Pročitaj mi članakAlbert Ajnštajn je jednom prilikom rekao nešto sa čim se potpuno slažem: „Moj politički ideal je demokratija“; stoga „poštujem svakog čoveka kao biće i ne pravim ni od koga idole“
To je ispravno pošto je Idol izvorno predstavljao skulpturu ili neki drugi predmet religijskog obožavanja, a danas se pod njim u politici podrazumeva osoba koju ljudi ponižavajuće i antidemokratski glorifikuju gotov kao da ima natprirodni značaj (dok je u svakodnevnom životu to neko ko se doživljava i kao uzor, što je u razumnoj meri prihvatljivo).
Jasno je da su vladarski i generalno liderski – vazda za društvo štetni ali onima koji teže velikoj vlasti krajnje korisni – moderni kultovi ličnosti, put ka idolopoklonstvu. Nekada su izgrađeni do krajnje tačke sa neljudskim a ne samo antidemokratskim posledicama, mada češće propadnu pa deluju groteskno jer ljudska priroda je takva da ono što ne uspe gubi magičnu privlačnost koju ima suštinski isto ako uspe.
Kakogod bilo, česti debakli u sferi podizanja idola, ne obesmišljavaju srž onoga što je spomenuti veliki fizičar, odnosno tvorac teorije relativnosti rekao. Svaki pokušaj izgradnja ličnog kulta je mač koji visi nad društvom i u njega može da se zarije. Relativnost i te kako važi i za ljude. Oni i njihovi karakteri, te (ne)dela, nikada nisu crno-beli. Svako nametanje takve perspektive posmatranja društvenopolitičkih procesa i uloga odraz je interesne jednostranosti. I uvek je ovako ili onako kontraproduktivno za društvo.
Uzmimo primer Aleksandra Vučića. Oni koji su protiv njega, smatraju ga ovostranim đavolom. To ipak ne stoji. On sigurno ima u porodičnom krugu i najbližem okruženju osobe do kojih mu je stalo i kojima čini dobro. U krajnjoj liniji setimo se njegovog odnosa prema bratu Andreju, koji je za njega često politički opterećujući. Podrška koju mu u svemu i svačemu daje, revoltira i mnoge pristalice SNS-a. S druge strane, kada se radi o Srbiji i njenom narodu, ono što je naš spin diktator uradio i nastavlja da čini, krajnje je štetno.
Njegova državno-nacionalna nedela – od kosovsko-metohijske veleizdaje do ekonomske i moralne devastacije i ostatka Srbije – tolika su da mogu da se uporede sa onim što su našem narodu učinili najgori srpski titoisti (koji su služili Hrvatu Brozu da sa jednakom strašću kao što bi to činili njegovi ustaški sunarodnici, raskomada naše nacionalno telo stvaranjem lažnih nacija i nakaradnim definisanjem republičkih granica) ili otomanski vlastodršci (recimo veliki vezir, inače Albanac, Sinan-paša, koji je krajem 16. veka spalio mošti Svetog Save sa namerom da minira naš identitet).
Ukratko, nema sumnje da je Vučić za Srbe „crn“ da „crnji“ ne može biti, bez obzira što je za ponekoga lično „beo“, no to ne sme da bude razlog za ono što je sada naširoko u toku: njegovo potcenjivanje iz mržnje. Mnogi kažu Srbijom vlada nesposoban, skoro pa lud čovek. Nije tako. Alek je jako opasan i britak kada se radi o borbi za ono do čega mu je stalo. Negiranje toga opasno je za Srbiju koliko i stvaranje njegovog kulta od strane propagandnog aparata koji kontroliše.
Ali nije samo Vučić u središtu antidemokratskog i ponižavajućeg procesa stvaranja političkih idola. Tu se odnedavno na krajnje dinamičan način našao i rektor Vladan Đokić. Do toga je došlo usled dvostrane akcije: onih koji ga podržavaju i onih koji ga – gle paradoksa – napadaju. Pri tome vrlo je verovatno da se radi o koordinisanoj i planskoj igri naših prozapadnih medija i drugih kreatora javnog mnenja, te režimskih jurišnika; skoro sigurno u sprezi obe srpske EU kvislinške kolone sa zajedničkim briselsko-berlinskim mentorima (koji žele da posle Vučića opstane njegova izdajnička kosovska politika).
