Energetska suverenost na klizavom terenu: Srbija pred izborom koji određuje decenije

U trenutku kada EU i dalje prebrojava posledice sopstvene energetske politike, kada njena industrija tone pod teretom visokih cena, a države hitno nacionalizuju ono što su još juče privatizovale Srbija ulazi u reformu koja će odrediti kako ćemo živeti, proizvoditi i zagrevati se u narednih trideset godina.

Izdvajanje gasne infrastrukture u novo državno preduzeće, najavljeno kao „usaglašavanje sa evropskim standardima”, predstavlja daleko više od administrativnog poteza. To je prekretnica na kojoj se odlučuje da li će Srbija zadržati kontrolu nad sopstvenom energetikom ili će, poput većeg dela Evrope, prepustiti ključne strateške sisteme logici kapitala i geopolitičkim uticajima koji dolaze spolja.

Dok se u javnosti govori o modernizaciji, transparentnosti i liberalizaciji, stvarna pitanja su mnogo jednostavnija i mnogo teža:

Ko će kontrolisati energetsku infrastrukturu Srbije?

Ko će određivati cene?

Ko će imati poslednju reč nad snabdevanjem i da li će energija ostati javno dobro ili će postati roba u rukama najkrupnijeg kapitala ?

Odgovori na ova pitanja već postoje u iskustvu Evropske unije.

Problem je što nisu povoljni.

I. EU model: kad ideologija zameni struku, cena se plaća industrijom

Evropska energetska politika od 2010. godine počiva na tri stuba:

liberalizaciji, otvaranju tržišta i razdvajanju infrastrukture od snabdevanja (unbundling).

Logika je zvučala tehnički uredno: više konkurencije → niže cene → stabilnije tržište.

U praksi se dogodilo suprotno.

1. Ukidanje dugoročnih ugovora izazvalo je cenovni potres bez presedana

Do 2020. godine gas je u EU koštao 12–25 €/MWh.

Kada su dugoročni ugovori zamenjeni spot-tržištem, a LNG proglašen spasom cene su savladale sve razumne granice. 2022. godine, nakon niza pogrešnih političkih koraka, gas je dostigao 310 €/MWh.To nije tržišni „signal“. To je sistemski šok.

Tu cenu nije platio samo potrošač koji je grejanje plaćao trocifreno.

Platila ju je evropska industrija koja više nije mogla da proizvodi uz održiv trošak.

2. Industrija EU se gasi tiho, ali temeljno

Pad proizvodnje hemijske industrije u Nemačkoj iznosi ~40%.

Metalurgija je oslabila oko 35%.

Staklare i fabrike keramike padale su 25–30%.

Evropski model, koji nam se sada nudi kao civilizacijski standard, praktično je raskomadao sopstvenu industrijsku osnovu.

3. Infrastruktura je privatizovana — država je zadržala rizik

Kada se mreža izdvoji iz državnog sistema, otvara se prostor za:

ulazak fondova,

mešovita vlasništva,

koncesije,

privatne operatore sa garantovanim profitom.

To se već dogodilo: Grčka, Portugalija, Rumunija i Italija prepustile su deo svoje gasne infrastrukture privatnom i stranom kapitalu.

Država više nema instrument kontrole, a građani se suočavaju sa rastom troškova.

II. Srbija na korak od istog šablona

Reforma najavljena u Beogradu liči na evropsku, i ne slučajno. Struktura bude izdvojena u novo preduzeće. To se onda priprema za tržišno poslovanje. Uslediće „otvaranje“ u akcionarsko društvo. I, na kraju, „dokapitalizacija“.

Reč je drugačija, mehanizam je isti. Dokapitalizacija je samo evro-biroratski eufemizam za privatizaciju. Nije ništa bolje ni u poruci koja se šalje građanima: reforme su neminovne, energija će poskupeti, ali je to navodno cena modernosti. To je upravo narativ kojim je Evropa ulazila u sopstvenu energetsku krizu.

III. Šta građani u stvarnosti gube?

Energetski sistem Srbije — hidroelektrane, termoelektrane, trafostanice, dalekovodi, gasovodi nastajao je iz sredstava ovog naroda. Nije tuđ, nije poklon, nije projekat korporacija.

To znači da vrednost infrastrukture nije komercijalna kategorija. Ona je javna vrednost. I upravo ta javna vrednost sada se pretvara u robu.

1. Gubi se cenovna stabilnost

Kada infrastruktura radi u javnom interesu, cena energije je pod kontrolom.

