Прочитај ми чланакХрватски теолог и историчар Горан Шарић после дисквалификације Новака Ђоковића са УС Опена јер је лоптицом ненамерно погодио линијског судију написао је статус о којем се прича.
Текст вам преносимо у целости:
Гoран Шарић
„Да ли западњаке боли лоптица или Ноле?
Тог 22. маја била је субота и један дванаестогодишњак славио је рођендан, весело играјући тенис са пријатељима док су му изнад главе пролазили војни авиони који су више од 2 месеца сваки дан бомбардовали његову земљу. Али он се није плашио, као што се нису плашили ни сви они грађани који су тих дана у мајицама на мету дежурали на мостовима, као што се није плашио ни Миленко Павловић кад се сам у неисправном мигу залетео на НАТО ескадрилу. У малом Нолету пробудила се та искра пркоса, она српска потреба да се под било коју цену стане на црту неправди. Годину дана касније отишао је у Минхен, у тениску академију чувеног хрватског тренера Николе Пилића:
– Још тада сам знао да ће Новак бити први. – присећао се касније Пилић.
Већ са 14 година Ђоковић је био троструки првак Европе – у синглу, дублу и екипно. 2008. осваја Аусталиан Опен са само једним изгубљеним сетом у целом турниру. 2011. везао је 43 победе за редом што је невиђен скор у свету тениса и освојио десет турнира, од којих три гренд слема међу којима и Wимбледон и пет Мастерс турнира. 2012. добија престижну награду Лауресу, као најбољи спортиста света. 2013. наставља са успесима, већ је 100 недеља први на АТП листи. Уследили су бројни трофеји, па повреде и засићење, а онда је Ђоковић показао врлину која краси оне највеће – повратак након пада. Поновно осваја Wимбледон и враћа се на прво место, оно које му припада.
Наш народ каже да вам људи све могу опростити осим успеха. Западњаке не боли лоптица која је погодила судију у врат. Исто су урадили Аљаж Бедене пре десет дана у Њујорку и Роџер Федерер пре девет година на Аустралиан Опену, па нису били кажњени. Западњаке боли што један Србин, Балканац, „инфериорна раса“ побеђује у њиховом „господском спорту“ којег лажни енглески џентелмени (ако неко мисли да су Енглези господа, нек дође на Зрће) играју у белим рукавицама. Они који су изградили царства на муци и крви Индијанаца, црнаца, Абориђина, Индијаца, они који су вршили културоциде по целој кугли земаљској (јер кад Пинк пантери украду једну слику то је криминал, а кад западњаци покраду сво благо Инка или Египћана, то је љубав према уметности), они се обуку у бело и уживају у тенису. И сваки пут њихове фаворите у које су уложени милиони евра побеђује један скроман Србин. То што тај Србин не верује у њихове верзије историје, у прислине вакцинације и ђубре које нам шаљу под етикетом прехрамбених артикала још су му додатне „мане“.
– Ноле је најпотпунији човек којег сам у животу упознао – рекао ми је Семир док смо стајали у подножју босанске пирамиде Сунца. Нисам могао, а да се не сложим са тим речима. Своју величину Новак је показао толико пута да ми књига не би била довољна да све опишем, њега није занимало себично гомилање евра и долара, он је скупљао оно благо за које Исус каже да му рђа и мољци не могу ништа – помагао је у тишини не само Србима, већ и Хрватима (више него већина хрватских спортиста), Бошњацима, слао помоћ у разне делове света. За многе од његових хумантираних акција можда никад нећемо ни сазнати.
