Прочитај ми чланак
Један од најбољих европских кошаркашких тренера Душко Вујошевић, живот је посветио спортској игри која је за њега много више од утакмица и победа. Одличан учитељ умећа живљења, велики је посвећеник и уметности, а свакодневица његове породице оплемењена је љубављу према псима
О Душку Вујошевићу никада се не говори само као о кошаркашком педагогу. Он је феномен, изузетна појава у свету спорта. Генерације кошаркаша „Партизана“ волеле су га и воле као оца. Због тога су тимови које је водио и функционисали као фамилија чији су му чланови бивали фанатично одани. Ваљда је и једини тренер због којег су играчи и сарадници одбијали боље финансијске понуде само да би радили са њим.
Он је човек чије су гласне жице као сајле, а нерви као струне. Не воли сакое и судијске неправде, али воли сликарство и поезију, па на полувремену одлучујућих утакмица својим играчима рецитује одломке из књижевних дела, уместо да их „риба“.
О феномену Вујошевић причало се и причаће се, али за јавност је велика непознаница његов приватни живот који бескомпроимисно чува. За наше читаоце отворио је врата свог дома и своје душе, дозволио да провиримо у његову интиму.
Истина у народној изреци
Још на самом прагу стана у центру Београда посетилац осети топлину домаћинове срдачности, лако и лагодно се ушушка у ентеријер оплемењен сликама и опуштајућом музиком која трепери између зидова, у трену се препусти и радости лабрадорке Ларе која не крије усхићење због пристиглих гостију. Уз све остало,Душко Вујошевић је и велики заљубљеник у псе.
– Сматрам да је живот сваке фамилије далеко богатији када имају пса. Није случајна она народна изрека „нема ни куче, ни маче“. Нама је пас, а имали смо их четворо, члан фамилије. Доноси нам много задовољства. Код људи постоји реципроцитет љубави и мржње, а пас изазива само љубав код човека, добро делује у сваком смислу на њега. Ана и ја имамо сина од 11 година, Луку. Он је одрастао са псима, мислим да је здравији и физички и психички.
Стално има друштво, зна шта су животиње. Нису залуд стари Грци и Римљани епиграфе писали о животињама, псима пре свега и сахрањивали животиње на достојанствен начин. Пси натерају човека и на физичку активност, пријају у сваком смислу. Заволиш их, али кратко живе.То је основни проблем, а умирања њихова су стварно болна – каже наш домаћин.
Говори о томе да је пас учитељ човеков – да схвати шта је живот, да проникне у ову земаљску пролазност, па му је лакше да релативизује ствари и све што му се дешава сагледа и из неке друге перспективе.
– Не знам како, али пси осећају емоције. Осећају када је неко нервозан, када је добро расположен. Емоције, очигледно, имају неки свој мирис, неку своју фреквенцију и пси то сигурно препознају. Човек у њима добије неког дивног пријатеља, далеко бољег него што је он у стању да буде псу. Гледа их од малих штенади како расту, брзо дозревају, добијају неку снагу, гледа како те играчкице и дивни пријатељи старе и нестају… Велика је то животна поука – прича Душко Вујошевић.
Најлепши посао
Страсна посвећеност животу и ономе што се воли можда је најадекватнији кроки опис овог прослављеног тренера. Али и та посвећеност у његовом случају није стереотипна. Обично се каже да је у здравом телу здрав дух, но, по рецепту Душка Вујошевића у здравом духу је здраво тело.
Он има сасвим другачији приступ спорту, своје пулене упућује и у лепоте уметности, књижевности, позоришне игре и музике.
– Сматрам да је бављење спортом једна привилегија, а да је врхунски спорт најлепши стил и начин живота. Упоредите радни дан неког ко ради у фабрици, буди се у 6 ујутру, иде градским аутобусом на посао који најчешће не воли… Онај ко жели да се бави рекреацијом плаћа је, одваја слободно време за то.
