Прочитај ми чланак
(Курир, аутор: Дејан Петковић,фото: Зорана Јевтић)
Моји пријатељи кажу да ћу закуцати из ковчега и покушати да га отворим. Не предајем се, то није део мог карактера и васпитања.
Препородио их личним примером.
Звездиног тренера Рикарда Са Пинта једна реч најбоље описује – борац! Ко га је гледао на терену, сећа га се као неустрашивог нападача, али таква храброст враћала му се као бумеранг у виду тешких повреда. Чак четири пута је оперисао колено и увек се после захвата враћао на терен.
– На заласку моје играчке каријере дошао сам у ситуацију да су хирурзи избегавали да ме оперишу. Нисам одустајао, још ми се играло. Тражећи правог лекара, отишао сам код једног у Париз који ме је после прегледа питао да ли волим голф. Рекао сам му да волим, али да не планирам још да га играм, јер хоћу назад на терен.
На крају сам нашао једног Аустријанца који је оперисао колена бројним скијашима и уз његову помоћ играо сам још три године – присетио се у интервјуу за Курир Са Пинто.
♦ Кажу да сте велики филмофил?
– Да, волим са супругом и пријатељима да посећујем биоскопе, позоришта… На тим местима се заиста опустим, побегнем мало од фудбала, о којем размишљам 24 сата. Волим и музику, посебно ону из 80-их. Увек се подсетим безбрижне младости кад чујем хитове У2, Стоунса… Код Металике већ имам проблем, мислим да је њихов звук прејак за мене.
♦ Да ли сте гледали неки српски филм?
– Мислио сам да је Кустурица из Хрватске, а онда сам овде сазнао да је ваш редитељ.
♦ Да ли сте задржали борбеност из играчких дана?
– Моји пријатељи кажу да ћу једном, кад дође онај дан и завршим у сандуку, закуцати из њега и покушати да га отворим. Не предајем се, то није део мог карактера и васпитања.
♦ Да ли сте вашим ћеркама, које се баве другачијим спортовима, пренели нешто од свог карактера?
– Ја сам веома срећан отац јер су ћерке одлични ђаци, добри спортисти. Старија Леонор успешно се бави коњичким спортом. Реч је о веома скупом спорту, али сам одлучио да јој омогућим кад већ имам услове за то. Купили смо коња из Немачке, зове се Квибл. Још су у периоду привикавања једно на друго, што је у овом спорту веома важно, а стручњаци очекују за две године веома добре резултате. Друга ћерка је као гимнастичарка веома успешна такмичарка.
♦ Како су вас прихватили у Србији?
– Задовољан сам! У клубу осећам посвећеност послу, на улици подршку од навијача. Они који ме препознају, викну „браво“, „само напред“.
♦ Какво сте мишљење имали о Србији пре него што сте дошли?
– Ако мислите да ли сам имао предрасуде, одговор је – нисам. О Србији сам знао онолико колико су ми о њој причали бивши саиграчи: Јовица Николић, Чеда Ђоинчевић и Миловац у Салгеирошу или Дарко Ковачевић, с којим сам био цимер у Реал Сосиједаду. Научили су ме неколико интересантних речи (смех). Никад их нисам заборавио.
Знање је богатство
♦ Зашто сте се након каријере одлучили за студије комуникација и маркетинга у спорту?
– Зато што ми знање које сам стекао као играч није било довољно. Желео сам шире образовање, да сагледам фудбал из свих углова пре него што почнем да се бавим тренерским послом. Обављао сам и високе функције у управи Спортинга, али себе никад нисам видео као канцеларијског човека. Увек сам се пријатније осећао на терену.
