари, па сам пре сервирања виљушком подигао корицу и видео да је кисео.
Нисам дао да се носи пред Тита, а он се за време ручка досетио и питао како то да му нисмо сервирали „једно традиционално јело“. Ја, да се извучем, у шали му одговорим: „Друже председниче, Црна Гора нема путева, а то је кварљив производ.“ После су ме љубили сви редом, и доктори, и председник општине Колашин.
Било је још много ствари које не могу да стану ни у дебелу књигу, а камоли у обичан текст. Волео би, каже, још да угости Барака Обаму, којем би сервирао српска национална јела, а после тога би се опростио од угоститељства.
