Посета и приходи од ње
У овом броју упознаћемо се са положајем српске Суперлиге на европском тржишту кроз конкретне податке, а они говоре о томе да су резултати наших клубова на евро сцени заправо одлични у односу на економске показатеље. То, наравно, не сме да служи као оправдање, већ искључиво као критика на рачун фудбалских радника у нашој земљи, који нису успели да привуку новац неопходан за остваривање потенцијала који наш фудбал свакако има. Зато ће следећи наставак бити посвећен разради комплетног финансијског модела који би могао да српски фудбал подигне макар до нивоа других држава са сличним бројем становника.

Но, пре него што стигнео до Србије, видећемо како послује комплетан европски фудбал, на чему се зарађује и на шта троши новац у различитим деловима континента.

Систем фаворизује велике
Кључне промене за развој фудбала као бизниса догодиле су се почетком деведесетих, када је готово истовремено група најјачих енглеских клубова иступила из Фудбалске лиге и уз помоћ ФА (чији челници су погрешно веровали да ћетако вратити контролу над фудбалом у Енглеској у своје руке) формирала Премијер лигу, а УЕФА трансформисала своје елитно такмичење у Лигу шампиона.

У позадини обе промене стајала је телевизија – медијска експлозија током осамдесетих створила је огроман капитал, а врло брзо кључни људи глобалне медијске сцене препознали су фудбал као садржај који ће лако и брзо привући огроман број гледалаца, последично и привући велику количину новца.

У троделној причи о Премијер лиги, која је објављена на овом месту током маја и јуна, причали смо детаљно о начину на који се све развијало, а сада ћемо се задржати на два процента који ће вам сасвим разјаснити колико се новца слило у фудбал: Следеће сезоне клуб из елитне енглеске лиге зарадиће од утакмице 579 посто више новца него 1992, а цена најјефтиније карте за утакмице тог такмичења скочила је у односу на 1990. за 400 (Астон Вила) до 1025 посто (Ливерпул). И једно и друго драматично превазилази инфлацију у УК (77.1 посто у периоду 1990-2011).

Отварање тржишта које су донели прописи Европске уније, а пре 18 година зацементирала пресуда у случају Босман, чини да комплетан европски фудбал функционише по систему спојених судова, па основне принципе које намеће елита мора да прати остатак. А јаз је већи него икада, пре 15 или 20 година „лиге петице“ биле су само концепт, данас су истински свет за себе.

Телевизија је стуб на којем се базира њихова супериорност – свако од тих такмичења од ње зарађује већ сада преко 500 милиона евра годишње (с тим што ће Премијер лига од следеће јесени зарађивати скоро 4 пута више од тога), а само још турска Суперлига годишње инкасира преко 100 милиона евра. Вероватно би преко те суме прешла и Руска премијер лига, да политички утицај није ограничио моћ кабловских телевизија, оставивши два најатрактивнија меча сваког кола на „земаљским“ каналима.

Наравно, телевизија представља само један део укупних прихода, а свака од лига „петице већ је прешла милијарду евра прихода по сезони. Њих пет заједно покривају преко половине укупног прихода комплетног европског фудбала. Иза петорке велики раст бележе Руска премијер лига и Суперлига Турске, које су сада преузеле позиције 6 и 7, док је холандска Ередивизија у паду и сада је испод друге енглеске лиге (Чемпионшип). Та четири такмичења, међутим, заједно не добацују до прихода Премијер лиге.

Пад холандске лиге и забрињавајући подаци везани за португалски фудбал (посета Лиге Сагреш је нижа од посете Суперлиги Швајцарске, а сва три велика клуба у земљи претворила су се потпуно у продавце и налазе се у топ 20 европске листе по зарадама од трансфера, тамо где су и Партизан, Звезда или загребачки Динамо), јасно говоре колико су бројеви важни у прерасподели моћи на фудбалском тржишту – седам највећих држава на континенту сада држи првих седам места листе.

Лига шампиона: Некоме мајка…
Јаз продубљује и Лига шампиона, системом прерасподеле новца. Она тренутно сваком клубу гарантује по 8.6 милиона евра плус бонусе везане за резултате, али 41 посто прихода отпада на тзв. „маркет-поол“, тј удео у свом националном тржишту. Прошле сезоне Монпеље је само по том основу добио 22.75 милиона евра, а Бенфика само 2.28 милиона. Захваљујући том новцу француски клуб је завршио са највећом зарадом од свих клубова у групи (Арсенал, Шалке, Олимпијакос), у којој језавршио као убедљиво последњи.

Битан фактор представља и број клубова из једне земља који уђу у ЛШ: Италија је прошле сезоне имала само два представника (Јувентус и Милан), који су зато поделили огроман новац (укупно 81 милион). Португалци су имали три представника, па су ионако мало тржиште сасвим поделили.

