Прочитај ми чланак
(sportal.rs)
Момак челичних нерава и најбољи српски голман после три године у редовима Партизана на прагу је освајања исто толико титула. Владимир Стојковић је 29. августа 2010. године тектонски померио Топчидерско брдо.
Пред 144. вечити дерби није желео никоме да открије повреду, како би у најважнијем мечу сезоне стајао на голу шампиона. Љубав чувара мреже и црно-белих није била једна од оних на први поглед, али је овим гестом Стојковић показао колико је сада чврста и велика.
– Томислав Пајовић ме је целом тежином згазио на рис. Већ сам имао проблема са тиме у Чачку, када сам сломио рис…Било је то док је Аврам Грант водио екипу. Али шта да се ради, морао сам да стегнем зубе и истрпим бол. Није ни први ни последњи пут.
Научио сам од брата да једино пропушташ утакмицу кад немаш ногу или ти је откину! Све остало треба истрпети, тако сам васпитан – прича један од јунака тријумфа „парног ваљка“ над Црвеном звездом.
Када је било најпотребније Стојковић је био на висини задатка.
– Имали смо тих 10 минута са продужецима паклених, била је велика тензија, али хвала Богу ми смо искористили наше шансе они нису њихове.
Навијачи вас истичу као једног од најбољих играча првака Србије.
– Сугурно да прија свака похвала. Свесни смо ми да смо зрелији, али одбрана почиње од напада. Ми смо тим, има нас 11 на терену и 20 ван терена и зато никад не бих истицао једног као најбољег.
Приметно је да у последње време Стојковић све активније учествује у игри задње линије.
– Бивши шеф Александар Станојевић је био изричит да не излазим на дубинске лопте да се не бих сударао са штоперима, јер смо играли зонску одбрану. Увек сам био најбољи код центаршутева, али увек се повинујеш ономе што тренер тражи, јер је он шеф.
Навијачи се надају да ће можда репрезентативац и остати у Хумској, упркос понудама.
– Рекао сам шта је реално, али сам отворен за сваку причу. Разговараћемо јер причом се све решава.
У најави 144. окршаја Партизана и Звезде капитен комшија Ненад Милијаш је најавио да ће показати Ваше мане.
– Мики је мој дугогодишњи друг. Верујем да су мало нафиловали његову изјаву. Надам се да је Ненад нашао неке врлине, када већ није нашао мане.
Голман Партизана наглашава да није био ироничан када је пожелео Бобану Бајковићу да реши дерби.
– Нисам мислио како је пренето. Не радујем се туђој несрећи. И да је било другачије, да су примили гол из пенала, не треба се радовати. Заиста нисам био ироничан, јер гледам са своје стране, када желиш некоме зло, теби ће се вратити.
После три године у Хумској Стојковић наглашава да му је долазак у смирај августа 2010. године био потез каријере.
– Три пелепе године, где су ме сви дочекали и где сам се осећао битно и пријатно. Много фамилијаран клуб. После три месеца сам увек размишљао о останку. Све се скоцкало да је било право уживање. Када дођете на Телеоптик не иде вам се кући.
Пре осам година мало је недостајало да Владимир већ тада обуче дрес првака, али отишао је у Нант.
– Било је више прича о мом доласку. И после мог омладинског стажа и после Земуна. Тадашњи мој менаџер ми је нешто наговештавао и било је близу али није било остварљиво јер је ту био Ивица Краљ.
Пре него што је постао чувар мреже Владимир је био нападач у млађим категоријама Лознице.
– Био сам дуго нападач и најбољи стрелац у свом узрасту. Био је тада и Матеја Кежман у Лозници, као и брат Игора Дуљаја – Јоаким. После три месеца мог прикључења тиму стао сам на гол. Тренирао сам са осам година старијима од себе, али није било реално да играм за њих. Био сам на клупи, било ми досадно да не играм и чекам своју генерацију.
Једног дана ми се обратио тренер екипе речима „Имамо неког голмана – будалу, не зна човек шта да очекује од њега, ти Имаш гене, отац голман као и брат, да ли би бранио? Ја сам дошао на први тренинг, рекао хоћу, само да бих био у првих 11. Одмах сам почео да се бацам, онако незграпно и све само не школски. Видело се да има ту неког потенцијала. Мало су ме „ложили“ све као браво, браво…
Видим ја нема ништа од тога и вратим се у напад. После неколико месеци поново дођем у ситуацију да браним и тада ми кажу да пресечем. Бранио не бранио није било много места за мена, али сам ипак одлучио да станем међу стативе. Брат ми је послао рукавице из иностранства. Сећам се гледао сам неки меч на ТВ и одушевио се када сам видео да сви гледају у голмана када одбрани нешто.
Убрзо је кренуо Стојковић да крчи себи пут кроз селекције округа, региона, па све до репрезентативног дреса.
– Кренуо од селекција и догурао до пионирске репрезентације Југославије код Ђорђа Коковића. Он ми је рекао да је све супер, али морам да пређем у неки велики клуб да бих бранио за репрезентацију – прича Стојковић и додаје:
– Казао је мом тати да има клуб за мене и да је у питању Партизан. Отац се одушевио и рекао договорено. Дошао је брат из иностранства ка Београду да се договори све. Одједном, брат Владан ме зове и каже средио сам да одеш у Звезду. Знам да је Коковић био за то да дођем у Партизан, али је брат који је у млађим категоријама бранио у Звезди свратио до тог клуба да нешто заврши, налетео на сада покојног Мирослава Павловића Павику и у пет минута се све издешавало – закључио је Стојковић.
Чувар мреже репрезентације Србије и Партизана је ове сезоне 27 пута чувао мрежу Партизана у свим такмичењима, а стигао је и једном да се упише у листу стрелаца. За његове услуге влада интересовање клубова из Источне Европе, тачније Русије. Скаути клубова из Премијер лиге највеће земље света боравили су на вечитом дербију и пратили игре јединице црно-белих.
