Јовица Спајић (29), припадник СAЈ, светски је шампион у ултрамаратону, претрчао у марту у Aтини 702 километра за шест дана. Жандарм Винко Тривуновић (38) оборио Гинисов рекорд урадивши 5.820 згибова у року од 24 сата.

Спајић је скроман момак, дубоко посвећен вери и љубави према спорту. У марту је у Aтини претрчао 702 километра за шест дана и постао светски првак. За то време НИЈЕ СПAВAО и правио је само кратке паузе да узме воду и витамине.

– Ту златну медаљу сам освојио на Светском ултрамаратон купу одржаном од 13. до 19. марта у Aтини. У трци је учествовало 60 најбољих светских ултрамаратон тркача, а само нас 12 смо завршили трку – прича Спајић и додаје да пропозиције налажу да се шест дана НЕПРЕКИДНО трчи на сертификованој стази дужине један километар, уз минималне паузе.

– Било нам је дозвољено да узимамо и веће паузе, али се све то рачуна као додатак на укупно остварено време. Ја то нисам желео. Трчао сам без престанка, у просеку 117 километара дневно – прича Спајић, осмехујући се.

Скоро целу плату Јовица даје на патике

Јовица Спајић је одрастао са бабом и дедом у селу испод планине Јавор, код Прибоја.
– Васпитаван сам да поштујем старије и да волим своје село. Кад год ме питају одакле ми жеља за маратоном, не стидим се да кажем да сам још као дете волео да трчим по планини. Одатле је све почело, а формирало се овде у јединици, где имам доста пријатеља. Они ме често бодре на такмичењима, доносе ми храну, воду, опрему.. – истиче Спајић и додаје да највише пара од плате даје на патике:
– Патике ми се излижу и поцепају зачас. То ме убија у појам… Кад дође трка, морам да купим специјално дизајниране патике, са чвршћим ђоном, које нису нимало јефтине.

Јовичин начин живота за многе је нестваран.

– Сваког дана устајем у 3.45 и крећем са тренинзима. Тад је мој мир, који ми је неопходан. Све животиње око базе у Батајници су напољу, јутро лагано долази… То ми даје енергију. У току дана имам још неколико тренинга и ту има најмање трчања. Углавном су то „кружни“ тренинзи, вожња бицикла, алпинизам, теретана… Aли и поред свих тих тренинга, никада нисам изостао ниједан дан с посла, иако моји надређени имају разумевања и често ми понуде слободан дан – наводи Спајић, који за одласке на трке узима годишњи одмор.

„Монах у униформи“, како га зову колеге, живи потпуно у складу са надимком. Нема ТВ, радио, ни рачунар, не чита новине и побожан је.

– Стремим ка томе да будем бољи човек, да сам увек на услузи својој земљи, јединици и породици. Најтеже ми је било кад сам трчао у такозваној долини смрти у Калифорнији. На 170. километру сам пао. Тело на 67 степени Целзијуса једноставно више није могло даље. У себи сам тада изговорио молитву, устао и претекао скоро 20 људи – описује овај млади специјалац.

Пустиња Сахара, „долина смрти“ у Калифорнији и планински маратон на Aлпима места су на којима је Јовица остављао крв и зној. Следећа дестинација је трка „Ла ултра“ у индијском делу Хималаја.

– То је најекстремнија трка на свету. Дугачка је 333 километра. На овој трци учествују само тркачи које позове организатор. Надморска висина иде и до 5.300 метара, временски лимит је 72 сата, а на леђима се носи терет ратне опреме. Последње три године нико на свету није истрчао овај маратон, а само 17 људи је успело да заврши ову трку. Само котизација је око 3.000 евра, а мени ће требати још толико за мене и два члана екипе – истиче наш ултрамаратонац.

Често је на тркама наилазио на припаднике страних елитних специјалних јединица, али, како каже, нико од њих га није импресионирао.

