Док Одбор за спољне послове Представничког дома Конгреса САД усваја нацрт закона о истрази наводне дискриминације Албанаца у Прешевској долини, власт у Београду демонстрира потпуну политичку празнину. Александар Вучић и Влада Србије немају коментар, немају став и немају реакцију у тренутку када се питање дела територије Србије поново износи пред међународне институције и ставља у контекст спољног надзора, сазнаје Славија инфо. Ћутање које данас гледамо није случајно нити ново — оно је постало основни образац понашања ове власти сваки пут када се Србија нађе под озбиљним политичким притиском.
Предлог закона, који је прошао први институционални филтер у америчком Конгресу, отвара простор за израду званичног извештаја Стејт департмента о стању права Албанаца у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. Без обзира на то како ће тај документ бити формулисан, сама чињеница да се процес покреће представља озбиљан сигнал. То није административна формалност, већ увод у дуготрајан политички притисак, са јасним потенцијалом да се претвори у механизам међународног условљавања Србије.
У таквој ситуацији, од државе се очекује да реагује одмах, аргументовано и институционално. Уместо тога, Србија добија тишину. Нема саопштења Министарства спољних послова, нема дипломатске офанзиве, нема покушаја да се на време постави сопствени наратив. Председник државе, који се свакодневно обраћа јавности о свему — од локалних комуналних тема до глобалних криза — овде нема шта да каже. Та селективна гласност разоткрива суштину режимске политике: државна питања постоје само док се уклапају у лични политички маркетинг.
Inside the U.S. Congress: Presheva Valley Discrimination Assessment Act
Today marks a significant moment for the rights of ethnic Albanians in the Presheva Valley.
In this video, captured during the official proceedings at the U.S. Congress, Members of the House Foreign Affairs… https://t.co/dQd489qVoW
— Muhamet Hajrullahu (@MetiHajrullahu) January 21, 2026
Прешевска долина се годинама појављује као тачка спољног притиска, а свако њено интернационализовање носи исту логику: прво долази извештај, затим резолуције, а на крају политички захтеви. Искуство Косова показало је куда води политика одлагања и симулирања борбе. Уместо активне дипломатије, Вучићева власт поново бира тактику пасивног посматрача, рачунајући да ће се тема сама исцрпети. Али теме које се отворе у Конгресу САД не нестају саме од себе.
Док се у Вашингтону припрема терен за нову рунду притисака, у Београду се производе медијске илузије о „светској важности“, „међународном угледу“ и личном ауторитету председника. То није паралелна политика — то је бег од одговорности. Држава која не реагује док други пишу њене извештаје, у ствари прихвата да јој други дефинишу проблем.
Ћутање Вучића и Владе Србије у овом тренутку није знак мудрости ни стратешке промишљености. То је признање политичке немоћи. И сваки следећи корак који уследи из овог процеса биће последица управо тог ћутања — јер територија се не губи одједном, већ корак по корак, најчешће онда када власт одлучи да гледа у страну.






