Кад је организован оружани сукоб код Бањске, по Вучићевом наређењу свим Србима су у кампу на Копаонику одузети лични документи. После битке, Албанци су у њиховим возилима нашли те документе, на основу којих су идентификовани, процесуирани и на доживотне затворске казне осуђени Спасојевић и Толић, а Максимовић на 30 година. Као те момке, Вучић ће продати Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, па и остале саучеснике из напредњачког картела. Зато води кампању против Братислава Гашића, Луке Бојовића, Веселина Милића и бизнисмена Стојана Вујка, Ивана Бошњака и Жељка Дрчелића. Како Вучић тргује људима, укључујући и чланове своје породице, описује заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, кога је Вучић још пре 19 година продао за 30.000 динара, колико је износила пресуда по тужби Бебе Поповића.

Александар Вучић има крајње једноставан поглед на свет – све је на продају: земља, фирме, људи, баш све… Откад се појавио на политичкој сцени, поступа у складу на тај начин. Тргује јавним ресурсима и туђом приватном имовином, па и животима најближих сарадника као и политичких противника.

Како то у пракси изгледа, видело се на примеру тројице Срба са Космета, који су недавно осуђени пред албанским судом у Приштини. Због учешћа у оружаном нападу у Бањској, од пре две и по године, Благоје Спасојевић и Владимир Толић су осуђени на доживотну робију, а Душан Максимовић на 30 година затвора. За „терористички акт“ оптужена су још 42 припадника паравојне формације, коју је предводио Милан Радоичић, за којима је расписана Интерполова потерница.

Вучић их је све жртвовао.

Да би се заокружила независност и државност албанске републике било је неопходно да се разоружају и протерају Срби са севера Косова и Метохије. Терористички напад код Бањске послужио је као алиби албанској полицији да уђе у Косовску Митровицу и преузме контролу над целом територијом коју сматра својом. Издајнички план је припремљен у Београду, у вили Бокељки или у винском подруму Вучићеве породичне куће у Јајинцима.

Политичка и медијска припрема је почела графитима „Кад се војска на Косово врати„, који су исписани на многим београдским зградама. „Војску“ је окупио самозвани „командант“ Радоичић. Чета добровољаца окупила се на Копаонику, на имању Радоичићевог кума и ортака Звонка Веселиновића. „Ослободиоци Космета“ добили су наоружање, а Веселиновићу на чување предали све своје документе: личне карте, здравствене књижице, возачке дозволе, банковне картице…

У оружаном сукобу код Бањске, 24. септембра 2023, погинуо је Албанац Африм Буњаку и тројица Радоичићевих бораца: Стефан Недељковић, Бојан Мијаиловић и Игор Миленковић. „Командант“ је побегао, заједно са већом групом преживелих. Иза себе су оставили џипове и наоружање. Такође, оставили су и личне документе учесника у тој крвавој акцији, да се албански полицајци и тужиоци не муче са идентификацијом, да одмах знају кога треба да хапсе, процесуирају и осуде на доживотну робију.

Вучић, сасвим извесно, никада није ни чуо ни видео људе које је послао у смрт или затвор. Уништио је њихове и животе њихових породица само да би обавио прљави посао продаје, издаје и предаје Косова његовим албанским и западним политичким партнерима. Сутра ће уништити и остале неподобне сведоке те своје монструозне преваре, пре свих Веселиновића и Радоичића.

Исти модус вивенди Вучић је примењивао и пре три деценије, у време ратног распада Југославије. Хушкао је на рат, ватреним говорима стимулисао Србе да гину и убијају. Иза такве „политике“ остало је педесетак хиљада убијених Срба и више од милион прогнаних са својих имања. Истовремено, Вучић је стекао све што је желео: министарску функцију, посланичке мандате, јавни статус, куће, станове, аутомобиле, жене и децу… Ни он, ни Анђелко и Ангелина, ниједан Вучић никада није дао ни динара неком сирочету или обогаљеном избеглици. Све што су стекли на туђој крви сматрају пленом на који само они имају праву. Од тих принципа не одступају ни данас.

Пре 18 година, кад је извршио пуч у Српској радикалној странци, Вучић је продао кума и политичког оца Војислава Шешеља. Касније, кад се Шешељ вратио са службеног пута у Хаг, Вучић га је купио и претворио у сабласно смешну марионету, којом плаши нормалан свет.

После Шешеља, Вучић је продао и политичког очуха Томислава Николића. То је ишло брзо и лако, помоћу штапа и шаргарепе. Током петогодишњег Николићевог мандата на функцији председника Србије, Вучић је водио прикривену кампању против њега. У фебруару 2017, кад је дошло време за нове председничке изборе, Вучић је шаптачку диверзију заменио фронталним јуришом на целу породицу Николић. Томиславу је запретио отварањем кривичних и сексуалних афера, његовој супрузи Драгици истрагом спорног пословања, а синовима Радомиру и Браниславу рушењем нелегално изграђених вила на Савском насипу и Дедињу.

