Разговор је снимљен у Кући Ђуре Јакшића у Београду, непосредно након завршетка изложбе „Традиционална архитектура на планини Повлен”. Кроз фотографије грађевина које је током вишедеценијског истраживања затекао на терену, Кузовић је показао да традиционална кућа није била само склониште, већ сведочанство о пореклу породице, начину живота и степену слободе једног народа. Он је упозорио да су бројни објекти са изложених фотографија у међувремену срушени или остављени да пропадну. Посебно је указао на појаву људи који старе куће руше тракторима, а њихове вековне даске чисте и продају у иностранству. Према његовим речима, Србија тако не губи само стару грађу, већ странице сопствене историје које више никада неће моћи да буду обновљене.

Кулача – један од најстаријих облика становања

На почетку разговора са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, Кузовић је показао фотографију кулаче, коју је описао као један од најстаријих облика становања у Западној Србији. Реч је о једноставном објекту са средишњом конструкцијом од греда, преко које су постављане даске, сено, трава и други доступни природни материјали. Око објекта су остављани грање и крупни комади дрвета, који су истовремено представљали залиху огрева и препреку дивљим животињама. Улаз је могао да се налази на дужој или краћој страни кулаче, у зависности од положаја објекта и потреба домаћинства. Иако су примерци које је Кузовић фотографисао били знатно млађи, сам облик градње припада много старијем слоју народне архитектуре. Такав начин становања показује колико су градитељска решења била условљена природом, сиромаштвом, ратовима и материјалом који се могао пронаћи у непосредном окружењу.

Посебно занимљива била су такозвана војна врата, подељена на горњи и доњи део. Пошто кулаче нису имале прозоре, отварањем горњег дела врата у унутрашњост су улазили светлост и ваздух. Доњи део, који је остајао затворен, спречавао је животиње да уђу, али и малу децу да непримећено изађу из куће. Кровна конструкција састојала се од доњег појаса греда, рогова, летава и дасака, преко којих је постављана кровина. Сваки део имао је јасну сврху, а цела грађевина могла је да се подигне употребом дрвета, траве и земље из непосредног окружења. Кузовић је тим примером показао да једноставност старих кућа није значила одсуство знања, већ способност да се са минималним средствима обезбеде топлота, сигурност и трајност.

Куће су се мењале заједно са слободом и богатством народа

Кузовић је објаснио да људи граде онако како их прилике и невоље приморају. У раздобљима мира и економског напретка куће су постајале веће, сложеније и трајније, док су у годинама рата и окупације људи били приморани да се враћају најједноставнијим склоништима. На Повлену су постојале и колибе са дрвеном конструкцијом, на коју су са спољне и унутрашње стране причвршћиване цепане даске, док је простор између њих испуњаван блатом. Друге колибе имале су камени зид на једној страни и дрвену конструкцију на делу који је могао брже и лакше да се изгради. Кровови су покривани шиндром, каменим плочама, сламом или дрвеним покривачем обрађеним тако да подсећа на бибер цреп. Избор материјала није био ствар моде, већ одговор на климу, нагиб земљишта, доступне сировине и знање које је породица донела из старог завичаја.

Један од најпотреснијих примера била је Дројића воденица на Таорским врелима, повезана са породицом Кузовићевог деде. Професор је навео да је воденица срушена иако је била под заштитом државе, иронично примећујући да се држава „трудила, али није успела” да је сачува. Он је упозорио и да је на Таорским врелима све мање воде, те да су некада богати слапови готово пресушили. Као могући узрок навео је начин на који је решавано водоснабдевање Косјерића, уз оцену да је воде захваћено више него што би било разумно. Тако је, према његовим речима, истовремено угрожено и природно и градитељско наслеђе тог краја. Нестанак воде значи и нестанак воденица, канала, витлова и читавог начина живота који се развијао око планинских потока.

Стари Срби куће нису спаљивали – пуштали су их да достојанствено умру

Говорећи о односу српског народа према старим кућама, Кузовић је указао на обичај да се дотрајала породична кућа не цепа и не користи као огрев. Стари објекат био би остављен да се временом сам уруши, као да му се признаје право на природан крај након што је генерацијама штитио породицу. Професор је тај однос упоредио са народима који старе и дотрајале верске књиге не бацају, већ их свечано сахрањују. Од старе куће понекад би био преузет мањи део грађе за помоћни објекат, али се кућа по правилу није намерно уништавала. У таквом поступању постојала је свест да је дрво упило животе, радост, смрт и сећања читаве породице. Кућа је зато била више од материјала – она је била члан домаћинства и сведок породичног трајања.

