Прочитај ми чланак
Играло се последње коло сезоне 2011/2012 када је Ламин Дијара затресао мрежу Металца, подигао дрес и показао порзуку: „100 голова, 4 титуле, 2 купа“. Црна мамба и миљеник Гробара је уписао редак јубилеј, дошао до троцифреног броја голова у дресу Партизана и задао домаћи задатак многим нападачима у Србији, а поготво егзотичним појачањима из иностранства.
Два дана касније, тадашњи тандем Тумбаковић – Вермезовић који је попут два Мапетовца склапао тим за наредну сезону је саоптио Дијари да је вишак, да клуб има другачије планове у којем нема места за њега и да му је боље да потражи срећу на неком другом месту. Дијара се поздравио, спаковао и позвао менаџера да му потражи нови клуб. Легенда која је постала шкарт код „врлих стручњака“ у Хумској је кофере распаковао у турској Анталији и отпочео нову епизоду у каријери.
У Партизану је тада владала ефорија око Лазара Марковића, а на место Дијаре је на препоруку Алберта Нађа доведено „чудо из Либије“ Мухамед Забија, који се испоставио као непослушни преварант и разлог за главовбољу. Били су то још и браћа Шћеповић од којих је Марко био на листи повређених и у Партизану су се дичили опасном нападачком линијом.
Отрежњење је стигло на Кипру против АЕЛ из Ларнаке. Док су црено-бели промашивали зицере, вероватно је многим нападачима Партизана кроз главу провјеавао лик и дело Ламина Дијаре, убитачног голгетера који је такве шансе рутински користио и редовно постизао голове у најважнијим мечевима. Али, Дијара је био у Турској на новом почетку…
Испоставило се да је Партизан тог лета срљао из грешке у грешку, а да је највећа од њих била та сурова и груба захвалница човеку који је постигао 100 голова. Забија је врло брзо побегао, од браће Шћеповић није било неке користи, а срећа је погледала Партизанове „стручњаке“ када им се ненадано „десио“ Александар Митровић. У зиму је доведен и Којић, отишао је старији Шћеповић и на крилима Митровића Партизан је успео да одбрани титулу.
Али, по старом добром обичају у Хумској, Митровић је врло брзо уновчен, клуб је лепо зарадио, а навијачима су замазане очи довођењем мачке у џаку зване Исмаил Беко Фофана, који је уз јаловог Којића постао једина нада напада црно-белих у шпицу. Партизан је неозбиљност доказао у финишу прелазног рока, када ни делић новца зарађеног од Митровића није уложио у довођење Уроша Ђурђевића или враћање Клеа који је само чекао миг из Хумске. У сезону су кренули са Фофаном и Којићем, а епилог видимо… Шамарање од Туна и посртања у домаћем првенству су огледало очајно урађеног прелазног рока, за који се не зна тачно ко има ингеренције да га ради.
А, шта је за то време радио јунак са поечтка ове приче? Ламин Дијара се попут мачке дочекао на ноге и онако како се сналази у противничком шеснаестерцу, снашао се и у Анталији. На почетку му је било тешко, у првих шест мечева није постигао ни гол, а онда је Црна мамба вратила убилачки инстикт и почела да уједа. У лиги бар неколико пута јачој од ове наше, у дебитансткој сезони је постигао 13 голова оставивши иза себе нападачке звезде попут Уга Алмеиде или Умута Булута. Као осми стрелац лиге је био најзаслужнији за одличан пласман солидне Анталије на седмо место.
Прошлог лета су можда у Анталији слично као „мудраци“ у Партизану помислили да је Дијарино време прошло, па су довели искусног Милана Бароша. Сенегалац је пресељен на клупу, али како Барош није могао да нађе пут до мреже, већ после пар кола и статуса Дијара је почео да вади кестење из ватре и спасава Анталију.
У досадашњем делу сезоне је постигао осам голова у 13 мечева (10 као стартер) и практично донео пола бодова тиму из познатог туристичког центра. Дијара је ударна игла Анталије, тренутно је четврти стрелац лиге, у леђа му гледају Дидије Дрогба, Дирк Кајт, Бурак Јилмаз, Рајан Бабел… Не поредимо Ламина са овим асовима, само покушавамо да дочарамо квалитет турског шампионата. Вечерас је опет био у елементу и са два гола донео Анталији победу од 4:2 за пласман у одмину финала Купа Турске.
Дијара царује у Турској, а Партизан се попут очајног дављеника хвата за сламку спаса и све наде полаже у дете од 16 године које ће ни криво ни дућно на себи носити велики терет за шта су му плећа још нејака. Лукаве главе из Хумске су се понадале да ће их срећа опет погледати као у случају Митровића и да ће сопствене грешке прикрити исисавањем свих ресурса из омладинске школе као што су то често знали да раде претходних година, када би им се заљулало тло под ногама. Међутим, Митар се дешава једном у десет година. Срећа не може увек, потребно је и мало знања…
Партизанове наде сада зависе од једног јуноше, једне маче у џаку и нападача који изгледа као да је заборавио да постиже голове. Партизанови нападачи су у досадашњем делу сезоне заједно постигли пет голова, три мање од Дијаре који то са лакоћчом ради у једној од јачих европских лига.
Ако је довођење Сенегалца из Беире Мар за 60.000 ебвра био Партизанов погодак деценије, онда је захвалница Дијари била Партизанова глупост деценије. Дијара је на мала врата дошао у Хумску, Иван Томић га је прихватио тек после пробе, пошто га претходно Звезда није хтела. Напустио је Хумску као непотребни ветеран, иако је тада имао само 28 година. Играч у тим годинама се сматра потрошеним ваљда само код српских стручњака.
Али, сваком се враћа онако како ради.
(mozzartsport)
