Прочитај ми чланакСаопштења Партизана и Црвене звезде сада се већ могу да се окарактеришу као нарушавање јавног реда и мира!
Објаве које прете да озбиљно угрозе здравствено стање (спортске) нације готово да је немогуће избећи, јер чак и да не желите да прочитате шта имају да кажу “скрибомани” и “трбухозборци” с Топчидерског брда, нема шансе да садржај писама у различитим приликама не чујете бар једном у току дана.
Токсичан садржај бесмислених саопштења садржи углавном отужбе и пљувања, а није радак случај да из њих врцају елементи ксенофобије, шовинизма, а пре свега – мржње, пакости и зле намере.
Партизан и Црвена звезда јесу наши највећи и најважнији спортски клубови, али Партизан и Црвена звезда су врло често мали за теме које потежу и аргументе којима се бусају у груди. Трагикомично је да у међусобном препуцавању као аргументи потежу Јасеновац, Блајгург, Голи оток, Сремски фронт, Трећи рајх, НДХ, Косово и Метохија…
Не зато што међу “фудбалерима” нема образованих људи, већ зато што треба да се баве фудбалом а историју оставе неком другом. Или да се баве историјом, а да фудбал оставе неком другом.
То да Партизан и Црвена звезда не могу без сплетки није ништа ново, али овај средњошколски ниво острашћеног комуницирања типа “ви сте основани у Загребу” и “а, ко је четрес’ пете играо у Енвер Хоџиној Албанији”, запањује чак и добар део оне публике која утакмице гледа са “југа” и “севера”.
Позивање у сваком саопштењу на Његоша, Андрића, римска права, клинаста писма, “силовање историје”, те пребројавање крвих зрнаца или дешифровање генетских кодова, инспираторе и писце саопштења са хушкачким садржајем, који углавном немају везе с фудбалом, доводи готово до екстазе, а обичног навијача или до очаја или у заблуду.
Креатори саопштења, заправо, имају два циља: први је да подилазе најнижим поривима својих навијача, а други је правдање или алиби за неуспехе.
За препуцавање увек постоји разлог. Сада је у питању суђење и број досуђених казнених удараца, некоћ су била титула из ‘46 и ’86, пре тога Толе, пре тога Мирко, пре тога Крцун, пре тога Фрањо…
Али, у препуцавањима вечитих ривала најважнија су три питања: ко је где био ’45, ко је отео више титула и који клуб је српскији, да л’ Звезда, да л’ Партизан?!
Врло често аутори прелазе границе доброг укуса.
“Да ли је истина да је Црвена звезда своју прву пријатељску утакмицу одиграла у Албанији, непосредно након што је основана у марту 1945, у јеку завршнице народноослободилачке борбе коју су крвљу водиле партизанске јединице, не стижући, при том, да ослобађају Јасеновац и да се истовремено оснују и играју у држави која је ратовала на страни Трећег Рајха?”, питали су се не тако давно у Партизану, прозивајући у исто време једног председника Скупштине Црвене звезде и управника Голог отока, на којем је било највише Срба.
Шта тек рећи за једно саопштење ветерана Црвене звезде.
“…А имали бисмо још много тога да кажемо о томе ко је где био 1941. и 1945. године; репрезентативци чије фашистичке творевине су чинили окосницу нечијег фудбалског тима (зато је извесном Вулетићу вероватно и битан Блајбург, јер тамо су нашли две трећине тима); за кога је навијао Книн… председник ког клуба је касније био председник једне државе која је величала, гле чуда, ону исту фашистичку творевину… ко је колико пута био на Косову после 1999. године, као и ко је био идол једног југа, а сада је председник нечијег фудбалског савеза.“
Да ли је и једним и другима дошло да после написаних редова поврате све ручкове поједене у “Мадери” на традиционалним дружењима легенди Партизана и Црвене звезде?! Знали су све једни о другима, зашто тада нико није измакао столицу од стола и рекао: “Нећу с тобом…”
Објашњење је просто.
“Много ми недостаје Рајко Митић. Били смо велики ривали, али још већи пријатељи. Чинио ме је спокојним, као што је Чајковски код свих нас уливао неки чудесан оптимизам. Па, Михајловић, Мркушић, Белин, Милутиновић. Били су то сјајни људи. Нећете веровати: изван терена, фудбалери Партизана и Црвене звезде били су велики пријатељи, породично се дружили и међусобно помагали. Таква времена се никад неће вратити…”, рекао је једном приликом покојни Стјепан Бобек.
И шта је онда, спрем горе наведених цитата, једна оптужба на рачун школске спреме, звања, отужбе за намештање, крађу, отимање трофеја…
И шта је један недосуђени казнени ударац или гол из гол аута…
И зашто је важно ко је први почео?