Зато се догодио парадокс да је у целој сезони елитног такмичења далеко највише новца зтарадио Јуве (65.3 милиона, испао у четвртфиналу), а после немачких финалиста на финансијској табели је Милан (51.4 милиона), који је доспео само до осмине финала. Барселона је зарадила 45.5 милиона, а четвртфиналиста Галатасарај стигао је само до 24.8 милиона. Улогу игра и економска снага појединих држава. Норшеланд (1 бод, 20.4 милиона) прошао је боље него Порто (осмина финала, 19.8 милиона).

На примеру „Змајева“ из града на Дуру најбоље можемо видети колико је систем лош и до које мере изостаје заштита за оне који раде најбоље. Свако ко прати фудбал диви се Порту на сјајној скаутској мрежи, иако константно губи феноменалне тренере и продаје најбоље играче као на траци (223 милиона чистог профита од трансфера 2004-2013, дупло више од било кога другог у Европи) увек је у врху и има два европска трофеја у овом веку. Уместо паметно осмишљеног механизма заштите тај клуб мора да се сналази сâм, док огроман новац одлази на рачуне новоформираног данског клуба или два италијанска гиганта која су у истој деценији кажњена због намештања. У овој причи на правду можете да заборавите.

Приходи расту, трошкови још брже

Приходи расту, трошкови још брже
У јесен 2007. почела је у Америци економска криза коју су многи стручњаци упоређивали са оном из 1929. године. Током 2008. захватила је цео свет, посебно оне богатије крајеве – у целој Европи БДП је растао само Пољској и Албанији. Један од ретких изузетака био је фудбал. Иако смо се на тржишту тек овог лета приближили потрошњи из 2008, пораст прихода и расхода био је константан и веома висок.

Између 2006 и 2010. пораст прихода пријавило је 48 од 53 европске прве лиге. Бољи скор него национални БДП у истом периоду имало је 49 лига. Укупан приход фудбалског бизниса на нашем континенту порастао је за те четири године са 11 на 16 милијарди евра. Проблем је, међутим, у томе што док приходи расту под стопи од 9 посто годишње, трошкови за две кључне ставке – плате и трансфере – расту годишње за 14 посто.

То европски фудбал тера у велике дугове: само у финансијској 2010. години све 734 прволигашке екипе у 53 чланице УЕФА укупно су направиле минус од 1.64 милијарде евра. У просеку је то 2.3 милиона евра по клубу. Бар један овдашњи клуб направио је у тој години знатно већи дуг, али ћемо се тим клубом бавити даље током текста, гледајући једини детаљан финансијски извештај до сада објављен у српском фудбалу.

Оно што посебно забрињава је пораст разлике између прихода и расхода. Још 2006. губитак је износио свега 2.4 посто, већ следеће године је дуплиран, до 2009. прешао је 10 посто. Збирно је у пет година европски фудбал забележио чист губитак од нешто преко 4 милијарде евра! Срећом постоје толики ентузијастични милијардери, углавном Руси и Арапи, спремни да помогну. Они су покрили 84 посто тог износа (3.4 милијарде). Преостали износ није имао ко да покрије. Тако настају дугови.

Шта говоре бројеви?
Искористићемо податке из поменуте финансијске 2010. да бисмо стекли основну представу о томе како функционише. За почетак је битно да прецизирамо да се подаци који следе односе на прволигаше (734 клуба у 53 државе), отуд је сума мања. Процена је да клубови нижих рангова на целом континенту имају годишњи приход од око 3 милијарде евра.

Почећемо од једноставне структуре прихода за 2010. Уз сваки од четири основна типа прихода видимо колико процентуално учествују у укупној маси прихода. Тенденција је да ТВ права процентуално расту, а приходи од улазница се смањују.

ТВ права чине највећи проценат, али треба водити рачуна о ономе што је већ поменуто – тај проценат вуче 5 највећих лига, у огромној већини европских земаља много је нижи (мада готово нигде толико безначајан као код нас). Сви бројеви су у милионима евра.

Комерцијални и други 2487 – 19.45%
Приходи на дан меча 2606 – 20.38%
Спонзорства 3179 – 24.86%
ТВ права 4516 – 35.31%
Збир 12.788

За исту годину припремили смо и структуру трошкова. За разлику од прихода, који се деле прилично равноправно на 4 области, у расходима потпуно доминирају трошкови везани за запослене, у које се убрајају плате играча, али и сва остала давања запосленима у клубу, било кроз плате или пензије. На европском нивоу 5/6 трошкова за запослене отпада на активни играчки кадар.

Оперативни трошкови су сви остали трошкови клуба везани за фудбал, од путовања на гостујући терен, преко омладинске школе, до закупа стадиона. Неоперативни трошкови су сви они који нису везани за сам фудбал – инвестиције, некретнине, трошкови финансирања.

