Прочитај ми чланакСтрепња се нажалост обистинила, Новак се из Њујорка враћа без трофеја, а да притом није побеђен.
Сценарија је било много, можете себи дати машти на вољу и замислити шта је све могло да му се догоди, јер сетите се, пре само пар дана рекли смо на овим страницама како стрепимо за Новака, не због игре, него због “игара и игрица”.
Foto: Tanjug/AP
Шта је могло да му се деси? Много тога. Сам долазак у Њујорк било је свесно пристајање на ход по ивици жилета. После Адрија тура, коронавируса, константних критика због ставова које је износио на друштвеним мрежама у јавним наступима.
Оштрица се додатно зацаклила када је већ био тамо, у Њујорку, када су он и Васек Поспишил обелоданили формирање фамозне асоцијације ПТПА.
Астролошки речено – “марсовске” енергије око нас биле су толико негативне, толико је тога било супротстављено, толико је било тешко контролисати себе, своје реакције. И непогрешивом Новаку то се догодило. Изгубио је контролу над воланом и имали смо експлозију – Бууууууум!
Да, могао је неки тамо здравствени чиновник града Њујорка да каже како је Новак позитиван на тесту на коронавирус, па да га тако изолују, као што су неке друге, и спрече га на тај начин да освоји већ виђену титулу.
Ко је могао да гарантује за тачност тестова? Нико. Видели смо какво лудило од турнира је већ направљено са тим случајем Беное Пера, пре тога Гвида Пеље и Уга Далијена.
Међутим, није се то десило, већ секунд деконцентрације, лутања мисли, неконтролисане љутње на самог себе што је пропустио прилике за сет и дозволио ривалу да направи брејк.
Није да се то Новаку не дешава – напротив, рекао бих да веома често показује те фрустрације на терену, да уме да пошаље лоптицу у публику, да бесни на себе. Раније није било последица, сада је, нажалост, све то стигло на наплату. Да, иако је урађено крајње ненамерно, у тренутку помрачења свести.
За Новака сви кажемо да је ментална громада и да му на том плану нема равног играча на планети. И то стоји. Ипак, оно што овог пута није добро одмерио јесте докле може да иде тај његов енергетски импулс на терену, то клатно које се сада заљуљало у погрешну страну и који секунд касније, клепило га посред чела.
Јер ово је вучје време. Ера без преседана. Свет у страху, под катанцем. Нека “нова нормалност” како нам то натурају свакодневно. И тенис, у том хаосу, у свему томе…
За тренутак је изгубио ону своју мирну, дубокоумну нит, пукао му је филм. Изгорео фитиљ. Тренутак мрака пред очима, вероватно није био свестан да је све то урадио. Шта то говори? Да је и он обичан човек, од крви и меса, склон грешкама.
Новак јесте велики у сваком погледу, али и његова рамена и леђа имају границу трпљења. А терет је био превелик. Огроман је био камен који је Сизиф-Новак почео да гура узбрдо, превише тога било је на његовим танким раменима, превише стрела са свих страна, премало савезника у том ветрогонству. Једна му се, као Ахилу, зарила у пету и није више могао да устане.
Шта сад? Куд после овога? Ништа, Новак мора да издвоји времена за себе, да одува прашину са фасцикле Њујорка, хитно се пресабере. Јер тениски караван не стоји, иде даље. Рим, Париз… Ове сезоне иде неким храмајућим кораком, али иде. И све ће ово, што је Крис Еверт рекла, веома брзо прекрити заборав.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 7, 2020
Можда ће Новак, како је то лепо приметио “лош момак” светског тениса, Џон Мекинро, морати да прихвати ту његову некадашњу улогу.
Можда, али и не мора. Од Новака зависи. Он једино мора да настави да игра само своју тениску игру. Ништа више од тога. Све остало је периферно, небитно, неважно. Уосталом, доста је он крварио за интересе других. Нека се мало и сами потруде.
Други константан проблем који на тениском западу имају са Новаком је недостатак разумевања о менталитету људи са поднебља из ког долази.
Стално траје та игранка – ватром против ватре или доливања уља на већ постојећу ватру. Не воле га, из само њима знаних разлога, али и не морају.
Када мисле да су га сатерали у ћошак и кад ликују, добију по прстима.
Када мисле да је то коначно то и да нема више куд, он их изненади.
Кад мисле да је изгубио битку, када готово сви на стадиону урлају против њега, он из ритерна погоди линију, забезекне противника и сви остану у чуду.
Кад почну да славе његов пораз, доживе слом, за тили час се догоди супротно њииховим нескривеним жељама.
Тако је и сад. Не разумеју да га све те бодље, та подбадања, те закулисне игре, критике, коректне и некоректне, само масивно мотивишу!
Инат, господо, инат.
Отеран је из Њујорка, у реду. Слово правила. Неће много изгубити иако ће мрља остати. Али те исте мрље, можда још и са већим поносом на својој тениској кошуљи носе и Мекинро и Агаси и многи други, па не губе ништа од свог шампионског сјаја. А Новак може још дуго да игра, не заборавите то.
Тако је, како је. Његови највећи ривали, Федерер и Надал, нашли су се овог лета у улози оних чувених стараца, “Мапетоваца”. Седели су у најграндиознијем светском позоришту, заваљени у ложу на балкону са најбољим погледом на сцену, посматрали све што се дешава и задовољно трљали руке. Гледали су најбољег тениског Шекспира 21. века.
На крају, Новак је овим последњим чином, нехотице испунио жељу свима онима који су годинама кукумавчили и призивали смену генерација, молили се за долазак нових шампиона.
Иронија је у томе што на терену нису могли да га победе. Могао је једино да победи сам себе.