Kada infrastruktura radi u interesu kapitala, cena postaje funkcija profita.

2. Gubi se tehnička suverenost

Gas nije samo energent.

On je:

stabilizator elektroenergetskog sistema,

nosač grejanja,

osnova rada TE-TO sistema,

okosnica industrijskih procesa.

Gubitak kontrole nad gasnom infrastrukturom znači gubitak kontrole nad čitavom energetskom arhitekturom države.

3. Gubi se politički manevarski prostor

Ko kontroliše cevovode kontroliše i politiku. To ne mora da se izgovori naglas, dovoljno je da se pogleda istorija odnosa u Evropi poslednjih 15 godina.

IV. Kako će biti sprovedena reforma: tehnika distrakcije

Iskustvo govori da će se, prilikom usvajanja zakona, pojaviti dobro poznat obrazac:

Na početak dnevnog reda stavi se „socijalna“tema koja skreće javnu pažnju.

Mediji u vlasništvu političkih grupacija promovišu tu temu kao centralnu.

Opozicija orijentisana ka evropskim modelima glasa za energetske zakone.

Reforma se usvaja tiho a posledice se osete tek kada skupštinski reflektori odavno ugasnu.

To nije srpski izum. To je tehnika koju je Evropa primenjivala gotovo deceniju.

V. Šta nas čeka posle reforme?

1. Cena energije će porasti neizbežno

Prirodni monopoli u privatnom vlasništvu uvek vode rastu cena.

I EU i balkanske zemlje koje su liberalizovale sektor pokazale su isto: skok od 30–60% u roku od pet godina.

2. Industrija će biti pod udarom

Trošak gasa u metalurgiji, hemijskoj industriji, cementnoj industriji i proizvodnji hrane čini 25–60% ukupnih troškova. U EU su fabrike počele da se zatvaraju. Zašto bi u Srbiji bilo drugačije?

3. TE-TO sistemi biće u kolapsu

Sistemi kogeneracije preživljavaju samo ako je gas stabilan i dostupan. Kada cena postane zavisna od LNG tržišta i fondovskih kalkulacija gas postaje preskup za dalju upotrebu.

4. Inflacija postaje sistemska

Kada poskupi energija, poskupljuje sve: hrana, građevinarstvo, transport, komunalne usluge.

VI. Ko dobija, a ko gubi?

Dobitnici:

korporacije koje preuzimaju upravljanje infrastrukturom,

finansijski fondovi koji investiraju u monopole,

politički centri kojima odgovara kontrola preko energije,

posrednici u snabdevanju gasom.

Gubitnici:

građani Srbije,

domaća privreda,

državna politika,

energetska bezbednost.

Ovo nije procena ovo je preslikavanje onoga što se već desilo u Evropskoj uniji.

VII. Srbija još uvek ima izbor ali ne još dugo

Srbija može da izbegne scenario EU ako:

zadrži infrastrukturu u javnom vlasništvu,

zadrži dugoročne ugovore za nabavku gasa,

nastavi da razvija sopstvene skladišne kapacitete (Itabej, Banatski Dvor II),

odbije model spot-tržišta,

postavi energetiku kao pitanje državne politike, a ne tržišne logike.

Jer energetika nije roba koja se kupuje i prodaje na nedeljnom tenderu. Energetika je infrastruktura nacionalnog života.

VIII. Zaključak: izbor koji određuje vek, ne mandat

Evropa danas pokušava da popravi model koji je sama srušila. SAD su ga već napustile.

Moćne države van EU ga nikada nisu prihvatile. Samo Zapadni Balkan po inerciji i pod pritiskom korača ka istoj grešci.

Srbija ima jednu prednost koju EU više nema: može da vidi posledice tuđeg modela pre nego što ga primeni.

Ukoliko prihvati evropski model bez kritičkog promišljanja, Srbija će se suočiti sa:

skupom energijom,

oslabljenom industrijom,

urušenim TE-TO sistemima,

rastućom inflacijom,

ograničenim političkim manevrom,

zavisnošću od globalnih tržišta gasa.

Ako ga odbaci postoji šansa da sačuva ono što je najvažnije: energetski suverenitet kao temelj ekonomskog i političkog suvereniteta. Nijedna država nije slobodna ako ne kontroliše sopstvenu energiju. Ovo nije debata o gasovodima, već o tome kome pripada budućnost ove zemlje: građanima ili kapitalu.

Reforma koja dolazi ne odlučuje ishod zime već ishod jednog naroda.

Izvor: iskra

Oznake: energenti, Srbija