Александар Аранђеловић спада у прве фудбалске дисиденте са ових простора. Београд је напустио непосредно након Другог светског рата. Када је био у напону снаге новине су писале да би га требало послати у Арсенал код Херберта Чепмена, “да покаже оним Енглезима како се игра фудбал”. Уместо тога, Тито га је послао на Сремски фронт. Аца је играо за Црвену звезду. Био је актер првог вечитог дербија, а онда је једног мартовског дана у Трсту нестао…

Риста Аранђеловић дошао је у Београд у лето 1920. године са Албанском споменицом на грудима. Био је способан индустријалац – грађевинац из Црне Траве, и не баш промућуран политичар. Члан Демократске странке. По престоници је градио многа велелепна здања: Зграду поште у Савској, разне банке, бројне палате на потезу од Теразија до Кнез Михаилове. Кажу да су у Београду све што ваља саградали црнотравски неимари…

Риста и његова супруга Драгиња уочи Нове године, у децембру 1920. добили су сина Александра. Мали Аца детињство је провео у раскоши и богатству. У фудбал се заљубио гањајући лопту по чубурским ливадама, када су фудбалери још били пука сиротиња, вероватно и не слутећи до каквих ће га висина то безазлено лоптање подићи. У каријери дугој више од две деценије играо је готово на сваком континенту, постао шмекер светског гласа, упознао неке од највећих уметника свога доба… Давао је Аца и голове, али урбана легенда каже да је много више жена “преврнуо“. Зарадио је, ни сам не зна колико и опет, много више потрошио.

Александар Аранђеловић спада у прве фудбалске дисиденте са ових простора. Београд је напустио непосредно након Другог светског рата. Када је био у напону снаге, новине су писале да би га требало послати у Арсенал код Херберта Чепмена, “да покаже оним Енглезима како се игра фудбал”. Уместо тога, Тито га је послао на Сремски фронт. Вратио се жив и здрав. Аца је играо за Црвену звезду. Био је актер првог вечитог дербија заједно са Рајком Митићем, Језеркићем, Костом Томашевићем, Бранком Станковићем Амбасадором… А онда је једног мартовског дана у Трсту нестао…

У роману Божа Копривице “Само богови могу обећати” објављен је део разговора који је са Ацом Аранђеловићем водила позната аргентинска новинарка и књижевница Луиса Валенсуела:

„Са 16 година возио сам ’бјуик’ (рег.број 442) и био први спортиста који је возио аутомобил. Знало се, до броја 100 су били дворски аутомобили, до 200 министарски, од 200 до 400 високих државних чиновника, од 400 до 1.500 приватни. Отац је имао два – ’кадилак’ (рег, број 442) и ’олдсмобил 98’ (рег.бр. 702)”

Такав зелени “бјуик”, осмак, вредности једног стана, био је јединствен у граду те 1936. Аца је још у раним тинејџерским данима постао звезда и ван терена.

“Кад је отац видео да не могу да живим без фудбала, купио је фудбалски тим Јединство, направио игралиште, довео неколико добрих играча (са платом већом од официрске). Довео је и Банета Секулића, који је био играч и тренер. Са 17 година одиграо сам прву прволигашку утакмицу против Хајдука из Сплита”, забележила је даље Валенсуела.

Стадион Јединства налазио се на месту где је данашња Лука Београд.

Аранђеловић јуниор живео је раскалашно, неретко су га називали и “татиним сином”, али фудбалско знање нико није могао да му оспори. Играо је у навали, на свим позицијама, а није му било страно ни да се врати до центра по лопту, да организује игру. Добра техника, изванредан пас, центаршут, непредвидив дриблинг. Често је умео и да се занесе “у солажама” док публика у трансу аплаудира. Један његов гол против суботичког ЖАК-а новинарски бард Љуба Вукадиновић овако је описао:

“Аца Аранђеловић пуцао је оштро ка голу. Лопта је ударила у горњу пречку и одбила се чак до бековске линије. Аранђеловић је притрчао и покушао поново да пуца, али су на њега истовремено стартовала два противничка играча. Својим снажним телом некако је прокрчио пут до лопте и када се најмање очекивало шутнуо је ка голу. Вратар се испружио у ваздуху. Лопта је, међутим, улетела у мрежу поред саме стативе.“