Opštenarodni, nadideološki studentski pokret, očito je iz ugla ovdašnje evroatlantske interesne zajednice odigrao svoju ulogu, pa ona sada sistematski radi na njegovoj otmici i preformatiranju. Tako pokušava da kompenzuje svoju nepopularnost. Većina Srba želi pad Vučićevog režima i promenu nakaradnog sistema koji je stvorio (tačnije preuzeo od „žutih“ i onda nadgradio da bude još opakiji), ali ne i trijumf druge veleizdajničko-tajkunske frakcije.
Narod žudi da „ovi“ (sve sa njihovim kriminalcima i prevarantskim biznismenima) odu, ali ne i da se „oni“ vrate (od sada partijski podeljenog DS bratstva, koje se iz nekog razloga nije priključilo Aleku bez Kosova, do Miškovića i raznih drugih „knezova“ prvobitne akumulacije kapitala). Strga je podržao pobunjenu akademsku omladinu, tj. vapaj politički i moralno neiskvarenih mladih ljudi da se kao nacija vratimo normalnosti. Međutim, entuzijazam nikada i nigde ne traje dugo.
Čim je većina akademaca iznuđeno krenula da se vraća svojim svakodnevnim poslovima, dominaciju u plenumima počeli su da preuzimaju oni studenti koji su od ranije bili partijski ili NVO aktivisti, odnosno od kada je pokrenuta mirnodopska pobuna protiv režima, visokoškolci koji su u međuvremenu zavrbovani od strane onih koji su to bili odranije.
To sve nije išlo brzo, ali je stiglo do tačke kada evroatlantska konfederacija (radi se o više ne baš prijateljskih grupa, koje ipak podviju rogove i sarađuju jer imaju iste vrhovne gazde), misli da je došlo vreme da krene u konačnu ofanzivu tj. preuzme studentski pokret te redefinišu i končano zvanično obznani studentsku listu po svojoj meri. Oba bi bila tek malo maskirana liga za bezalternativni EU-NATO put Srbije (uz plaćanje članstva u nekoj trećoj evropskoj ligi, odricanjem od Kosova i Republike Srpske).
Pošto se radi o vrlo racionalnim i politički pismenim ljudima (mislim na one koji stoje u pozadini opisane akcije) – ma koliko bili pokvareni te anacionalnih opredeljenja – oni znaju cenu toga. Ono što će se uz pomoć prozapadnih medija proglasiti i onda nametati kao tzv. studentska lista – ako to prođe, a još se nadam da će im planovi biti pomršeni – ne samo što neće biti izvorno studentska i patriotska, već bi zbog onih koji je predviđeno da na njoj dominiraju, odnosno onih koji su ranije pominjani a u toj varijanti bi bili eliminisani ili marginalizovani (npr. profesor Lompar), bila bitno ograničena u pogledu svojih izbornih dometa.
Izgubila bi kvalitet da objedini građane nezadovoljne Vučićevom političko-mafijaškom vladavinom, te bi unapred bila osuđena na neuspeh na parlamentarnim izborima. Režim u tom slučaju ne bi bio toliko priteran u ćošak da ne može koliko-toliko ubedljivo da namesti izbore, a posle njih ne bi postojala kritična masa građana sa velikim eksplozivnim nabojem, da na ulicama i trgovima može da ospori krađu (što ne znači da ne bi bila u stanju neko vreme da pravi buku).
Sve to dobro razumeju oni koji sada, naizgled, od sigurnog prave veresiju, tj. od sveobuhvatne studentske liste koja realno može da pobedi i donese demokratske promene, stvaraju površno maskiranu drugosbijansku i evroatlantsku političku falangu. Pa zašto onda, kada već sami tako ne mogu da se izbore za preuzimanje vlasti (i to dobro znaju), žrtvuju i mogućnost da se Srbija demokratizuje i normalizuje?
