Она наглашава да је докторска дисертација Синише Малог недвосмислено плагијат, али да у време судских поступака Универзитет у Београду није имао адекватно уређене правилнике, што је, по њеним речима, омогућило да министар у правним поступцима формално „победи“. Како истиче, одлуке није доносила она, већ њен тадашњи послодавац, а њен рад је био искључиво у оквиру адвокатског посла.

Отказ који је добила на Медицинском факултету, након вишемесечне суспензије, део наставника и студената доводи у везу са њеном подршком студентским протестима и противљењем новој управи и деканки проф. Наташи Милић. Радовановић је најавила тужбу против Факултета, тврдећи да је отказ незаконит, јер га је донело руководство које, према њеним речима, није верификовано од стране Сената Универзитета.

Оно што, међутим, остаје неразјашњено у изјавама Марије Радовановић јесте кључно питање, који су то конкретни „пропусти Универзитета“ због којих докторска диплома Синише Малог није одузета, и зашто ти пропусти никада нису отклоњени, иако је суд на њих јасно указивао.

Како сазнајемо од једног од тадашњих проректора Универзитета у Београду, који је у време спорних догађаја обављао ту функцију, ректор Владан Ђокић био је тај који је спречио измену Статута Универзитета, на коју је суд експлицитно указао. Управо та измена била је неопходна да би одлука Сената Универзитета, којом је утврђено да докторска дисертација Синише Малог није исправна, постала правно ваљана и одржива у судском поступку.

Према тврдњама нашег саговорника, ректор Ђокић је зауставио тај процес, чиме је практично онемогућено да Универзитет исправи сопствене нормативне недостатке и спроведе сопствену одлуку до краја. Та чињеница, наводи наш извор, не изненађује, имајући у виду да је Ђокић од самог почетка важио за човека блиског актуелном режиму.

Подсећамо да је за избор Владана Ђокића за ректора Универзитета у Београду лобирао тадашњи министар просвете Младен Шарчевић, као и да је Ђокић први ректор у новијој историји Универзитета који није имао већинску подршку академске заједнице. Ту већину је, према доступним подацима, имала тадашња ректорка Иванка Поповић, али је, како тврде наши саговорници, врх СНС-а пронашао модел да на чело Универзитета постави кандидата над којим има политичку контролу.

У том контексту, случај докторске дисертације Синише Малог престаје да буде питање појединачне одговорности или правне техничкости и постаје пример системског политичког утицаја на највишу академску институцију у земљи, са последицама које и данас обликују односе унутар Универзитета и објашњавају зашто су поједини актери награђени, а други санкционисани.