Pročitaj mi članakPosle više od 30 godina učešća u vlasti, socijalisti su došli u situaciju da podele sudbinu Srbije – izabravši partnerstvo sa preimenovanim radikalima, dovedeni su na ivicu opstanka.
Вруће би било и да није лето – после истраживања јавног мњења која показују нови однос снага у Србији, након сазнања да, упркос извесном затишју, протестна енергија није угашена ни после девет месеци, стигао нам је још један весник промена: узнемирили су се социјалисти.
Да је странка коју води Ивица Дачић „у великом хаосу“, узрокованом страхом од политичког краја, потребом да се такав сценарио избегне и ограничењима потенцијалних стратегија спасавања, политичка чаршија брујала је и пре дебакла СПС-а на зајечарским локалним изборима. Наступ Горана Тривана, члана Председништва и једног од десет оснивача странке, потврдио је те приче, а привремено суспендовани Бранко Ружић потом је додатно подигао температуру и натерао Александра Вучића на реакцију.
На Ружићеву „поуку“ да се „не иде у четнике ‘45“ у одговору на питање о евентуалном захтеву да социјалисти на следећим изборима буду на листи СНС, Вучић је одговорио подсећањем да је „СПС партнер и да напредњаци имају коректан однос са председником социјалиста Ивицом Дачићем“, гарнираним ироничном тирадом на рачун самог Ружића.
Верује ли Вучић Дачићу
Остало је, ипак, нејасно да ли Вучић верује да и даље може да преко Дачића контролише социјалисте. Теорија према којој Дачић и Ружић наступају у договору, обраћајући се различитим политичким странама, жива је и није јасно демантована – чак ни у последњем Ружићевом интервјуу Данасу, у коме је, између осталог, говорио о „ери после Вучића“ и потреби да се из актуелне кризе изађе кроз дијалог и „изборни циклус који ће бити пропраћен адекватним изборним и медијским условима“.
Ако већ постоје основане сумње да уздрмани Вучић више не верује ни полицији, ни правосуђу, зашто би онда веровао партнеру кога годинама с гуштом кињи, иако му је потребан?
Та потреба се не види најбоље у актуелној Скупштини Србије, где, са 110 напредњачких посланика, неопходну већину од 126 мандата СНС лако може да обезбеди и без СПС-а, захваљујући посланичким клубовима ПУПС-а, Драгана Марковића Палме, Савеза војвођанских Мађара…
То не важи и за бројне градове у којима напредњачка власт зависи од одборника СПС-а, попут Ниша, Крагујевца, Чачка, Смедерева, Краљева…У Новом Саду би, у случају повлачења СПС-а, напредњаци остали са само једним одборником преко половине, што би управљање рањеним и бесним градом, у који Вучић и даље не сме да крочи, чинило доста тешким.
Јасно је, зато, какав би ударац за странку која се свим средствима бори и за најмању месну заједницу, представљала евентуална одлука социјалиста да напусте коалиције у градовима и општинама и у њима изазову пад власти. Била би то значајна помоћ побуњеној Србији, што би партији која је опозициони статус врло кратко пробала и закључила да јој се не допада, макар теоретски могло да створи услове за нови прелет на будућу победничку страну.
У теорији то делује доста једноставно, али у пракси баш и не. И то не само због, еуфемистички речено, смањеног маневарског простора самог Дачића, познатог по невероватној способности трпљења понижавања од стране већег партнера, коме „заузврат“ не престаје да јавно изражава верност.
Такав потез у овом тренутку не би деловао превише вероватно и да је на челу партије неко други, нетакнут ланцима који Дачића држе под контролом. Политички искусним социјалистима савршено је, наиме, јасно шта би их у случају отвореног окретања против напредњака у тренутку док су још на власти, чекало – не само да би одвезивање од финансијских ресурса уздрмало њихову клијентелистичку структуру, већ би били изложени медијском линчу са потенцијалним разорним дејством чак и по приватни живот. А није незамисливо и да би неки имали прилике да упознају затворске јединице са унутрашње стране.
Нема, међутим, спаса ни у наставку послушног трпљења. Јер, много је показатеља да су, после више од 30 година учешћа у власти, дошли у ситуацију да поделе судбину Србије – изабравши партнерство са преименованим радикалима, доведени су на ивицу опстанка.
Тренд пада уочљив је одавно, али су црвене лампице почеле да се пале на парламентарним изборима 2023, када је странка освојила 6,55 посто гласова, пет посто мање него годину дана раније и скоро девет посто мање него на изборима 2012, када је, са освојених 15,18 процената гласова, управо та партија омогућила почетак напредњачке ере.
Децембарски избори 2023, међутим, далеко су од најгорег што је социјалисте снашло – на локалним изборима у Зајечару 8. јуна остали су испод цензуса, са свега 2,97 посто гласова. У Косјерићу су били утопљени у напредњачку листу, па се не зна како би тамо прошли.
