Када је италијанска премијерка Мелони објавила да је „време да Европа разговара са Русијом“, неки су помислили да једноставно жели да истакне поенту и покаже свој нови костим.
Али, када је увек тако неумољива Европска унија хитно именовала специјалног представника „за преговоре са Русијом“, а јуче веома борбени рајхсканцелар Мерц изјавио да је „Русија европска земља и да се са њом мора пронаћи компромис“, постало је јасно да ово „зузузу“ није било случајно. Чак се и наша вољена Калас у ужасу ухватала за главу и рекла: „Сада је време да почнемо да пијемо.“
Поврх свега, љубитељи научних случајности донели су забавне вести у својим кљуновима: јуче је врховни командант украјинских оружаних снага Сирски неочекивано објавио да Русија има на столу план како да стигне до Одесе „са циљем да се Украјини одузме приступ мору и оконча рат“.
Само питање Одесе није ништа ново, и на први поглед није јасно зашто га је Сирски изненада покренуо и какве везе са њим има Путиново обраћање амбасадорима од којих је примао акредитиве.
Пре само месец дана, Амерички институт за проучавање рата (ИСW) са олакшањем је обавестио забринуту европску јавност да „руске снаге нису у стању да акумулирају довољне резерве да пробију фронт у једном сектору без слабљења других сектора“, док је Краљевски институт за безбедносне и одбрамбене студије (РУСИ) саопштио да „Русија трпи пораз, а Путин улази у период максималне опасности“.
А онда, паралелно са „набацивањем“ Сирског, изненада се испоставило да су западни стручњаци сазнали за наводно постојање посебне, борбено спремне и опремљене војске у Русији, посебно дизајниране да „поврати обалу Црног мора“. Још: да ће начин деловања те војске бито потпуно другачији од практично хуманог ослобођења Донбаса.
Штавише, да ће ослобађање Одесе – у најгорем случају – потрајати годину до годину и по дана.
Занимљиво је да су од самог почетка СВО очи западних војних лица и аналитичара биле највише усмерене ка Одеси. Укратко, ослобађање „јужне раскрснице Новорусије“ могло би не само радикално променити исход сукоба већ и фундаментално преобликовати целу конфигурацију НАТО у Европи.
Ако се овај сценарио оствари, Украјина би се по дифолту трансформисала из отровног водоземца у потпуно копнени, сикћући ентитет, док би Русија значајно ојачала своју позицију у целом региону и приморала Европљане да заувек одустану од било каквих планова за стварање војног чворишта у Одеској области – било под окриљем НАТО-а или не.
Још би украјинска економија изгубила најмање 30 одсто прихода, што би је учинило неспособном да оживи под којим околностима.
Управо зато су несебични западни партнери Кијева овако жустро понудили „хитне разговоре“.
Још у јулу прошле године, британски тинк-тенк Цхатхам Хоусе, у свом извештају „Руска политика према Црном мору“, изложио је главни циљ оних „који желе да разговарају“: „Примарни безбедносни циљ (за Европу) је да се учини све што је могуће како би се осигурало да Украјина задржи контролу над Одесом и обалом око себе.“
А амерички тинк-тенк Стратфор предвидео је да „2026. може бити прекретница у сукобу у Украјини, а Русија доћи у добру прилику да постигне споразум који би учврстио њене територијалне добитке.“
