Тужно је када групицу својих пријатеља, истинских љубитеља спорта, питаш да ли су гледали Естонију и Србију и добијеш два занимљива одговора – Или нису гледали или уопште нису знали да се утакмица игра.

Не, ово није ”наручен текст” као што фудбалски репрезентативци и стручни штаб селекције Србије воле да кажу за критике уперене ка њима. Ово је текст који би донекле требало да објасни да наша земља нема култ репрезентације.

И зашто нема? Да ли је народ можда крив што не жели узалудно да потроши 90 минута гледајући национални тим? Да се нервира и кад наш тим побеђује? Јер резултат понекад и није толико битан када, седећи поред малих екрана (мада многи сада имају и оне веће), људи примећују мучење и патњу на терену. Као, на пример, против Естоније…

И ти љубитељи репрезентације који мечеве гледају путем ТВ-а…И њих је све мање и мање. На стадионе више нико и не долази. Без обзира што селектор Радован Ћурчић тврди да ”слика није баш таква каква се пласира у коментарима и кафићима”.

За кафиће је апсолутно у праву. Слике нема. Већ дуже време. Од познате ТВ слике на коју смо навикли да гледамо раније, када је национални тим имао култ. Било да се налазила на великом видео биму или малом телевизору локалне кафане. Нема је више, убили су култ…

A могао је да оживи захваљујући успесима омладинске селекције. Народ се полако будио. И даље ми кроз главу пролази сцена током меча Мађарске и Србије на Новом Зеланду. Гол у 91. минуту за продужетке и коментар чичице из локалне кладионице који нервозно пали цигарету пред додатних 30 минута.

– Таман сам отупео и престао да се нервирам због ових маторих, сада сте ви нашли да ми кидате живце – рекао је.

Шанса је пропуштена, лопта је завршила на пречки, као Мијатов пенал у Француској…

НЕКAДA ЈЕ БИЛО – ЦЕЛA ЈЕ НAЦИЈA РЕПРЕЗЕНТAЦИЈA

Не тако давно, утакмице фудбалске селекције су биле национални празник. Деведесетих година клинци су куповали плаве мајице како би на њима могли да цртају амблем ФСЈ напред (знам их неколико) и жељено презиме неког репрезентативца на леђима, живот је ”стајао” у већини градова током СП 2006. и 2010. године, улице су биле препуне срећних људи после победе над Немцима…

Данас је ”248. реприза” серије ”Мућке” занимљивија од гледања пулена селектора Ћурчића. Доживели смо да љубитељи фудбала и не знају резултат националног тима чак пар сати после завршеног меча, да поподне проведеш у шетњи како би увече на миру, могао да пратиш неку тамо Шведску и Чешку, неку Норвешку, Aустрију, Пољску, Румунију…

У праву је и капитен Ивановић био, после меча са Пољском, када је рекао да би волео да национални тим има онакву подршку као што је домаћин имао од стране својих навијача. Не би смео да заборави да смо је имали, а да је тренутно недостатак исте, само показатељ у ком правцу национални тим иде.

СТAДИОН ПУН ЗБОГ ХРВAТA И AЛБAНAЦA

Фудбалска репрезентација Србије може да напуни стадион у матичној земљи само ако је у питању нека утакмица високог ризика. Утакмица која има политичку позадину (Хрватска, Aлбанија, БиХ). Главни показатељ је меч против Португалије, током квалификација, где се окупило нешто мало више од 5.000 људи.

Као и оних 12.500 који су дошли да подрже Орлове против такве фудбалске силе као што је Француска…То су добри људи, ако је веровати најновијој изјави Немање Матића. Јер, везиста Челсија сматра да народ верује националном тиму и да ‘‘када год је у Србији, види да добри људи навијају за своју земљу”.

Да ли то значи да су они који не навијају лоши људи? Напротив! Навијали су и они вероватно, али сада немају ни снаге, ни воље, ни ентузијазма, нити вишка живаца предвиђених за спорт. Немају за кога. Можда се народ уморио и од тих силних ”прекретница” за српски фудбал. Сигурно је само да је многима убијена жеља да се гледа фудбалска репрезентација Србије.

Извор: Телеграф – М.Марић

Ознаке: М.Марић, навијачи, репрезентација, Србија, фудбал