Неоперативни 365 – 2.53%
Оперативни 4963 – 34.40%
Нето трошкови трансфера 933 – 6.47%
Запослени 8167 – 56.61%
Збир 14.428

Код трошкова за запослене врло је важно приметити још један однос – плате према укупним приходима. Европски просек је да на плате оде 64% прихода, здраво функционисање је испод 60%, а забрињавајуће преко 70%. Ово је важно запамтити за следећи поднаслов.

Ови бројеви су интересантни сами за себе, али нама од сума у овом случају више значе проценти. Они нам показују колико је структура прихода у српском фудбалу поремећена у односу на стандарде. Из приложеног извештаја ФКЦЗ видећете да на плате запослених одлази само 33.6 посто, али су неоперативни трошкови на готово истом нивоу. У приходима улазнице учествују са 8.5 посто, а ТВ права су готово занемарљива (максимално 1.5 посто).

Где смо ту ми?
УЕФА редовно прави извештај о стању клупског фудбала широм континента. Забрињава број показатеља по којима је Србија на самом дну или међу земљама са највећим проблемом. Просечна зарада по клубу у Суперлиги је 1.3 милиона евра (Хрвати 2, Словаци 1.6, Словенци и Бугари по 1.2), али та сума крије стварно стање које је последица изузетне неравноправности у у лиги.

Још од првог дела овог серијала једна од главних теза је да Србија не може да издржава лигу од 16 клубова. Финансијски показатељи то говоре веома јасно. УЕФА све клубове по приходима дели на пет нивоа, при чему најнижи (микро) укључује клубове са приходима испод 350.000 евра годишње. Од 31 најјаче лиге у Европи само 9 екипа спада у ту категорију – једна у Белорусији и 8 у Србији! То практично значи да половина наших клубова послује на нивоу просечних екипа на Малти, у Северној Ирској или као доња половина молдавске лиге.

То што зарађују мало новца не спречава српске клубове да троше као да је све у најбољем реду. Већ смо констатовали да је европски просек односа плата и прихода 64%, а да је све преко 70 посто забриуњавајуће. У Европи је у забрињавајућој зони 17 лига, међу којима је и шампионат Француске (чак и пре доласка арапског капитала у ПСЖ), док су Италијани спустили просек у претходне две године (Милан је буквално преполовио плате у односу на 2011/12).

Од тих 17 издаваја се пет лига које су у озбиљном проблему, три дају комплетне приходе на плате (Бугарска, Словачка, Грузија) и две које на плате дају више него што им је укупна зарада – Србија са 112 посто и Хрватска са 119 посто. Од 14 клубова за које постоје подаци у Србији чак 6 на плате троши више него што укупно зарађује. Ако су оним мањима апсолутни износи толико мали да се могу покрити трансферима, они већи су у озбиљном проблему.

Рећи да су плате у српском фудбалу високе било би бизарно, али очигледно је да лига и њени клубови не успевају да направе ни толико новца. Још је драматичније што и то што зараде у великој мери отпада на трансфере. Наши клубови у просеку преко 30 посто прихода бележе од продаје играча, што је у озбиљном фудбалу незамисливо и претвара земљу у неку врсту колоније. Од држава западне Европе једина која је у сличном проблему (мада не толико драстичном као балканске државе) је Португал, о чему смо већ писали.

Током 2010. само један клуб у Суперлиги је пословао позитивно, а чак 10 је било у минусу преко 20 посто. Такав континуирани минус довољан је да се размишља о банкроту клуба. У Србији је готово комплетна лига на ивици банкрота.

Један од главних узрока финансијских проблема нашег фудбала је врло слаба посета. По проценту попуњености стадиона (19%) Србија је тек на пола европског просека (38%) и сасвим на дну лествице, слабије су само Летонија, Естонија, Луксембург, Јерменија и Бугарска. У свакој земљи има клубова који се издвајају по посети, али је разлика у броју гледалаца Црвене звезде и просека осталих највећа у Европи.

Не теши много чињеница да је цео регион у проблему. У готово свим категоријама најтежа ситуација је у државама бивше Југославије и у нашем непосредном окружењу (Бугарска, Румунија, Мађарска, Словачка). Са друге стране то представља шансу да се сређивањем ситуације у српском фудбалу наш фудбал наметне као природни лидер у окружењу. Да би се то догодило, потребно је много рада.

Напомена: На табелама са дуплим графиконима горњи обележава укупни или просечни биланс за целу лигу, а доњи рашчлањује по клубовима унутар лиге.

(b92.net – Владимир Новаковић; извор графикона: УЕФА)

Ознаке: анализа, Владимир Новаковић, Евролига, клуб, Србија, Супер лига, фудбал