Аранђеловића су у Југославији звали још и Аца Аутобус. Око тог надимка и његовог настанка фудбалски хроничари се баш и не слажу. Једни тврде да га је добио тек по повратку у домовину, тек шездесетих година, када се запослио као туристички радник, а други да га је заслужио после серије дриблинга на мечу у Загребу против ХАШК-а, јер је попут аутобуса возао одбрану противника. Јединство је тај меч добило са 5:1. Пре него што ће доћи у Звезду, Александар Аранђеловић играо је још за Прву армију (војни тим током рата), затим за Металац и Студент. Према новинским извештајима, Аца је био најбољи играч првог дербија између црвено и црно-белих. Нису то били ни Бобек, ни Митић, нити троструки стрелац Јован Језеркић. Звезда је победила са 4:3 на стадиону у Хумској који се тада звао Централни дом југословенске народне армије. Био је јануар 1947…

“Оријашки Аранђеловић, коме је погодовао расквашен терен, дробио је по њему као многотонски тенк ’шерман’, чијим гусеницама је противник прегажен. На његовим крампонима развејала се слава најбољег европског халфа Златка Чајковског.”

Два месеца касније Црвена звезда је гостовала у Трсту. Клуб са тадашње Слободне територије звао се Понцијана и такмичио у Првој лиги Југославије. Аца Аранђеловић је после утакмице нестао. Емигрирао је у Италију…

Аранђеловић је причао како су се истом мишљу носили готово сви његови саиграчи. Митић, Ђајић, Језеркић, Станковић… Постојала је идеја да оформе репрезентацију Југославије у изгнанству, што ће касније учинити Мађари са Хунгаријом. Рајко Митић није отпутовао у Трст. Био је на операцији у Загребу. Остали су се уплашили. Покушао је Аца и годину дана раније, али тада није успео. Његов сапутник, боксер Микан Лазаревић завршио је на робији.

Много година касније, када је говорио о пребегу, Аца га није доводио у везу са политичким збивањима у земљи (“отишао сам јер ми је у оскудном послератном Београду било тесно”) , иако су комунисти учинили све како би уништили породицу Аранђеловић. На Трећем заседању АВНОЈ-а стари Риста био је делегат демократа и није био за Тита. Већ сутрадан породична кућа била је запечаћена. Ристу су одвели на “преваспитавање”. Када се вратио, живот му се претворио у пакао.

Александар Аранђеловић у свет се отиснуо са нешто крпица на себи и педесетак златника ушивених у капут које је украо од мајке када је полазио. То је било довољно за прво време, док се снађе. Имао је тада 27 година. Није много прошло када су му се придружила још двојица бегунаца, саиграч из Звезде Андрија Шећеров и Славче Стефановић. Годину дана касније стигао је и голман Звонимир Монсидер из загребачког Динама. Он ће касније ухлебљење пронаћи у Лацију. Монсидер се дивио свом побратиму у туђини…

Ацу Аранђеловића желео је Милан. Потписао је чак и уговор са славним клубом, али играо је само пријатељске утакмице. Дозвола из Фудбалског савеза није стигла. У оно време на емигранте у Југославији гледало се као на народне издајнике и не само то. Бити спортски професионалац било је срамота, пошто се то никако није подударало са социјалистичким начелима на чијим темељима је изграђен нови друштвени поредак. Највеће фудбалске звезде морале су да прихвате да играју за бесплатне ручкове и вечере, евентуално понеко плаћено летовање на хрватском приморју. Све остале “привилегије” (плате и премије) добијале су се “испод жита” и биле несразмерне лопташком умећу тих фудбалских гиганата. Државни станови доћи ће много година касније…

Чекајући да коначно заигра такмичарски фудбал, Аца Аранђеловић и остали југословени приступили мађарском тиму у емиграцији. Сјајна екипа, прави фудбалски мађионичари и врхунски забављачи, пре свега. За Хунгарију Фернинанда Даучика су играли један Кубала, Шипош, Шароши, Женгелер, Тот, Хротко, Марик, Њерш… Аца је за осам година са овим момцима обишао планету и одиграо 85 утакмица. Током тих путовања упознао је многе знамените личности. Волео је уметност. Оперу више од сликарства. Пучинијеву “Тоску” знао је напамет, а дружио се са Титом Гобијем и Бењамином Ђиљијем. Лаци Кубала био му је велики пријатељ и дужник за сва времена.

