Прочитај ми чланак
Дечак надничи за храну
Најплеменитији подвиг године: дванаестогодишњи Божидар Никчевић иде у школу и издржава породицу. Брине о болесним родитељима, брату и сестри.
Дванаестогодишњи Божидар Никчевић из никшићког приградског насеља Кличево, ученик седмог разреда основне школе “Милија Никчевић”, уместо да као већина његових другара живи без брига претешких и за плећа одраслог човека, бори се да прехрани своју породицу.
Надничи Божо годинама на тешким физичким пословима за пет или десет евра, по сунцу и кијамету, цепајући дрва, копајући канале, носећи терет…
Јер, када кући дође касно уморан и изнурен, чекају га оболели родитељи Мило и Светлана, млађи брат Јовица и сестра Јелена. Попије чашу млека, ако га буде, и оде да спава.
И тако дан за даном, од јутра до сутра преживљавају Никчевићи под трошним породичним кровом од 160 евра Милове пензије, коју је наследио од оца. Имају две просторије, једну собу и кухињу, без воде, али са струјом која им стиже од комшије.
А Божо као да је превалио бреме година прича о свом послу, школи.
– Лекари су ми прописали ињекције, јер их нема у болници. Само једна кошта 7,5 евра. Можда Божо заради да макар једну купим – каже Светлана.
– Ко ће да ради ако ја нећу? За пет евра исцепам пет метара дрва. Најтежа су грабова, али и она “пуцају”. Не радим баш сваког дана. Највише када ме неко зовне, а тражим када не идем у школу и ја сам.
Признаје да често у школу долази неиспаван, па се деси да понекад закуња и да га другари буде.
– То се ретко дешава и када се стварно преморим. Све што зарадим донесем мами, јер мени новац не треба.
Јунак наше приче открива шта би волео да буде кад порасте.
– Месар!
– А ја куварица, као из рукава добацује његова сестра Јелена. – Да имамо хране и слаткиша.
Све ово немо посматрају Светлана и Мило. Причају да су и они попут других породица ковали лепе планове, да раде, зарађују и подижу своју децу. Бог им је, како кажу, дао здрав пород, и то им је највећа утеха. Убеђивали су Божа да одустане од тешког рада, али узалуд.
– Срце нас боли што се мучи, али он хоће да помогне. А право да вам кажем не знам ни шта бисмо, ни како бисмо да Божа не заради, прича Светлана која се носи са гангреном, астмом, срчаним проблемима, окоштавањем кичме.
Летос је имала заказану операцију срца у Сремској Каменици на коју није пошла, јер није имала две хиљаде евра. Четири пута сам радила аболацију, поступак који може исправити проблеме срчаног ритма, и упућивали су ме на хируршку интервенцију. Откуд паре?
Успела сам некако наћи везу за операцију 30. августа, али сам одустала јер нисам могла сакупити толико новца. А и пут је скуп.
Мајчину причу помно прате ћерка Јелена, ученица деветог разреда, као и најмлађи Јовица који у јануару пуни четири године. Ту је и глава фамилије Мило. Не ради. Нервно је оболео пре пет година.
– Мучно је гледати све ово, али шта ћете, живот је некоме мајка, а некоме маћеха. Тешко ми је све ово гледати, теже од болести – казује Мило.
Тражили су Никчевићи помоћ од Центра за социјални рад, добијали колико се могло. Од сиротињске пензије више од пола оде у лекове, а што претекне у брашно или млеко…
– Мама, пробудите ме ујутру рано, морам на посао, уз ову поруку и родитељски пољубац Божа иде на спавање.
(Новости)