Недавно објављено истраживање јавног мњења агенције Сприт инсајт, рађено од 23. јуна до 5. јула, показало је да би за ту партију на наредним изборима гласало свега 0,9 посто испитаника. У јулском истраживању Нове српске политичке мисли социјалисти нису мерени посебно, већ су сврстани на листу са СНС, док су у мајском истраживању НСПМ добацили до 5,7 процената.
Трећи пут
Зато о потенцијалном нестанку СПС-а сада јавно говоре чак и његови чланови: према речима Горана Тривана, рецимо, опстанак СПС-а је немогућ ако странка изгуби политички идентитет. „На органима партије било је доста мишљења да је требало да се окренемо себи и вратимо програм партије, јер је очигледно да неки поступци нису били у складу с нашим програмом, почев од Закона о раду до подизања споменика Дражи Михаиловићу“, рекао је Триван у интервјуу Бети, потврђујући тиме приче о великом незадовољству у странци. Према његовој оцени, неопходне су радикалне промене – осим самосталности, поменуо је потребу да се странка врати „потпуно напуштеним“ левичарским постулатима, али и кадровске промене.
Триван сматра да, уколико би СПС почео да се понаша самосталније, могао би да дође до 15-20 одсто подршке грађана: „У ситуацији када нам је друштво драматично подељено, СПС би могао да одигра помирујућу улогу. То може да уради СПС који се буде вратио својим принципима и програму.“
Није, међутим, објаснио одакле би нови гласови могли доћи. Из корпуса досадашњих гласача СНС-а, можда?
Изгледа да је управо то закључио Милош Вучевић, формални председник СНС, који је мањег партнера одмах упозорио да греши ако мисли да ће моћи да се представи као трећи пут у Србији. „Тешко да можете сад да се јавности прикажете као неки трећи корпус, као неки миротворци. Резултати у Зајечару су све најбоље показали, СПС није нажалост тамо прошао цензус“, рекао је Вучевић, а деловало је да се зауставио да не каже и да би напредњаци могли да припомогну у задржавању социјалиста испод црте, уколико покажу непослушност.
И шта сад? Ништа спектакуларно до даљег, рекло би се. Према речима Тривана, суспендовани Ружић у октобру ће се сигурно вратити на место потпредседника СПС-а – са кога је привремено удаљен почетком априла, због учешћа на протесту 15. марта. А све указује да ће наставити да наступа супротно „месиџ боксу“ намењеном припадницима власти: рецимо, тврдњама да није спреман да младе људе ставља „у контекст терориста, нациста, издајника и шпијуна“, те да такво етикетирање „није у складу са здравим разумом“.
Ружић
Намеру да се кандидује за председника странке, о којој се одавно спекулише, међутим, Ружић не потврђује. А и није хитно, јер би редовни партијски конгрес на коме се бира руководство требало да се одржи крајем следеће године.
Ни Дачић не показује намеру да се повуче иако често делује да му је доста свега и да би то било рационално. Напротив, јавно се љути због оцена да би промена председника омогућила опстанак СПС-а: подсећа да је тражио да има противкандидата на последњем конгресу, али нико то није хтео, да странка није прихватила његову понуђену оставку после избора, али и да по истраживањима које су „спровели они који желе да га смене“, има подршку чак 92 посто бирача СПС-а.
Смена на челу СПС-а и промена страначке политике не одговара ни напредњацима, јер им је, с обзиром на пад рејтинга, неопходан сваки глас намењен послушним посланицима, односно социјалисти „на изволте“.
Делује, зато, да ће социјалисти наставити да шаљу сигнале на различите стране, без конкретних корака, све до момента док промена власти не буде сасвим извесна и врло близу. А с обзиром на недефинисано стање на страни побуњене јавности, пре тога ионако немају с ким да преговарају. Кад се ситуација довољно искристалише, сигнали које одашиље Ружић могли би се претворити у конкретну понуду.
Али, неће то бити ситуација сасвим упоредива са оном из 2012, када су изневерили демократе, ни са оном из 2008, када су одустали од већ склопљеног договора са тадашњим радикалима, захваљујући коме је Вучић требало да постане градоначелник Београда. И то не само зато што је странка која је за симбол одабрала ружу, сада обрасла у густо трње.
Бес побуњених је, чини се, сада већи од оног који је изазивао Слободан Милошевић, а и неке поуке су извучене. Нарочито Дачић, министар унутрашњих послова у време бруталних полицијских акција против грађана, укључујући звучни удар 15. марта, сада делује као непремостива препрека у евентуалним преговорима социјалиста са снагом која долази. А нема ни гаранције да ће та врста комуникације, у старту непожељна, уопште бити потребна.