“Да није било Аце, вероватно никада не бих заиграо за Барселону”, више пута је легендарни ас изразио захвалност. На једној утакмици у Шпанији, наиме, када су гостовали са Хунгаријом, Београђанин му је наместио четири гола. И Барса је загризла.

Аца Аранђеловић никада није заиграо за Милан. Годину дана био је у Падови, а онда се преселио у Рим. Потписао је за Рому и у дресу Вучице одиграо једну од најбољих сезона у животу. Понајвише захваљујући избеглици из Београда, Рома је те 1950. остала у Серији А. Дао је 11 голова и сваки је био злата вредан. По два против Аталанте, Лукезеа, Венеције и Палерма и по један против Интера, Барија и Новаре у последњем колу. Био је први стрелац тима са 11 погодака. Тај гол у дуелу са Новаром за 2:1 оставио је Римљане у лиги. И био је нерегуларан. Измишљени пенал. Данима је Италија брујала о томе. На крају је Аца завршио баш у тој Новари. Причало се као одштета за претрпљену штету…

Знало се добро у Риму тих дана…ако неко похвали његову кравату, одмах би био почашћен ручком. Газде ресторана посебно ће патити због његовог одласка. И две даме. Прва је млада бароница Алда Вали, друга глумица Ана Мањани. Оскаровка. Њих две нису пропуштале утакмице Роме, баш као ни Уго Тоњаци или Виктор Кјари. Због своје галантности Аца је био поштован у високим круговима. Никада није имао проблема са прилагођавањем на нову средину. А имао је тај принцип да се ни у једном граду не задржава више годину дана. Тако је после римске епизоде отишао у Пијемонт…

„Играо сам са Амадеијем, Јепсоном, Винисиом, али две године у Новари са Силвиом Пиолом никада нећу заборавити”, присећао се једном приликом Петисо Песаола, који ће педесетих постати легенда Наполија. “Аца? Па како да се не сећам тог лудака?! Какву је само ногу имао… Циганин без држављанства и фудбалски уметник.”

Ђанфранко Капра био је јако млад, али добро памти.

„За њега је био изазов да тренира бос. Чуда је правио с лоптом на тренинзима. Памтим да је уживао у Вердију и Бетовену и како га Пиола грли на терену јер му је дао идеалну лопту за гол. Одиграо је 26 утакмица, дао девет голова и – отишао”.

Капра је инспирисан романтичним фудбалским мајсторима постао чувени новинар и публициста. Годинама уназад чувао је сећање на Александра Аранђеловића у Италији.

Како је сам признао одлазак у Париз у лето ’51 више је била ствар престижа него потрага за добрим клубом и зарадом. Тако је Аца за Расинг одиграо свега осам утакмица. Ноћни живот и париске даме биле су приоритет. Само за потпис добио је 25.000 долара, плус месечна плата 80.000 франка и плаћен стан. Ваљало је све те новце спискати…

Французима је било тешко да изговоре Аранђеловић, па су му наденули нови надимак – Аран. Аран је у Паризу друговао са члановима српске краљевске породице. Са кнезом Павлом играо је фудбал у Булоњској шуми, а краљ Петар Други Карађорђевић упознао га је са грофицом Фабиолом Имором. То познанство касније је прерасло у нешто много веће. Аца је краљу поклонио петнаестак нових одела. У то време био је много имућнији од краљевске породице. Последњи озбиљан тим за који је Александар Аранђеловић играо био је Атлетико. Тада већи клуб од Реала.

„Из Мадрида сам отишао због Еленија Ерере. Бездушно је мучио целу екипу. Нисам хтео да у тим годинама (33) трчим 25 кругова око терена, да на тренингу не видим лопту”, испричао је касније Луиси Валенсуели.

