Прочитај ми чланакСавремена формула руског антропонима укључује лично име, отчество (патроним) и презиме, наслеђивано из нараштаја у нараштај по мушкој линији. У народној традицији сачуван је обичај давања надимака. Ова одлика мушке војничке културе потиче из прошлости, када је у борби било лакше викнути саборца по јединственом надимку него позвати именом (које су могли носити и други ратници). Руска ономастика (систем имена, као и наука о именима) чува трагове цивилизацијских и културних померања доживљених од народа. Историја земље у свакидашњем именослову сталожила се у виду неколико слојева.
Најстарији ступањ су старословенска имена паганског порекла. „Иментовања“ у прехришћанској Русији одражавала су редослед доласка на свет деце у породици (Први, Вторак, Трећак); одлике спољашњости (Черниш, Черњава, Бељак, Белуха) или телесне грађе (Маљута, Долгој, Лобан, Толстој); карактерне црте, навике и понашање: Истома /то јест: чежња/, Молчан, Булгак /немиран/, Несмејана). Могла су подсећати на доба године у коме је дете рођено (Вешњак, Мороз) или чувати сећање на трепетни однос родитеља према чеду (Голуба, Љубава, Богдан – „Богом дано“, Ждан /то јест: чекан/).
Велике групе имена повезане су с магијско-поетским идејама Словена. „Тотемска“ имена сведоче о веровању у мистичне узе што везују људски свет и природу: Вук, Бик, Карп (односно: Шаран), Јорш (Гргеч), Орао, Штавеј (од траве штавељ, „киселице“), Орах. Очигледно непривлачна имена Горјаин, Некрас, Злоба, Нељуба, Тугарин требало је да штите од урока и злих духова (као да их „разочарају”). Она су коришћена ако је дете рођено слабо. Неретко таква имена беху „лажна“, то јест, човек је имао још једно, „право“ име, познато само њему и блиским људима.
Између прехришћанских имена и надимака није било битне разлике. Човек је током живота могао да стекне ново „назвишће“ друштвено-свакидашње природе, које одражава његово занимање, порекло, препознатљиве особине: Шуба, Ложка, Дуло, Бољшој, Безнос…
И прва позајмљивања имена датирају из предхришћанског периода. Она су повезана са династијом Рјуриковића и, сходно томе, углавном имају скандинавске корене: Олег и Олга од Хелге („свети, посвећен боговима“) или Игор од Ингвара („ратоборни, бранитељ имена бога“).
О развијености староруског именословља сведочи велики број двоосновних имена: Творимир, Мирослав, Жирослав, Хотимир. Судећи по летописима, њихови власници су најчешће били представници дружинско-бољарских кругова. За Рјуриковиће беху „резервисана“ посебна, кнежевска имена: Всеволод, Јарополк, Свјатополк, Игор, Јарослав, Владимир, Свјатослав. Понављала су се у породици не чешће него после једног нараштаја. Истраживачи овде виде одјек представа о пресељењу душа: новорођенче није смело да постане носилац очевог имена, односно дела његове духовне суштине.
Примање хришћанства 988. године значило је улазак Русије у простор библијске и медитеранске ономастичке традиције. Хришћанско крштење – рођење из воде и Духа Светога – прати наречење човека новим именом. У складу с православним обичајем, то име се бира по Минејима или по свецима (месецослову), односно по црквеном календару, који упућује на дане помињања светих.
Новорођенче је обично добијало име светог, чији празник је падао на дан његовог крштења (најчешће на осми дан живота); понекад – на један од дана од рођења до крштења. Девојчицама је било допуштено да носе имена светих чији су спомендани непосредно претходили њиховом рођењу.
Круг имена месецослова одговара културном видику источнохришћанске цивилизације. Уврштавање словенских имена у канонски списак обично се дешавало благодарећи канонизацији светих који ношаху та имена пре крштења: тако је велики кнез Владимир у православљу био наречен Василијем, али је у црквени календар ушао са својим „природним“ именом.