Odgovor je prost: love u mutnom kako bi dobili veći segment vlasti nego u slučaju da rade pošteno, te se nadaju da će tako sebi izgradili stepenište za budući još značajniji uspon uz pomoć EU. A garant da ih SNS ekipa neće prevariti – doduše ne baš pouzdan s obzirom da je u problemima – za njih je Brisel. On sada posreduje između onog dela „naše“ evroatlantske bratije koji se sakrio iza studentske liste i Vučića, te zakulisno pravi okvir za budući dogovor među njima.
Sada se u tom kontekstu razrađuju razne opcije za izbore, sa jednakom završnicom u oba slučaja. Osvrnuću se samo na onu koja je trenutno najrealnija (iz ugla planera). U drugoj polovni ove ili u prvoj polovini sledeće godine, bili bi zajedno održani parlamentarni i predsednički izbori.
Vučićeva ekipa bi „pobedila“ na skupštinskim izborima jer bi se suočila sa nekoliko lista koje bi se pozivale na studensko nasleđe (prozapadna tzv. studenska lista, patriotsko-studentska lista, koalicija prozapadnih partija koje nisu puštene na tzv. studentsku listu a koja bi uz sebe imala neku lično nezadovoljnu grupu studenata), a tu bi bile i neke SNS satelitske liste (uključujući i njihovu lažnu studentsku), kao i neke druge grupacija (istinski opozicione ili u polovičnom dilu sa režimom).
Izostala bi tako referendumska atmosfera – po principu demokratija i sloboda ili Vučić – na koju on nema pravi odgovor, pa bi uspeo da se izvuče iz izborne nevolje. Time izazvano nezadovoljstvo bilo bi kompenzovano dogovorenim porazom SNS-ovog kandidata na predsedničkim izborima. Da bi njihov ishod bio takav da vuk bude sit a ovce na broju, sada se višeslojno šahovski radi.
S jedne strane se usiljeno podiže idol rektoru Đokiću. On se predstavlja kao stub studentskog pokreta, i kao „spasilac“ zemlje promoviše u opozicionoj javnosti željnoj promena (ne samo prozapadnoj). Da bi oni koji na tome rade otvoreno postigli što veći efekat, kao što već znamo, pomaže im Vučić sa svojom opskurnim sistemom. On namerno napada Vladana kako bi izgledalo da je najveći neprijatelj režima. Tako se metiljavi i neharizmatičan čovek, koji je do juče sarađivao sa SNS bratijom (zato je i postavljen na mesto rektora), pere i prikazuje kao div junak koji joj se suprotstavlja.
Šlag na toj torti je Vučićev izbor režimskog protivkandidata za predsednika. Još nije definitivno odlučeno ko će to biti, ali radni model (a mogući i kandidat ma koliko da se tome za sada opire) je Alekov drug sa studija, koga je on nedavno instalirao na mesto predsednika Ustavnog suda. To je famozni Vladan Petrov. U pitanju je osoba koja zrači takvom energijom i ima takav personalni identitet, da posle par minuta bude muka i prosečnom glasaču SNS-a, naviklom na mentalno trovanje Dragana J. Vučićevića i njemu sličnih, te samim tim otpornog na najgore gadosti. Petrov je, bez preterivanja, ubuđali kupus sa dna SNS kace.
Zamišljeno je da uz pomoć prijateljskih i neprijateljskih medija, uz obostrano markiranje kao zavetnih protivnika, dva slaba briselska kandidata tako uđu u drugi krug predsedničkih izbora. Kojim slučajem ako tako i ne ispadne voljom građana, tu je moto Somoze Mlađeg (koji je nepravedno pripisan Staljinu i još ponekom), diktatora Nikaragve 70-ih godina prošlog veka: nije bitno kako se glasa već ko broji glasove! Malo levo, malo desno, i dvojca „poželjnih“ šepavaca su u drugom krugu.
