Прочитај ми чланакХапшење студената никада није имало за циљ да се уведе некакав ред на улицама. Мисле да ће страхом и репресијом спречити да се шире идеје студената и побуњеног друштва.
Међутим, што се више хапси, то је свима јасније да је систем изнутра труо и да је процес буђења друштва неповратан, кажу саговорници Данаса коментаришући да ли је хапшење студената у блокади постало контрапородуктивно за власт.
Режим Александар Вучића, који обавља функцију председника државе, ни више годину и по дна касније од почетка велике студентске побуне, не престаје са привођењем и хапшењем младих људи у протесту са или без законског основа и разлога.
На та хапшења су грађани, студенти и припадници опозиције бурно реаговали и од тих полицијско-тужилачких-судских акција стварао се нови разлог за протест.
Ако је то у почетку био начин да се припадницима и симпатизерима власти покаже да нема разлога за бригу, да постоји механизам контроле, и како Вучић говори да је “обојена револуција” давно побеђена, рејтинг стабилан, питање је да ли су хапшања за власт сада постала политички контрапродуктивна.
Милош Ђајић, члан Побуњеног универзитета, за Данас каже да тренутна власт зна да је, на личном плану, већина грађана Србије донела одлуку да их смени и само чекају тај тренутак који ускоро долази.
– Видимо, последњих недеља, тренутну власт у дебелој дефанзиви. Она наставља прогањање, испитивање и хапшење студената, најчешће без било каквог основа. Мисле да ће страхом и репресијом спречити да се шире идеје студената и побуњеног друштва. То је нарочито видљиво од почетка акције „студенти побеђују“ – наводи он.
Међутим, додаје, свесни су да примена насилних мера због ширења порука делује неразумно и да има само негативне последице по њих.
– Тактизирајући са датумом избора тренутна власт једноставно нема више добре опције. Све што учини само убрзава неизбежне промене. Грађани то осећају и бране све ухапшене јер „нико није сам“ – истиче Ђајић.
Адвокати Иван Нинић и Владимир Терзић сматрају да држава која се обруши на сопствену младост, унуке и децу сопствених грађана, почиње да укида саму себе и тренутак је када губи морални и политички легитимитет.
Нинић каже да хапшење студената никада није за циљ имало да се уведе некакав ред на улицама.
– То је од првог дана акт очајничке самоодбране актуелног режима, који више нема одговор на дисперзовани грађански бунт. За Александра Вучића ова репресија је већ сада дубоко контрапродуктивна, јер сваки пендрек и сваки неосновани притвор против младости ове земље делују као најјачи могући мобилизатор отпора. Дошли смо до тачке кључања када се више нико не хапси да би био кажњен или понижен, већ се искључиво симулира демонстрација моћи, промовише се теза да државни апарат принуде тобоже успешно одолева отпору некаквог страног елемента – објашњава он за Данас.
С правне тачке гледишта, он каже да је на делу је систематска узурпација полиције, тужилаштва и судова од стране оних који су генератори насиља, корупције, трговине утицајем и разарања свих друштвених вредности, али и тековина правне државе.
– Пошто се такви појединци не хапсе, јер имају партијску књижицу, спроводи се репресија над најздравијем језгру у друштву, које представља политичку претњу режиму, али то језгро не показује страх, јер немају шта да изгубе осим своје будућности. Студенти су лишених страха, јер су схватили да затвор није најгора ствар која може да им се догоди у животу – горе од тога је да трајно живе у оваквом блату и они се са тим више не мире – наглашава Нинић.
И констатује да је тренутак када власт почне да прогања и сатанизује унуке и децу сопствених грађана, тренутак када она губи морални, али и сваки политички легитимитет.
– Зато ово није Вучићева демонстрација силе, већ демонстрација немоћи једног човека који завршава еру своје владавине. Што више хапси, то је свима јасније да је систем изнутра труо и да је процес буђења друштва неповратан. Пратиће издраживања јавног мњења и наставиће спорадично са хапшењима студената и фабриковањима тзв. државних удара које су наводно успешно предупредили, али тај нартив је депласиран и то ће их на крају политички коштати свега – процењује Иван Нинић.
Владимир Терзић за Данас наводи да држава која се обруши на сопствену младост, уместо да је чује, почиње полако да укида саму себе, јер држава без младих људи који слободно мисле, говоре и протестују нема будућност, већ страх од будућности.
– Посебно забрињава то што се у овим случајевима кривично право очигледно користи као средство политичког притиска, а не као ултима ратио правне државе. Огроман део онога што се студентима ставља на терет делује као натегнута и вештачки конструисана правна квалификација, често без јасних доказа и без стварних елемената кривичног дела прописаних Кривичним закоником – појашњава он.
И додаје да када се кривични поступци покрећу да би се послала порука притиска, а не да би се утврдила истина, онда право престаје да буде заштита грађана и постаје механизам застрашивања.
– И то не само студената који данас протестују, већ и свих младих људи који би сутра пожелели да се политички организују, јавно говоре и боре за своја права – каже.
Терзић закључује да је историја много пута показала да власт која у студентима види претњу, а не коректив друштва, заправо показује да се највише плаши управо будућности, јер тамо нема места за клептократију.
