Pročitaj mi članakKako u svom čuvenom „Rečniku simbola“ ističu A. Gerbran i Ž. Ševalije, „broj dva je simbol suprotnosti“. Njegov odraz je „prva i najradikalnija od svih deoba“. On može da bude „i začetak stvaralačkog razvoja“ i polazna tačka „kobne propasti“. Stoga nije ni čudo što – verovatno ne sa nečijom zemaljskom namerom, već sa nama nedokučivom pozadinom – na neki način simboliše i uobličavanje tzv. Druge Srbije.
У питању је онај сегмент делатника на нашој друштвено-политичкој сцени за који је велики мајстор њиховог опскурног реда, интелектуалац са болесно препумпаном репутацијом, Радомир Константиновић, рекао да је то пре свега блок који се „не мири са злочином“.
У питању је наравно лаж, и то најгорег типа, јер полуистина је гора од тоталне неистине. Теже се разобличава и дуже има контаминирајући ефекат. Ствар је у томе што се тзв. Друга Србија и те како мири са једним злочинима, док горљиво осуђује па и измишља друге. Њена есенција је титоизам пресвучен у квазилиберално рухо и украшен НАТО беџом. Отуда, све што Срби чине у прилог својих интереса за њу је „злочин“ а истинско клање Срба је, мање-више, ирелевантно.
Аустроугарски каплар па комунистички маршал Ј. Б. Тито – кога слично као што залуђени гледаоци ТВ ИНФОРМЕРА воле злог Вучића те убеђују своју децу да је добар, до данас обожавају изданци сличних жртава југо-бољшевичке индоктринације – базирао је државну и националну политику на србофобији. Границе југословенских република кројене су на српску штету; тако драстично умањена матична република спрског народа добила је покрајине које су постепено прерасле у скоро па републике; део Срба је систематски однарођиван и административно проглашен за нове нације (црногорска, муслиманска, насилно претварање Срба католика у Хрвате и Срба на северу и западу СР Македоније у Македонце); о масовним убиствима да шире и не говоримо, само на територији Републике Србије готово да је пописано сто хиљада жртава црвеног терора почевши од 1944. године (а ко зна колико људи је побијено на другим српским просторима, односно у Србији пре наведене године).
Битно је нагласити последње јер већина оних који се као боре или су се борили против злочина а, као, у прилог демократије и људских права, а утемељивачи су тзв. Друге Србије, били су лојални елементи титоистичког крвавог система (по правилу и функционери или пропагандисти) – и нису им сметали његови прогони, утамничења и ликвидације неистомишљеника – док је „мајка“ тог опаког идеолошког таласа, Латинка Перовић, крајем 60-их и почетком 70-их година била чак и једна од најзначајнијих личности у руководству организационог носиоца југословенског и српског тоталитаризма – Савезу комуниста.
Није онда ни чудо што идеологија тзв. Друге Србије – јасно дефинисане (а претходно у пракси искристалисана) у књизи „Друга Србија десет година после (1992-2002)“, коју је издао Хелсиншки одбор Соње Бисерко 2002. године – подразумева мазохистичко мирење Србије за отмицом Косова и Метохије; залагање за што већу аутономију Војводине; поткопавање темеља Републике Српске све до њеног разарања; прихватање лажи о примарној српској кривици за распад Југославије и за већину злочина до којих је после тога дошло и то са акцентом на усвајању обмане да смо починили „геноцид“ у Сребреници; приступање НАТО фаланги; вођење културно-идентитетске политике у духу идеје да је савремена (крња) Србија мала Југославија а не српска држава; свођење СПЦ на сенку онога што је била вековима (кључна национална а не само верска институција).
Да се сада, пре него што кренемо даље, вратимо симболици у светлу историје. Израз „Друга Србија“ рођен је 1992. године. Тада је, у јеку рата за тзв. „југословенско наслеђе“, код нас одржано неколико антиратних (заправо не принципијелно таквих већ примарно антисрпских) манифестација, а говори са њих издати су у виду два зборника, од којих је један и назван „Друга Србија“. Западни и регионални центри моћи који су се сукобили са спрским народом, преко Сорошевих и других канала финансијског и идејног утицаја, стварали су структуру која је радила против Срба унутар Србије. Она је добила нови полет 2002. године, пошто су евроатлантски стратези помислили да се код нас учврстио нови поредак рођен 5. октобра, те је дошло време да њихова овдашња „пета колона“ у потпуности преузме идеолошке дизгине.