Свесни опасности, знајући с ким имају посла, Николићи су подвили реп. На седници Главног одбора СНС-а, кад се одлучивало ко ће бити кандидат за председника, за Вучића је први гласао Радомир Николић. Тома и Драгица Николић су се повукли из јавности. Хуманитарна Фондација „Драгица Николић“ је 2016. године обрнула 350 милиона динара, односно скоро три милиона евра. Чим је остала без незваничног статуса Фирст Ладy, донације су смањене на педесетак хиљада евра годишње, да би Фондација 2024. била угашена. Томислав Николић се политички мумифицирао. Тек повремено, кад би му затребао, Вучић га је извлачио из саркофага у вили на Дедињу, сликао се с њим и опет замотао и вратио у медијски мрак.

Успут, Вучић је продавао и друге политичке и пословне ортаке. По багателним ценама решио се кумова Небојше Стефановића, Славише Кокезе, Зорана Башановића и Александра Николића, званог Фото Тони. Много скупље је прошао са својим истрошеним војницима Вељком Беливуком и Марком Миљковићем. Трансакција са Дарком Шарићем још није завршена. Засад, Вучић је на добитку. Шарић је испунио свој део обавеза, са 400 милиона евра купио је пресуду, којом је требало да буде осуђен на максимално десет година затвора. После 12 година проведених иза решетака, Шарић може само да кука како је преварен. Да кука и чека прилику за освету.

Вучић је продао и Владимира Цвијана, потом и мртвог Славка Ћурувију. За мале паре, и то из туђег џепа, купио је опрост грехова за смрт Омера Мехића и осталих шесторо жртава из хеликоптера. На исти начин решио се одговорности за пет страдалих радника на „Београду на води“, осам рудара из Алексинца, Станику Глигоријевић, ђаке из „Рибникара“ и омладинце из Дубоне и Малог Орашја. Напослетку, сада тргује са гробовима жртава масовног убиства под надстрешницом новосадске Железничке станице.

Ипак, треба признати да је тај трговац људским судбинама на тезгу, као на бувљаку, изложио и себе и целу своју породицу. Александар

Вучић је криминализовао свог брата Андреја и сина Данила. Своју мајку Ангелину отворено, скоро у сваком медијском наступу, назива „матором курвом“, а званичног оца Анђелка представља као пијандуру. Услед својих менталних проблема, Вучић црта мете на чело своје ћерке Милице и малолетног сина Вукана, за кога тврди да постоји. У маркетиншким кампањама употребљавао је и прву супругу, сада покојну Ксенију.

Ускоро, кад напредњачки картел падне с власти, Вучићи ће морати да се суоче са одговорношћу за све зло које су нанели држави и народу. Не зна се какве их казне чекају, али сигурно је да нико од њих, никада више, неће моћи да изађе на улицу без обезбеђења.

С обзиром да је жртвовао и будућност своје породице, не чуди Вучићева спремност да загорча живот свима око себе, једнако сарадницима као и противницима. Са истом страшћу Вучић студенте и побуњене грађане назива олошем, шљамом, терористима и нацистима, као што Братислава Гашића представља као девијантног нарко-боса, који кокаин сипа себи у нос, али и на полни орган.

Још пре годину дана продао је Александра Вулина и Марка Парезановића, које је одбацио као старе wц четке, упрљане везама са руским безбедносним службама. Такође, Вучић стоји иза нове кампање на друштвеним мрежама у којој компромитује Веселина Милића, кога оптужује да тргује мигрантима са Блиског истока и из Африке. У том контексту, као Милићеве партнере, Вучић криминализује своје пословне ортаке Стојана Вујка и Ивана Бошњака, власнике компаније Миленијум Тим. Ударио је на Луку Бојовића и Љубишу Буху Чумета, а спрема свилени гајтан и Жељку Дрчелићу, власнику Конкорд Веста.

Напросто, за Вучића су сви људи само репроматеријал, који купује и продаје.

Аутор овог текста то је осетио на својој кожи. Због Вучићеве изјаве о криминалу Владимира Бебе Поповића, коју сам објавио у његовим дневним новинама Правда, 2007. године осуђен сам на новчану казну од 30.000 динара. Вучић ме слагао да је Правда платила казну. Истину сам сазнао три године касније, кад сам напустио редакцију и добио извршну пресуду о пленидби имовине. Казну сам платио, прихватајући је као порез на глупост, која ме навела да прихватим његов позив на сарадњу. Поучени тим примером, не би било лоше да се сада Звонко Веселиновић, Милан Радоичић, Лука Бојовић, Братислав Гашић, Ивица Дачић и сви остали Вучићеви ортаци запитају по којој цени ће њих продати да би остварио неку корист

. Какви год били, и они знају да је за њих боље да буду бржи и ефикасније, па да они продају њега, пре него он њих. То би било корисно за све, па и за целу Србију.

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, издаја, сарадници