Прочитај ми чланакКрајем осамдесетих у Француској је успостављен модел репресије као средство борбе против хулигана. Доношени су закони са високим казнама за хулигане, али се показало да то не даје резултате. Сада је успостављен модел баланса репресије и превенције.
До собе за безбедност на четвртом спрату новог стадиона Олимпика из Лиона, изграђеног за ЕУРО 2016 – благо опијени мирисом „на ново“ долазимо дугачком мрежом ходника, у којима је готово незамисливо – ето, постоје и таква места на свету – да упадну навијачи и премлате неког из управе клуба. На новом Олимпиковом стадиону удаљеном „скупом вожњом“ од центра града, дочекао нас је Ксавијер Пјеро – заправо прво нас је угостила једна жена из клупског персонала која је родом из околине Крушевца, но то хе већ друга, класична српска гастарбајтерска прича – менаџер стадиона за питања безбедности, пар хиљада километара далеко од Лиона.
Дочекао нас је у псеудоорвеловској просторији са великим бројем екрана којим лионски безбедњаци држе читав стадион и окружење на длану. „Свака столица је под присмотром“, каже нам, помало поносно, Пјеро. Млађи човек, далеко од бонвиванског стереотипа о Французима, али довољно „француски“ лежеран да нам на питање како решавају ситуацију када им на стадион дођу противнички навијачи са „не баш најбољим намерама“, попут навијача вечитог ривала Олимпика, Сент Етјена – за неупућене клуб који има зелене дресове – одговори фудбалско-шеретски: „Тако што на стадиону немамо ништа зелено. Осим траве, и то зато што газимо по њој.“
Фудбалски хумор на страну, у разговору са нама, директор за безбедност новог стадиона неколико пута се благо зачудио због питања са којима се сусрео: да ли ваши навијачи пале бакље на стадиону, да ли ваши навијачи утичу на рад клуба, да ли уцењују управу, да ли има оних са криминалним досијеом… Није му, вероватно, на прву лопту било јасно да се ради о реторичким питањима која имају функцију скицирања стања у српском фудбалу.
Од када је стадион отворен било је три покушаја паљења бакље, рекао нам је.
„Покушали су“, рекао је благо се осмехујући, са јасним акцентом на то да је покушај био неуспешан. Поменути егзибиционисти и пиромани у покушају, моментално су, у року од неколико минута, били спроведени у затвор. Заиста неколико минута је било потребно за то, не зато што је француска полиција напрасно опремљена спејс-шатловима, него зато што је на стадиону изграђена посебна обезбеђена просторија – дакле, више притвор, него затвор – у коју се спроводе изгредници. Наравно, добили су забрану присуства на стадионима.
Из собе за безбедност реагује се на сваки покушај било каквог понашања које би угрозило безбедност, кажу нам. Зато су и тако поносни на камере „раштркане“ по великом стадиону са шездесет хиљада свеже изливених столица. Француска је свакако развијенија земља, економски и инфраструктурно, од Србије, у којој управе клубова имају луксуз да се „бране“ причом да је увођење безбедносних камера прескупо. Ипак, било би неозбиљно – а то је показао и случај „Вазура“ – сводити проблем на техничке мере, попут инсталације оптичких сочива. Јер камера на стадиону Партизана је снимила инцидент, важније је шта ради онај који гледа кроз камеру.
Много више чуђења код нашег саговорника изазвало је питање о утицају навијача. Ово питање му није случајно било упућено. Претходно су нам у француском Министарству спорта навели Олимпик из Лиона као један од клубова који је успешно успоставио „дипломатију са навијачима“. Имају једну особу у клубу која је задужена за односе са представницима навијачких група, а тај модел се сада законски обликује као обавеза свих клубова.
„Важно нам је да укључимо навијаче у деловање клуба и да се појача дијалог управе клубова и навијача. Нова законска решења управо то постављају као обавезу“, рекла нам је Франс Поре-Туман, ауторитарна госпођа са дугачком функцијом: заменик директора за локалну акцију, развој спортских активности и етике спорта у Дирекцији за спортове Министарства за локал, омладину и спорт. Попут сваког бирократе са ауторитарним ставом, одаје утисак решености да се проблем безбедности на стадионима реши до последњег детаља, уз нескривено исказивање задовољства што је, према њима, већи део посла већ обављен.
Тек ово показује колико могу да се разликују „студије случаја“ хулиганизма у различитим земљама. Док Француска проналази начин да укључи навијаче, како би их држала под контролом, у Србији се појављује потреба да се навијачи „искључе“ како они не би држали под контролом клубове. Зато је и наш саговорник из Лиона био зачуђен због питања о навијачким уценама.