Спортисти устају у 10, бављење спортом им је посао. Други људи – хомо луденс, покушаће сами да организују нешто да би се играли – баскет, мали фудбал, исто зарад одржавања неког менталног и физичког здравља. Спортистима је то посао. Јако су добро плаћени у односу на људе који се баве другим занимањима, славни су – коме је то важно, излазе им слике по новинама, препознају их… Иако све то има и другу страну, опет је то најлепши начин живота, најлепши посао од свих могућих. То могу да раде само посвећени људи и талентовани – наставља наш саговорник.
Таленат је опасан дар
– Ако спортисти већ имају привилегију да се баве тако елитном активношћу која им омогућава уживање у послу и у животу до те мере, онда по мом мишљењу треба да буду елита и у сваком другом смислу. Да одаберу добро друштво, да имају неке духовне потребе, не само материјалне. На пример, потребу да нешто прочитају, јер је читање значајно и за спорт, за саму игру. Развија машту, фантазију.
Спортисти путују више него други по инострансту, могу да виде оно чега овде нема, све оно што се овде још није десило, да буду протагонисти нове моде, на пример. Треба да оду и у позориште понекад, на изложбе, концерте.Не треба све то да буде глуматање, претварање у не знам каквог интелектуалца, али треба да се осети као нека насушна потреба. А да би неко осетио такву потребу, мора да буде научен. Уче се и добре и лоше ствари.
– Када видим, рецимо, да је неко изузетан таленат, а лош човек, ја ћу гледати колико је год то могуће да он не постане играч. Ако постане, биће велики проблем и мени и клубу и тиму. Правим селекцију оних који су талентовани и добри људи. А добри људи су они који чине добра дела.
Када је у питању тимски посао, а кошарка то јесте, играчи морају да знају нека морална начела, кодексе, мантре, не превелики број, али оно сведено на бит. Морају да покушају да живе на један елитни начин. Колико то траје и колико се код кога примило, опет зависи од случаја до случаја, од наклоности и склоности које неко има. Код неких спортиста то траје само док сам ја ту, код неких много дуже, али у сваком случају – док су са мном имају прилику да мало дубље сагледају шта је живот – сликовито објашњава Душко Вујошевић.
Мисаона игра
У ову причу о филозофији живота коју преноси младима – да уточиште, унутрашњи мир и продуховљеност траже у уметности, пре свега књижевности, сасвим се уклапа и филозофија кошаркашке игре која гласи „победа је стање духа“.
– Јесте то тако. Успеси припадају онима који желе више, не речима, него спремношћу да се припреме за успех, да напорно раде, да се ваљано спреме за победу. Та спремност не показује се на утакмици, него у припреми за њу. То значи да се напорно тренира, да сваки тај тренинг буде део те добијене утакмице, да се на терену не руши оно што се на тренингу направи. Како се спрема та победа? Одређеним ритуалима, јер се велике ствари припремају у тишини.
Погледајте, рецимо, церемонију чаја, почев од уласка на врата када се сагињеш да уђеш, до ентеријера који изазива медитацију. Увек сам се трудио да као тим направимо позитивну атмосферу узајамног поверења, да створимо околности да се мисли више о другима него о себи, да се сви ставе у функцију тима, а не да тим ставе у своју функцију да би се они истакли, јефтино допали, скупо продали и слично. Сама кошарка је мисаона игра, потребна је и спортска интелигенција и добра општа интелигенција и образовање да би човек био комплетно успешан у спорту – каже Душко Вујошевић.
Овај витез великог срца велики је љубитељ уметности и један од највећих колекционара слика на овим просторима. Наш домаћин велики је посвећеник и писане речи, па се његова кућна библиотека може сврстати у богате.
– Један део своје колекције приказао сам на две велике изложбе, оној посвећеној мом омиљеном сликару Воји Станићу, и другу у галерији на Косанчићевом венцу. То су велике ствари, мислим. Слике нису ликвидан капитал. Људи улажу у јахте, куће, а ја сам више пара него што би требало уложио у слике, нормално, жртвујући се. Колекционарство је извесна жртва, морате се одрећи доста тога другога да бисте имали слике, јер то више волите него нешто друго. Волим и књиге, али мало читам у последње време, но, читаће мој син Лука – са осмехом каже Душко Вујошевић.
(ВиваМагазин.инфо)