Како су њени јуришници говорили, наступио је час да се искорене остаци национал-бољшевизма (тако је третиран Милошевић од стране његове антинационал-бољшевичке некадашње титоистичке „сабраће“) као и аутентичног спрског национализма (који је позитиван и не треба га мешати са шовинизмом и лажним патриотизмом). Срећом у томе нису успели. Српство је „тврд орах“ и „воћка чудновата“. Но, његови мрачни непријатељи се не предају. Нову шансу су препознали у години, која је поново као и поменуте претходне, повезана са бројем кобних подела, који неки желе да нас доведе до потпуне националне пропасти. Ради се о 2022. Кренули смо од једне (1992), па преко две (2002), стигли смо до три двојке (2022). Симболи у политици увек имају велики значај. Сетимо се само шта се све, да то не набрајам, догодило кроз историју на Видовдан!
Те 2022. године, после почетка руско-украјинског сукоба (заправо посредног НАТО рата са Русијом), у врховима евроатлантских структура донета је одлука да се пре неке нове Јалте оконча окупација тзв. Западног Балкана, што подразумева увлачење Србије и Босне и Херцеговине у НАТО (која тамо није само због става Бањалуке), као и окончање онога што се у домену државно-националне архитектуре региона већ годинама намеће (централизација БиХ, прихватање косовске сецесије од стране Београда, подела СПЦ на неколико екс-југословенских републичких православних цркви). У том контексту је, као катализатор планираних процеса, обелодањен тзв.
Француско-немачки план чија потка је наше суштинско признаје Косова и отварање врата за његов улазак у УН, који је Вучић усмено прихватио што је било довољно да он постане услов за улазак Србије у ЕУ (тј. да убудуће буде део 35 преговарачког поглавља Србије са ЕУ).
Александар без Косова био је спреман да иде путем који му је одређен, али онда је почео да ретерира и план није званично потписан. Србија, већ разбуђена поводом потенцијалног литијум-геноцида, почела је озбиљно да се комеша. Интерно рађена истраживања за узурпатора Андрићевог венца, показала су да чак ни Вучићеве присталице нису у стању да прогутају окончање фактичког признања лажне албанско-косовске државе од стране официјелног Београда. Уплашен од последица, СНС картел је почео да развлачи реализацију преузетих обавеза. То је наљутило његове западне господаре који су видели да им првобитни план пропада, али док су размишљали шта да предузму, и без њих се Србија јако узбуркала.
О чему се радило у сценарију који је у изворном виду пропао: пошто би Вучић добио последњу рату надокнаде за велеиздајнички рад тако што би му било остављено да закључно са 2027. заврши ЕКСПО пљачку те узме свој део плена од метастазе пројекта Београд на води (2 и 3. фаза, од Сајма преко Чукаричког рукавца до Теразија), он би се повукао из политике и отишао из Србије. Тада је било планирано да у унапред изрежираној борби за власт, уз помоћ дела режима и неких људи из редова наводних његових противника, буде борбено поларизована Србија. Наступила би фаза вишемесечних протеста, сукоба, интензивираних политичко-медијских прљавих игара. Програмирано би кулминирала криза.
Зашто? Па зато што када се она ужари, људи почну да мисле упрошћено. Све се своди на црно-бело, на опредељивање за или против некога од оних који су од стране фактора који повлаче конце одређени да буду алтернативе. У поплави емоција нема критичког мишљења, нити узимања у обзир боја и нијанси, који истински чине комплексни друштвено-политички живот. У ту битку, тако да се обавезно нађу на пораженој страни, са Вучићем је утаначено да буду увучени СПЦ, САНУ, војни и полицијски врх, све наше специјалне службе, Матица српска, као и друге институције које нешто значе. Такође и западну мрски геополитички чиниоци, пре свега Русија и Кина.
Тако би све набројано било огађене великом делу народа, који би у томе видео помагаче оних који хоће да наставе Вучићево недело. Онда када би била консолидована нова власт – која је замишљено да буде хибрид прозападног дела СНС картела и евроатлантски оријентисаних опозиционих странака и покрета (пре свега локалних, какве смо већ имали прилике да видимо на делу у Нишу) – започео би обрачун са онима на које би, као код ритуалног жртвовања јагњета, били пребачени сви Вучићеви греси.
Он би побегао са благом, а за његова недела би платиле рачун, између осталог, све макар номинално српски профилисане институције (СПЦ, САНУ, Матица српска) као и национално настројени појединци у систему. Испрограмирани велики друштвено-политички сукоб био би тако искоришћен за окончање покоравање Србије 2027. године, те онда остваривање свих зацртаних идеолошких задатака тзв. Друге Србије.