Kombinovani, delom pozerski a delimično iskreni protesti koji bi usledili posle SNS „trijumfa“ na parlamentarnim izborima, bili bi pomoćno izborno sredstvo Đokića u produžetku predsedničke utakmice, a Vučić bi gledao da mu ono što se dešava na ulicama što više koristi (npr. povremenim policijskim brutalnostima bilo bi podsticano nezadovoljstvo i onih koji nisu za rektora, te bi se nametala ideja da je on, kakavgod bio, ipak slamka spasa). Uz to bi SNS tiho sabotirao svog kandidata. Samim time ishod bi bio jasan: Đokić bi postao predsednik!
Onda nastupa finale: kandidat SNS-a za premijera (Vučić) i novoizabrani ali još neustoličeni predsednik (Đokić) održali bi „spasonosni“ sastanak – pun dramskog naboja kao onomad kada su se sastali Donald Tramp i Kim Džong Un – i našli bi održivi „kompromis“. SNS bi priznao pobedu neimara Vladana, koju bi u prvom trenutku namerno dovodio pod znak pitanja (kao zapadni stručnjaci za „obojene revolucije“ namestili su izbore njemu u prilog), a on bi potvrdio da je lista Ace Anti-Srbina ipak dobila parlamentarne izbore.
Rampe za inauguraciju Đokića i formiranje Vučićeve vlade – koja bi bila navodno političko-ekspertska (u nju bi ušli i neki ministri bliski onima koji su izabrali Đokića za svoju marionetu pod izgovorom da su nestranački stručnjaci) – bila bi podignuta.
Usledio bi period kohabitacije dve EU-NATO frakcije, tokom koga bi se naš kartel sistem kozmetički poboljšao (kao u Crnoj Gori) ali suštinski bi ekonomsku i političku moć zadržali oni koji je sada imaju (uz inkorporaciju u redove pljačkaške elite i ponekog novog, te revitalizaciju uloge nekih starih, koji su žarili i palili pre 2012-13). Što se Srbije tiče, ona bi na zadovoljstvo Brisela nastavila da ide kosovsko-metohijskom i ostalim veleizdajničkim stramputicama.
Dobili bismo privid poludemokratije (koji bi naivnima delovala sjajno posle sadašnjeg gotovo neskrivenog autoritarizma), ali Alek-baba sa svojih više stotina razbojnika bi politički pretekao i kako-tako se oprao, dok bi mu društvo pravili novi partneri koji ništa manje od njega ne preziru srpski narod i njegovu državu. Užas!
Svako kome se diže kosa i od pomisli na takav modifikovani kvislinški valcer, ipak, ne bi trebalo da se demorališe, već da rečeno shvati kao motivaciju za pojačavanje borbe protiv izdajnika raznih boja. Nije stvar još završena srpskom narodu na štetu. Radi se na tome, ali ako se uzmemo u pamet i okupimo oko ljudi koji će zbog patriotskih pogleda biti eliminisani sa tzv. studentske liste, te oko onoga što je ostalo od opozicione političke scene, ali i ljudi od uticaja iz raznih nacionalno orijentisanih društvenih zona (od medijske do NVO) – možemo da poremetimo računa ovdašnjim višeglavim evroatlantskim eksponentima i njihovim stranim dirigentima.
Uostalom, nisu nam oni najveći problem, već je to egomanija na našoj strani fronta. Ako nju konačno uspemo ne da prevaziđemo (što nije realno), već samo da ublažimo njeno ispoljavanje, te napravimo široku patriotsku mrežu, ako nismo u stanju baš da stvorimo takav blok (a bilo bi poželjno), za Srbiju pakleni plan o kome je bilo reči neće biti realizovan.
Setimo se još jednom Ajnštajna i ne klanjajmo se bilo kakvim malim ili velikim, isklesanim ili još u pokušaju, marionetskim idolima, ali i onima koji bi to želeli da budu na nacionalnoj strani političke scene. Poručimo im da od njih kategorički zahtevamo posvećenost odbrani Srbije i obnovi demokratije, što podrazumeva kontrolu ličnih ambicija. Njihova misija je da služe Srbiji, a ne Srbije da bude u funkciji njihove umišljene veličine!
