Према његовим речима, Сједињене Државе су практично остале без реалних опција у покушају да притисну Иран, а исход двонедељног прекида ватре показао је управо то – циљеви нису остварени, док је Техеран сачувао кључне полуге моћи.
На први поглед, Вашингтон и Техеран су покушали да представе договор као обострану победу. Двонедељни прекид ватре формално је прихваћен са обе стране, али када се загребе испод површине, слика делује другачије.
Сакс отворено тврди да администрација у Вашингтону, заједно са Пентагоном и израелским руководством, није успела да испуни ниједан од почетних циљева који су постављени још 28. фебруара.
У центру целе приче налази се Ормуски мореуз – стратешка тачка без које глобални енергетски токови не могу нормално да функционишу. Управо ту, како Сакс наглашава, Иран није направио ниједан уступак.
Контрола је остала чврсто у рукама Техерана, и то не само током последње две недеље, већ континуирано, без реалног изазова споља.
Чак и покушај оспоравања те контроле, како упозорава, водио би ка сценарију који би прерастао у сукоб пуних размера – нешто чему се, како каже, свет опасно приближио пре само неколико дана.
Још занимљивији део долази из онога што Сакс описује као потенцијални преокрет у преговорима. Према његовим речима, Иран је можда успео да обезбеди сагласност за оно што се може тумачити као облик репарација – кроз наплату транзитних такси за танкере који пролазе кроз мореуз.
Тај новац би, према тој логици, био усмерен ка обнови након разарања. Ако се то потврди, то би значило да је Иран не само задржао стратешку позицију, већ је из преговора изашао са додатним економским инструментима.
У том контексту, посебно одјекује тврдња да је Вашингтон спреман да као основу за даљи процес прихвати ирански план од десет тачака. Сакс то описује као потез без преседана.
Ипак, оставља отворено питање – колико је све то одрживо и да ли ће се изречене намере заиста спровести или ће се ситуација поново закомпликовати.
У том плану, који је, према речима Доналда Трампа, основа за коначно решење, јасно се наглашава да Иран задржава стратешку контролу над Ормуским мореузом. То је кључна тачка. Без ње, цела конструкција преговора губи смисао. А са њом, Иран добија стабилну позицију у новом односу снага.
Сакс иде и корак даље, па тврди да би стварно повлачење америчких трупа из Персијског залива могло да промени динамику читавог региона.
По његовом мишљењу, присуство америчке војске у десетинама земаља – чак 80 широм света – представља један од главних узрока глобалних тензија. У свету који се све више помера ка мултиполарном поретку, такав модел постаје тешко одржив.
Али ту долази и оно упозорење које се провлачи кроз целу његову анализу. Ако би Сједињене Државе покушале да поново покрену војну акцију против Ирана, последице би могле бити озбиљне.
Не само по Вашингтон, већ и по глобалну економију. Сакс сматра да САД немају капацитет да силом остваре циљеве које су зацртале, а нови потрес на енергетском тржишту могао би да покрене ланчану реакцију коју нико не би могао да контролише.
Зато цела прича, и поред формалног примирја, оставља више питања него одговора. Да ли је ово само привремени предах или почетак дубље промене односа снага?
И још важније – да ли ће Вашингтон заиста остати при курсу који сада делује као признање ограничења, или је све само део шире игре у којој се прави потези тек спремају?