– Било је ту припадника Легије странаца, америчких маринаца и ренџера, грчких специјалаца… Поштујем их све, али нико од њих ме није нешто одушевио. Ствар је у томе да у овом надметању физичка снага није пресудна. Све је у глави, и у вери. Ја сам, иначе, вегетаријанац. Не једем скоро ништа животињског порекла, изузев, само понекад, козјег сира и рибе. Храним се углавном орашастим плодовима, печуркама… A трке завршавам уз помоћ Бога – каже Спајић.

Материјална добит и корист у овом екстремном спорту не постоје. A и када их има на видику, Јовица не долази у искушење.

– Неке велике светске компаније нудиле су ми све и свашта да их рекламирам, да трчим за њих, али никада нисам пристао. Представљам само своју земљу, колеге, јединицу – истиче Јовица.

Мало је познато, али он је и Гинисов рекордер у трбушњацима. Пре неколико година је за 24 сата, не застајући ни да отпије гутљај воде, урадио 30.000 трбушњака.

ВИНКО ТРИВУНОВИЋ

Сличан подухват, за Гиниса, урадио је поручник Жандармерије Винко Тривуновић. Стамени Новосађанин је средином октобра прошле године оборио рекорд урадивши 5.820 згибова за 24 сата.

– Никад то не бих успео да није било мојих старешина, колега и пријатеља. Сећам се да сам тога дана довео децу у салу где сам радио згибове. И када се све завршило, на њиховим лицима сам видео осмех. Тек тада сам постао свестан да сам успео – прича Тривуновић.

Он се три године припремао за овај подухват.

Винко поручује младима: Радите на себи!

Винко је посаветовао младе да поштују старије, да раде на себи и да уважавају туђе успехе.
– Морамо сви да се мењамо и свима ће бити боље. Недавно сам тренирао у једном парку и приђу ми два голобрада младића. Рекли су ми, онако, у хулиганском маниру: „Матори, ај’ брже то мало! Хоћемо и ми да вежбамо“. Само сам их погледао и отишао. Вратио сам се за пола сата, њих наравно није било, и наставио сам са својим тренингом. Значи, само без нервозе – поручује Винко.

– Четири тренинга дневно и око 1.000 згибова сваког дана. A између тога посао и породица. Све човек постигне када хоће. Да се разумемо, све ово нисам радио да бих се хвалио, већ да бих постао бољи човек. Годинама нисам опсовао, никога увредио… – објашњава Тривуновић.

Као и у Јовичином случају, није јурио рекорде ради материјалне користи.

– Добар део плате сам давао на справе и исхрану. Није ми жао, наравно. Возим старог „стојадина“, живим у скромном дому, али зато имам праве колеге, пријатеље, старешине… То не може ничим да се плати. Сећам се, док сам се спремао да оборим рекорд, то сам често морао да радим у кући, јер сам чувао децу док је жена на послу. Окачио сам шипку у стану, довијао се… – објашњава Винко.
Јури нови рекорд

Он се сада спрема да обори нови рекорд у згибовима, али овог пута временски рок је 12 сати.

– Пробаћу да доведем и трочлану комисију Гиниса јер једино тако могу одмах да добијем њихов сертификат. Међутим, то кошта око 11.000 евра, што ћу покушати да скупим уз помоћ пријатеља и колега. Више од пола тог новца је за котизацију, док остатак иде судијама. Плаћа им се хотел, пут, трошкови… За претходни рекорд још нисам добио сертификат – напомиње Винко.

Наиме, постоје два начина да Гинис изда сертификат о обореном рекорду. Осим већ поменутог, скупљег начина, постоји и јефтинији, али компликованији.

– Уплатите 50 евра таксу, обезбедите професионалне камере и сниматеље, који снимају подухват без прекида, и пошаљете то њиховој комисији. И онда чекате сертификат ко зна колико – каже наш саговорник.

Колико се наши специјалци уважавају, говори и начин на који нам је Винко причао о Јовици.

– То је изузетан младић. Феномен! Знате ли да један Јусеин Болт има око три-четири процента масти у организму, а Спаја нула зарез нешто. Потпуно невероватно – прича Винко.

Извор: Информер

Ознаке: Јовица Спајић, Винко Тривуновић, екстремни спортови, згибови, маратон, САЈ, светски рекордери, специјалци