Све до 17-тог века руски човек је могао истовремено носити најмање три имена. Прво је – световно. Из извора су познати такви ликови као што су тисућник Путјата, посадник Воробеј Стојановић, војвода Добриња Никитић, па чак и Упир Лихој, што ће рећи: Вампир Опаки. Нехришћански надимци настављају да се активно користе поткрај староруског доба: откривалац Камчатке (последња деценија 17-тог века) Лука Старицин остао је у историји као Морозно или Морозко Старицин.
Друго име давано је при крштењу, и било је главно званично именовање за племство. Осим тога, у круговима племства постојао је обичај трећег, „мољенога“ имена, познатог малобројнима и помињаног у тајним молитвама. Тако су позни Рјуриковићи имали два хришћанска имена – једно је кнежевићу било предодређено породичном традицијом и бирано је с уског списка (Василије, Јован, Дмитриј и тако даље); друго, календарско, одређивано је по датуму рођења. За Ивана Грозног такво друго хришћанско име било је Тит, за његовог оца Василија Трећег – Гаврило, за његовог деду Ивана Трећег – Тимотеј, за сина Ивана Грозног Дмитрија, убијеног у Угличу – Уар. Сагласно истраживањима руског филолога Александра Панченка, у Древној Руској човек имађаше три имена: крсно, молитвено (ми га, по правилу, не знамо: оно је скривано не само од „нечисте силе“, већ и од људи, да не би урекли и бацили чини), те, најзад, мирско. Дешавало се да се у неким породицама, с колена на колено дају мирска имена-надимци једног семантичког поља.
Касније се мирска имена претварају у надимке, или постају основом за презимена. Тек од доба Петра Великог успостављена је пракса уписивања људи у службеним документима по имену датом при крштењу, те отчеству и презимену.
Презимена у Руској су од давнина образована од имена легендарног претка, од назива удела и очевина. У четрнаестом-петнаестом веку носиоци презимена беху кнезови и бољари. Затим се родовни надимци по месту порекла, врсти занимања и дужности, етничком пореклу – Москвитин, Тверитин, Сапожњиков, Бондарјев, Литвинов, Русин – почињу учвршћивати међу војницима и трговцима. Тек од средине 18-тог века презимена стиче свештенство, најчешће по називу парохије – Преображенски, Никољски. После свих презимена добијају сељаци.
Отчество у почетку бејаше повластица високог племства. Још у 19-том веку, према документима, само представници највиших друштвених слојева могли су бити носиоци његовог „пуновредног“ облика који се завршава на -вић. Људи нижег ранга именовали су се такозваним „полуотчествима“, образованим од очева имена: Иванов, Петров, уместо Ивановић, Петровић. Истина, у свакодневном животу, руски људи свих сталежа почели су се прилично рано један другом обраћати с уважавањем, изговарајући пуно отчество са „вић“.
Из 19-тог века познато нам је само једно измишљено име – Светлана. Први пут га је употребио песник Александар Востоков 1802. године, а ушло је у широки оптицај након објављивања баладе Василија Жуковског „Светлана“ 1813. године.
Револуционарни догађаји 20. века изазвали су прави талас конструисаних имена – Владлен, Октјабрина, Ким, Радиј и тако даље. У наше време, руски именик одликује релативна стабилност: преко 90 одсто рускојезичних становника бившег СССР-а носе православна календарска имена. Такође је почело враћање неких ретких традиционалних имена, раније сматраних ретким: Артем, Кирил, Никита, Тимотеј, Уљана, Дарија, Ксенија, Јелисавета и сличних њима. Осим тога, примећује се, мада ређе, враћање у оптицај словенских имена. Узгред, шта ме је увек одушевљавало код Срба – ви сте сачували мноштво древних традиционалних словенских имена, дубоко символичних, која чувају идентитет и дух народа.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