Насупрот томе, Кузовић је упозорио на појаву људи који данас „тргају куће”. Они за угао старог објекта вежу ланац, трактором повуку конструкцију и сруше је, а затим издвајају очуване даске. Грађа се пескари или пере водом под високим притиском, након чега се извози и продаје у иностранству. Према Кузовићевој оцени, даска стара неколико векова има вредност сличну књизи исте старости, јер носи податке о алату, технологији, врсти дрвета и начину живота. Србија, међутим, нема делотворан механизам којим би такву грађу и објекте заштитила од уништавања и препродаје. Он је јавно позвао људе да престану са таквим послом, оценивши да уништавање вековних кућа представља тежак злочин према прецима и будућим нараштајима.

Врста објекта	Основна намена	Главне одлике
Кулача	Најједноставнији облик становања	Греде, даске, сено, трава и грање
Брвнара	Породична кућа и главни простор домаћинства	Зидови од водоравно уклопљених брвана
Полубрвнара-получатмара	Становање и одвојена соба	Брвна у делу „куће”, чатма у делу собе
Амбар	Чување жита	Подигнут од земље ради проветравања
Вајат	Спавање чланова задружног домаћинства	Мањи дрвени објекат, често на каменој ћелици
Магаза	Чување буради, каца, алата и намирница	Масивна грађа, понекад са тремом и подрумом
Воденица поточара	Млевење жита	Камени сокл, дрвени корпус и воденички механизам
Повозница	Привремени смештај чобанина	Мала покретна кућа вучена на санкама

Камене плоче, брвна и чатма као одговор на природу

На фотографијама су приказане куће из Годечева, Матића, Маковишта, Мионице и других села повленског и подринског краја. Неке су биле покривене тешким каменим плочама, довољно отпорним да издрже снажне олује, снег и град. Куће су често биле подизане на прелому равног и нагнутог земљишта, чиме је добијан употребљив подрумски простор, а истовремено чувана плодна њива. Кузовић је објаснио да је обрадиво земљиште било драгоцено јер је сваки педаљ морао ручно да се очисти од шуме, пањева и корења. Због тога преци нису без потребе градили насред плодне равнице, већ на њеној ивици, где је клима била пријатнија и земља мање погодна за обраду. На таквим местима нагиб је коришћен за ћелицу, оставу или улаз у таван, тако да ниједан део терена није остајао неискоришћен.

Посебан тип представљала је кућа полубрвнара-получатмара, у којој су различити материјали коришћени за различите намене. У делу од брвана налазила се „кућа”, односно главни простор са огњиштем и свакодневним животом породице. Чатмара је имала дрвену носећу конструкцију, испуну од преплета или непечене опеке, а затим слој глине помешане са сецканом сламом. У том делу обично се налазила соба, као чистији и мирнији простор за спавање и свечане прилике. Кузовић је указао да су такве куће, упркос једноставним материјалима, могле да трају веома дуго. Њихова постојаност произилазила је из доброг познавања дрвета, глине, воде, нагиба крова и понашања грађевине током различитих годишњих доба.

Амбари и вајати откривају порекло породица

Амбари су подизани изнад земље како би ваздух могао да кружи испод дрвеног корпуса и штити жито од влаге. Унутрашњост је била подељена на посебне одељке, такозване пресеке, у које су сипане различите врсте житарица. Испред улаза понекад се налазио велики трем, на који су спуштани џакови пре него што се жито унесе у амбар. Величина трема зависила је и од надморске висине, количине падавина и начина рада домаћинства. Амбари су покривани шиндром, каменим плочама или касније црепом, а многи су грађени од изузетно масивних брвана. Њихова чврстина показује колико је чување хране било важно за опстанак породице током дугих зима и ратних година.

Кузовић је преко начина градње вајата показао како су се унутрашње сеобе српског становништва могле читати у архитектури. Досељеници из Куча у Црној Гори користили су масивне греде и решења која су познавали из старог завичаја. Они који су долазили из долине Дрине доносили су другачије начине укрућивања стубова, постављања косника и испуњавања зидова. Поједини вајати на Повлену личили су на објекте из околине Љубовије, Зворника, Осечине или Крупња управо зато што су чланови породица потицали из тих крајева. Народ је, према Кузовићевим речима, са собом носио своје знање и прилагођавао га условима на новом месту. Традиционална архитектура је зато својеврсна карта кретања становништва, породичних веза и размене искустава међу српским областима.

