У њиховом годишњем предвиђању, полазна тачка није линија фронта већ – унутрашња политика највећих сила. Другим речима, свет се не помера само тенковима и санкцијама, већ и изборним циклусима, анкетама и страхом политичара од сопствених бирача.
У том контексту, кључна тачка године су, по Стратфору, новембарски избори у Сједињеним Америчким Државама. Исход тог гласања могао би озбиљно да утиче на понашање администрације председника Доналда Трампа, а самим тим и на стратегије других важних актера – Русије, Кине и Израела.
Процена аналитичара је да ће Вашингтон, желећи да избегне додатне потресе уочи избора, покушавати да одржи крхки трговински статус кво са Кином. Напетости су, додуше, могуће, нарочито око технолошких ограничења, али без потпуног лома односа.
У тој сложеној и помало хаотичној слици, Стратфор види простор у коме би Москва могла да процени да се отвара прозор прилика на украјинском правцу. Посебно ако се има у виду могућност да после новембарских избора амерички Конгрес заузме тврђи став према Русији.
Управо та перспектива могла би да наведе руско руководство на закључак да је 2026. година најпогоднији тренутак за покушај решавања сукоба под условима који би ишли у прилог Кремљу.
Идеја је једноставна: договор са актуелном Трамповом администрацијом пре евентуалне промене политичког пејзажа у Вашингтону могао би да помогне учвршћивању територијалних добитака и смањењу санкционог притиска. Ипак, како се наглашава у прогнози, сваки такав аранжман био би по дефиницији крхак и носио би висок ризик од озбиљне унутрашње дестабилизације у Украјини.
На терену, динамика остаје тврда и без брзих преокрета. Стручњаци Стратфора не очекују да ће ни Русија ни Украјина почетком године направити озбиљне уступке који би довели до престанка борбених дејстава.
Москва би, према тим проценама, наставила дипломатски дијалог са Вашингтоном, али истовремено појачавала офанзивне активности како би учврстила контролу над Доњецким регионом и проширила операције на територију Запорошке области.
Уочи септембарских избора за Државну думу, мало је вероватно да би Русија посегла за широком мобилизацијом; уместо тога, ослањала би се на резервисте и војнике по уговору.
Са друге стране линије, Украјина би, упркос техничкој и бројчаној предности противника, имала капацитет да избегне одлучујући пробој фронта. Кључ би био у интензивној употреби извиђачких беспилотних летелица, јачању одбрамбених линија и наставку војне помоћи из европских земаља. То не значи стабилност, већ одржавање равнотеже на ивици исцрпљености.
Улога Вашингтона у свему томе, како наводи Стратфор, била би променљива и често контрадикторна. Администрација Доналда Трампа наставила би да врши дипломатски притисак и на Москву и на Кијев у потрази за решењем, али би наилазила на чврст став Кремља и на категорично одбијање Украјине да прихвати територијалне уступке.
Као одговор, САД би вероватно прибегавале тактици променљивог притиска: у појединим фазама пооштравање санкција Русији и повећање војне помоћи Кијеву, а у другим тренуцима сигнализирање могућности смањења обавештајне и војне подршке Украјини уколико одбије преговоре.
Цена било каквог договора, према аналитичарима, била би висока и неједнако распоређена. Потенцијални споразум готово сигурно би значио значајне територијалне губитке за Украјину и понудио би тек слабе безбедносне гаранције, остављајући простор за будуће сукобе.
За Кијев би то представљало једно од најтежих искушења до сада. Спољна финансијска помоћ и политички притисци омогућили би државним институцијама да наставе да функционишу, али би буџетски дефицит остао критичан, а тржиште рада исцрпљено услед војних губитака, одласка избеглица и одлива стручних кадрова.
Највећи изазов, међутим, био би унутрашњи одговор друштва. Споразум који подразумева територијалне уступке могао би да изазове снажну националистичку реакцију и талас протеста, разбијајући ратно јединство које је до сада штитило власт од оштре критике.
Владимир Зеленски нашао би се под политичким ударима и заговорника тврде линије и опозиције која би га оптужила за непопуларне уступке. Укидање ванредног стања отворило би пут превременим изборима у тренутку дубоке кризе поверења у институције.
Стратфор у анализи оставља отворена и другачију могућност. Ако Кремљ процени да му продужени сукоб више одговара због унутрашње стабилности, или ако се испостави да европска помоћ није довољна да задовољи потребе Украјине, дипломатски напори могли би да се уруше.
У том случају, исцрпљујућа борба би се наставила и после 2026. године, а изгледи за трајно решење би се померили у неодређену будућност. Због тога се 2026. у овој прогнози појављује као потенцијална преломна тачка – година у којој ће се укрстити војни резултати, унутрашња политика кључних земаља и спремност свих страна да плате високу цену за крхко примирје, без јасне гаранције шта долази после.
