Прочитај ми чланакСветислав Пешић је изабран у ФИБА Кућу славних као члан класе 2020, незваничо сазнаје редакција Mozzart Sporta. Лик и дело једног од наших најуспешнијих тренера тако ће сијати тик уз српске гиганте у Кући кошарке у шпанском градићу Алкобендасу: Радивоја Кораћа (класа 2007), Дражена Далипагића (2007), Драгана Кићановића (2010), Влада Дивца (2010), Зорана Славнића (2013), Ранка Жеравице (2007), Душана Ивковића (2017) и Борислава Станковића (2007).
Како пише Mozzartsport, Пешић је каријеру почео у Пироту (1964-1967), наставио у Партизану (1967-1971) да би најславније играчке дане проживео у сарајевској Босни (1971-1979) с којом је освојио титулу првака СФР Југославије (1978, Куп СФР Југославије (1978) и подигао пехар еврпског шампиона (1979).
YouTube
Само три године пошто је завршио играчку, Кари је у Босни почео још успешнију тренерску каријеру. Већ у дебитантској сезони је најавио огроман таленат. Вратио је Студенте на југословенски врх, а годину дана касније његови ученици су стигли и до пехара националног купа.
Први ангажман у репрезентацији имао је од 1984. до 1987. године, као члан младих репрезентација. Са кадетима је 1985. покорио Европу, а 1986. то исто је учинио и са јуниорима чија је славна генерација (Дивац, Рађа, Кукоч, Ђорђевић…) на планетарсном скупу 1987. у Бормију држала часове кошарке свима, па и до тада неприкосновеним Амерканцима на чијој клупи је седео чувени Лери Браун.
После те три беспрекорне године у млађим категоријама СФР Југославије, Пешић се отиснуо у Немачку. За шест година је успео од аутсајдера да направи европске шампионе (1993). Од нуле је поново кренуо и у Алби коју је 1995. довео до Жућкове левице (ФИБА Куп Радивој Кораћа), што је био први европски трофеј у витрини неког немачког тима. Није ту стао, већ је са Берлинцима до 2000. освојио још четири тутуле националног шампиона и два државна купа приде.
После свих тих успеха у иностранству решио је да се одужи свој земљи, па је 2001. године преузео репрезентацију СР Југославије коју је попео на кров Европе исте године и тако постао једини тренер у историји који је са две репрезентације био континентални шампион. Годину дана касније предводио је Плаве до светске титуле у Индијанпаолису која ће остати упамћена и по историјској победи над америчким Дрим тимом.
У међувремену је поставио основе у Келну за касније освајање шампионата Немачке, а после писања историје у Индијаполису, од 2002. одлучио је да је пише у Барселони којој је 2003. подарио прву титулу европског шампиона, две домаће титуле и један Куп краља.
Од 2004. до 2006. покушао је да подигне римски Виртус, а затим је, за само једну сезону шпанску Ђирону преселио из шпанске провинције до пехара ФИБА Еврокупа (2007). Његови тренерски квалитети нису били довољни да спрече пад московског Динама, па се у лето 2008. године вратио у српску кошарку, овог пута клупску, као тренер Црвене звезде у којој је афирмисао Немању Бјелицу, Марка Кешеља, Владимира Штимца…
Валенсија га је 2010. позвала да гаси пожар. Не само да га је угасио, већ је тим са дна табеле довео до плеј-офа и АЦБ лиге и Евролиге.
У Звезду се вратио 2011. године, а годину дана касније у Немачку, као тренер Бајерна којег је 2014. године попео на национални трон после безмало шест деценија суше.
У лето 2018. прихватио се позив Барселоне с којим је 2019. освојио Куп краља.
Дакле, ниска успеха новог становника Куће славних је дуга. Али далеко је дужи списак играчких великана у чије је каријере Пешић уградио огроман рад, труд и знање, од поменутих Дивца, Рађе, Кукоча, Ђорђевића, преко Теомана Алибеговића, Саше Обрадовића, Милана Гуровића, Пеђе Стојаковића, Милоша Вујанића, Дејана Бодироге, Марка Гасола, Бјелице, Кешеља…