Каријера првог фудбалског дисидента кренула је после мадридске авантуре силазном путањом. Већ је био остарио. Начин живота такође је учинио своје и ангажман са озбиљним примањима било је тешко наћи. Решио је да се отисне “преко баре”. Нова дестинација – Канада. Тамо је играо за екипу италијанских исељеника за 2.000 долара месечно. Додатно је зарађивао возећи камион и разносећи млеко. Живот човека који је до своје 35 године потрошио милионе на скупе аутомобиле, лепе жене и алкохол, добио је сасвим другу димензију. Ни у Монтреалу се Аца није дуго задржао. Биле су Олимпијске игре у Мелбурну 1956. Његов авантуристички дух такву манифестацију “није смео” да пропусти. Отац га је водио ’36 на ОИ у Берлин, у Лондон је ’48 скокнуо из Италије, а у Хелсинки ’52 из Париза. Све до 1976. и Монтреала није одустајао од Олимпијских игара. Та путовања била су му један од хобија…

Аца Аранђеловић најдуже се задржао у Аустралији. Додуше, често је умео да “отперја” до Хонгконга или Сајгона. У Аустралији је скоро и банкротирао. Уортачио се са двојицом Срба. Копали су опал и ништа вредно нису пронашли. На крају су га земљаци изиграли. Када је Броз 1963. прогласио општу амнестију вратио се у Београд са 10.000 долара уштеђевине. Од пријатеља ни трага ни гласа, тек понеки познаник…

“На крају свих тих путовања, Олимпијада, галерија, утакмица, музеја, схватио сам – човек путује по свету тражећи оно што му треба и враћа се кући да то нађе”.

А Аца је био предодређен да буде велика звезда од рођења до смрти. Тишина и мир тешко су му пали. Фудбалери су после Другог светског рата били изузетно популарне личности, права божанства, поготово у земљама социјалистичког света. Легенда каже да су чланови златне мађарске генерације добијали на хиљаде писама од обожаваоца. Тако је једно у Будимпешту стигло чак из Шведске. Град од преко милион и по људи педесетих година… Није било прецизно адресирано. На полеђини је само писало “Пускас, Хунгарy”. И наравно, доспело је коме је било намењено. Цео свет знао је за Ференца Пушкаша, како неће мађарски поштари… Аца Аранђеловић није имао среће да доживи такву славу и судбину међу својима. Када се вратио у родни град, готово нико га није знао. Морао је све испочетка.

“Ацу сам знао само онако по чувењу док није отишао у бели свет. Био сам још мали”, враћа филм Драгослав Шекуларац у разговору за МОЗЗАРТ Спорт. “Али сећам се добро шта су ми старији причали”, уз осмех ће Шеки. “Онако снажан какав је био, нагази на лопту, а Чик Чајковски, најбољи халф Европе у оно време, залети се, удари по њој и падне на земљу. Када се вратио онда смо се добро упознали и дружили. Био је лафчина и шмекерчина. Велики каваљер. Седели смо, кукала нам мајка, сваки божји дан у старој ’Градској кафани’, тамо иза ’Албаније’.”

Београдском чаршијом дуго се проносио глас како су Шеки, највећи који се појавио на овим просторима и Аца, шутирали слободњаке Беари и да је 17 година старији Аранђеловић победио…

“А не, не. То су били пенали. Не могу сада да се сетим резултата… Знам само да је стално тражио неки разлог да изађемо на терен, нудио опкладе… Моја специјалност била је гађање пречке са велике удаљености. То знам, ја осам од десет, он девет. Ту ме је добио. Награда за победника биле су профитероле у Мажестику. Никада у новац нисмо играли”.

Била је ревија пенала и у Риму једном приликом. Е тада је могло и да се заради. Добро. И Аца је, наравно, био посебно инспирисан. Победио је чувеног Милановог Швеђанина Гунара Грена. Џаба је чак из Буенос Ајреса долазио и велики Омар Сивори…

Аца Аранђеловић водио је прецизну статистику о својим головима и женама. Записао је: На 1.565 утакмица (рачунајући пријатељске и ревијалне) око 1.500 погодака и 2.500 дама са којима је бар једном “догурао” даље од обичног пријатељства. Остао је вечити нежења. Пред крај живота повукао се у свој мали стан у центру града и писао мемоаре. Каква је то прича могла да буде… За филм.

Александар Аранђеловић, Аца Аутобус, Аран, или једноставно Аца…преминуо је септембра 1999. године. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду у породичној гробници поред оца Ристе и мајке Драгиње.

Извор:   mozzartsport.com
Наслов: Србин.инфо

Ознаке: Александар Аранђеловић, Аца Аутобус, српску фудбалер, фудбал