Воденице показују да Срби нису били неписмен народ

Кузовић је воденице поточаре назвао једним од најлепших делова српске традиционалне архитектуре. Њихов корпус био је ослоњен на камене темеље, дрвене облице или комбинацију оба решења, док је кров најчешће био четвороводан и покривен шиндром. Вода је покретала витло, а оно горњи воденички камен, док је доњи камен остајао непомичан. Жито је падало из посебног коша између каменова, млело се њиховим додиром, а потом се усмеравало ка месту за сакупљање брашна. Сваки део механизма, свако парче дрвета и свака радња имали су сопствени назив. Управо у том богатству речи Кузовић види доказ високог нивоа практичног знања и језичке културе наших предака.

„Немојте мислити да смо ми били неписмен народ”, поручио је професор, наглашавајући да писменост не треба мерити само бројем формално школованих људи. Народ који уме да направи воденицу, назове сваки део механизма и пренесе то знање следећој генерацији поседује сложен систем техничког образовања. Воденичар је морао да познаје воду, камен, дрво, брзину окретања, врсту жита и начин одржавања механизма. Градитељ је морао да зна како ће се конструкција понашати под теретом снега и шта треба учинити да је бујица не однесе. Та знања нису била записана у савременим приручницима, али су вековима чувана у језику, пракси и породичном предању. Нестанком последњих воденица не губи се само грађевина, већ и читав речник и систем знања који се око ње развио.

Повозница – покретна кућа српског чобанина

Међу необичнијим објектима приказана је повозница, мала покретна кућа која је на Повлену служила чобанима. Била је постављена на дрвене санке и довољно лака да је волови или коњи извуку на планинске пашњаке. У њој је било места за чобанина, нешто одеће, покривач, основне потрепштине и пушку. Златановић ју је током разговора упоредио са тадашњим шатором, што је Кузовић прихватио као приближно савремено објашњење. Та мала грађевина показује да покретна и прилагодљива архитектура није савремени изум, већ одговор сточарског становништва на сезонска кретања. Уз повознице су постојале и најједноставније брвнаре покривене сламом или сеном, са дрвеним притисцима који су спречавали ветар да разнесе кров.

„То је цена окупације”

Најдубљу поруку разговора Кузовић је изнео говорећи о вези између политичке слободе и услова у којима народ живи. Према његовим речима, Срби који су остајали под тешким притиском окупатора били су приморани да живе у јефтиним плетарама, кулачама и бурдељима – просторијама делимично укопаним у земљу. Када је народ освајао слободу, напуштао је најпримитивније облике становања и почињао да гради брвнаре, чатмаре и сложенија домаћинства. Напредак архитектуре тако није био само питање новца, већ непосредна последица повратка личне и државне слободе. Кузовић је упозорио да народ који изгуби државу временом губи и имовину, кућу, знање и достојанство. „Какав год дворац имао данас, за 50 година живећеш у бурдељу ако не будеш вратио слободу”, поручио је професор.

Говорећи о савременој градњи, Кузовић је критиковао некритичко преузимање типских пројеката из Немачке и Аустрије. Он је нагласио да и Немци и Аустријанци имају квалитетну традиционалну архитектуру, али да су њихове куће настале у другачијој клими и друштвеним условима. Проблем је настао када су такви облици почели механички да се пресађују у српске крајеве, потискујући домаћи четвороводни кров и решења прилагођена овдашњем пределу. Кузовић је одбацио тврдње да четвороводни кров припада искључиво одређеној верској или етничкој групи. Према његовим речима, он је једна од најпрепознатљивијих форми традиционалне архитектуре Западне Србије и важан део културног пејзажа. Зато је позвао гледаоце да почну да „враћају свој кров”, односно да поново открију знање, меру и естетику коју су наследили од предака.

Изложене фотографије данас имају вредност документа јер велики број приказаних кућа, воденица и помоћних објеката више не постоји. Неки су нестали услед небриге власника, други због одсуства институционалне заштите, а трећи су намерно раскомадани и продати као стара грађа. Кузовићево истраживање показује да се историја народа не налази само у палатама, тврђавама и великим храмовима, већ и у амбару, вајату, воденици и скромној кући сеоског домаћина. Свака греда, спој, кровна плоча и дрвени косник говоре о људима који су ту живели, одакле су дошли и како су се прилагођавали природи. Очување тих објеката зато није сентиментално враћање у прошлост, већ заштита знања које може бити корисно и савременом градитељству. Народ који не сачува сопствени кров, упозорава Кузовић, ризикује да једног дана остане и без куће и без слободе.

Извор: Србин.инфо