Такав развој догађаја по НАТО сценарију нарушен је несрећом која се догодила у Новом Саду 1. новембра 2024. После ње је почео аутентичан студентско-грађански демократски устанак који до данас траје. Међутим, он није остао потпуно наш. Преовлађујуће срећом и даље јесте, али западни организатори „обојених револуција“ – који су са Вучићем планирали „обојене игре“ за 2027. годину – и тако бесни на њега што кукавички избегава да од 2022. енергично одради оно што је обећао као накнаду за довођење на власт и толерисање његове криминалне активности, почели су да се убацују у целу причу. Форсирано су стартовали са имплементацијом онога што су испланирали за касније!
Вољни су да жртвују понешто од Вучићевих интереса ради својих, како не би пропустили шансу да заврше окупацију Србије. Но, он се томе супротставља. Слуга је почео да се тактички опире. Не зато што стратешки неће да им препусти нашу земљу, већ стога што хоће пре тога још додатно да је опљачка.
Он је пијавица која сиса крв и када је ње већ препуна. Зато се сада одвија, површински гледано збуњујућа, тројна борба. Већинска Србија, укључена у студентско-грађански покрет или спремна да га подржи, родољубиво је опредељена и жели национално колико и демократско ослобођење наше земље. Опет, слабо је организована и повезана, те често и несвесна онога што се заправо дешава.
Активни центри тзв. Друге Србије и њима склони медијски делатници, усредсређено раде на томе да у што већој мери узурпирају тзв. студентску листу, како би сакривени туђим перјем, спровели „обојену еволуцији“, што значи заменили Вучића а наставили да воде његову велеиздајничку политику до пуне материјализације снова Радомира Константиновића, Латинке Перовић, Соње Бисерко и њима сличних србомрзаца.
Коначно, Вучић са својим извршиоцима гледа да цео процес што дуже развуче, како би у мутном уловио оно што му је претходно обећано за служење непријатељима Србије. Он је са њима направио споразум 2007-2008. године, јер су схватили да фронтално не могу да обаве посао који су желели, већ им треба неко са радикалско-националистичким кредибилитетом, да може успешно да издаје док прича о патриотизму. Тако је СНС створен а Вучић фазно изгуран за лидера Србије.
Није му поверено да „тек“ преда Косово и Метохију и поткопа Републику Српску, већ и да својом бахатошћу и бескрупулозношћу, у циљу дубинског тријумфа начела тзв. „Друге Србије“, убије патриотски дух. Они који су уз њега временом прихватају да је званични патриотизам само превара за народ, која им омогућава све могуће злоупотребе. Они који су против њега а нису исконски анти-Срби, баш због претходног, почињу да се гаде војске и њеног врха, полиције, специјалних служби, академије, црквеног вођства, па и националног наратива. Тако са две стране (коликогод посвађане ипак повезане Вучићеве и тзв. другосрбијанске, те оне друге, неискварене али манипулацији подложне народно-антирежимске) намеравано је да буду разорени темељи српске државе и њеног утицаја на преосталим српским просторима.
То је та, већ сада у току, паклена игра по принципима који произлазе из симболике „двојке“, која кроз „радикалне поделе“ треба да нас довде до „кобне пропасти“. Сатанини ловци у њој су и Александар Вучић, и његови опоненти из редова тзв. Друге Србије (инфилтрирани у студентско-грађански покрет, те присутни у медијској и НВО сфери, и наравно оној партијског типа), статисти су „обични“ грађани, а конци се повлаче из Брисела, Берлина, неких вашингтонских средишта моћи.
Томе можемо да се одупремо, о чему је било речи у претходном мом тексту, само тако ако национално свесна и политички писмена Србија не допусти да нам борбу против Вучићеве диктатуре, тј. студентско-грађански покрет који је носи, преотму други пулени оних који су и његови ментори (са којима се, после дешавања 2022, не слаже само око временског оквира свог одласка а не и препуштања Србије и разарања Српства), а ослободилачки бој до победе наставимо на национално-демократским основама!
Још нешто на крају да поновим и истакнем: не допустимо да нам огаде важне државно-националне институције зато што се њихов корумпирани врх сабио око Вучића. Оне су битне за нашу националну егзистенцију и зато су на мети, а злотвори лукаво желе да их поставе тако да сагоре између две ватре. Не рушимо СПЦ или САНУ, већ оне који су их, исто као и Вучић Србију, узурпирали и девастирали за његов рачун. Не окрећимо се против своје војске и полиције, већ паметно радимо на томе да их очистимо од мангупа који су их закаљали слепим служењем велеиздајничком и криминалном режиму. Бес не сме да нас заслепи да ми обавимо оно што наши непријатељи одавно желе, само нису успели да остваре!
Рукама Аце фејк Србина обавили су један део прљавог антисрпског посла, а сада покушавају да други његов део, несвесно одраде они који се из најбољих намера боре против њега. Надам се да им то неће проћи. Срби умеју да буду збуњени али се пре смртоносног пада у понор ипак пробуде. Докажимо свима да је тако!
