У политичким круговима све чешће се чује тврдња да се Вашингтон нашао у ситуацији коју није планирао. Да би дошло до било каквог споразума са Ираном, Сједињене Државе би морале да направе уступке на које, бар за сада, очигледно нису спремне.

Повлачење са Блиског истока уз признање да их је Техеран практично потиснуо из региона за америчку администрацију би значило озбиљан политички ударац. Зато, како оцењује политички аналитичар Ростислав Ишченко, сценарио у којем се сукоб једноставно прекида тренутно изгледа прилично нереално.

Повод за разговор био је телефонски контакт између Владимира Путина и Доналда Трампа. Након тог разговора амерички председник је рекао да руски лидер наводно жели да помогне у решавању ситуације на Блиском истоку.

Убрзо су стигле и Трампове изјаве у којима је тврдио да су Сједињене Државе практично победиле Иран. Неки посматрачи су из тога извукли закључак да Бела кућа заправо тражи начин да се што пре извуче из целе блискоисточне авантуре.

Ишченко, међутим, на то гледа много скептичније. Како каже, сама чињеница да су Путин и Трамп разговарали не значи да се ситуација на терену аутоматски мења. Као пример наводи руски конфликт у Украјини.

После бројних разговора лидера, Русија није напустила фронт, нити је то планирала. Према његовим речима, Путин је у разговору са Трампом поновио стару поруку: ако Зеленски не буде спреман на споразум, питање ће се решавати војним путем.

Из те перспективе, пита се Ишченко, зашто би Сједињене Државе одједном одлучиле да напусте сукоб са Ираном. Чак и ако Вашингтон тражи канале комуникације, како тврде Иранци, то не значи да Техеран жели да стане.

Ако једна страна жели да настави сукоб, излаз постаје много компликованији. Ишченко подсећа да Русија, како каже, није изашла из конфликта у Украјини управо зато што друга страна жели да га настави, иако су преговори били предлагани још у марту 2022. године.

У међувремену и Вашингтон, према његовим речима, поручује: хајде да разговарамо, ево услова, ево посредника. Није искључено ни да је Трамп током разговора са Путином покушао да пренесе одређене поруке Техерану.

Али одговор Ирана, како тврди аналитичар, за сада је јасан – спремни су да наставе сукоб. Ако држава која тренутно губи у једном рату не жели да одустане, зашто би то учинила земља која верује да је у повољнијој позицији?

Наравно, технички гледано, Сједињене Државе имају могућност да нанесу разорне ударе Ирану. Али, како примећује Ишченко, могућности и политичке последице нису исто. И Русија има средства која би могла потпуно да униште Украјину, али такав сценарио се не користи јер би политичке последице биле огромне. Из истог разлога верује да ни Вашингтон не жели да иде до краја, јер би цена такве одлуке била превелика.

Због тога се сада све више говори о опасности да се конфликт претвори у дуготрајан. Још раније се у аналитичким круговима говорило да би Сједињене Државе у Ирану могле добити „своју Украјину“. Идеја је била да се проблем реши брзо, снажним почетним ударом. Али када се покаже да је пред њима дуга и скупа конфронтација, ситуација почиње да изгледа потпуно другачије.

Истовремено, могућност компромисног мира формално постоји. Иран је, како каже Ишченко, у прилично сложеној позицији. Са једне стране суочен је са војним притиском – пројектили долазе из више праваца. Са друге стране окружен је државама на чијој територији постоје америчке базе.

Управо са тих база полећу авиони који учествују у операцијама против Ирана. Због тога Техеран одговара ударима и на територију тих земаља, укључујући и њихову енергетску инфраструктуру.

Таква тактика, наравно, може озбиљно да погорша економску ситуацију америчких савезника у региону. У теорији, то би могло да их натера да се повуку из сукоба. Али истовремено постоји стални ризик да се у борбе укључи још више држава.

У почетку су Сједињене Државе рачунале управо на такав сценарио – да се Иран нађе у директном сукобу са Израелом, арапским државама и можда Турском, док би Вашингтон продавао оружје и играо улогу посредника. За сада се тај план не развија онако како је замишљен, али сама идеја није нестала.

Ратови, подсећа Ишченко, најчешће почињу управо онда када се политички проблеми не решавају другим средствима. А рат увек носи огромне трошкове и неизвесност. Због тога одговорни политичари обично покушавају да га избегну. Ако су Сједињене Државе ипак ушле у сукоб са Ираном, значи да су процениле да у датом тренутку нису имале много избора.

Занимљиво је и питање нуклеарног програма. Према Ишченковој оцени, Иран није нужно желео да развије нуклеарно оружје. Његов статус државе која је близу таквог капацитета био је сасвим довољан – могућност да се нуклеарни програм брзо заврши, али без стварне потребе да се то уради. Проблем је, тврди аналитичар, што Вашингтон није желео компромис.

Притисак на Иран траје годинама. Претње бомбардовањем нису новост, а разне операције против те земље спроводиле су се дуго. Израел је, уз подршку Вашингтона, ликвидирао иранске научнике и високе официре, док су и Сједињене Државе спроводиле акције против високих команданта.

У суштини, тихи сукоб трајао је годинама. Али Вашингтону је, сматра Ишченко, био потребан спектакуларан ефекат који би показао да америчка хегемонија, иако можда слаби, и даље постоји.

Зато је операција припремана пажљиво. Више бродова, више авиона, више ракета – идеја је била да се одмах зада разоран удар. Постојали су и планови за елиминацију иранског руководства. У Вашингтону су, према његовим речима, веровали да је победа остварена већ првог дана.

Међутим, када је постало јасно да сукоб може да потраје, да противваздушна одбрана не функционише савршено, да постоје проблеми са транспортом нафте и да глобална трговина почиње да осећа последице, ситуација се закомпликовала. А таква ситуација, очигледно, одговара Ирану.

У ширем контексту, Ишченко подсећа и на енергетску политику. Русија је, како каже, без много жаљења објавила спремност да напусти европско тржиште гаса. Занимљиво је да је Европа годинама претила да ће сама одустати од руског гаса, али Москва није журила да затвори врата.

По његовом тумачењу, повлачење треба урадити у правом тренутку. Када Европа нема где другде да набави енергенте, ситуација се мења – тада се може преговарати под потпуно другачијим условима.

Сличну логику види и у иранској стратегији. Техеран има своје полуге притиска и покушава да смањи америчко присуство на Блиском истоку. За Иран мир сам по себи није циљ; циљ је споразум који би гарантовао безбедност и спречио нове нападе у блиској будућности. Због тога Техеран говори о потреби да се смањи америчко војно присуство у региону, укључујући и базе у земљама Персијског залива.

У том контексту помиње се чак и идеја о зони без нуклеарног оружја на Блиском истоку, као и уклањање америчког нуклеарног наоружања из базе Инџирлик у Турској. Такав захтев, сматра Ишченко, могао би да добије подршку Русије.

Све то, међутим, значи да би Вашингтон морао да пристане на озбиљне уступке. А управо ту настаје проблем. За америчку администрацију одлазак из региона без јасне победе био би политички пораз.

Не може се једноставно рећи: погрешили смо, повлачимо се. Унутар Сједињених Држава таква порука можда би прошла код дела бирача, али остатак света би видео другачију слику. То би, сматра аналитичар, погодило не само Трампа лично већ и способност Вашингтона да води активну спољнополитичку стратегију.

Зато он понавља да ствари нису једноставне. Један телефонски разговор не мења реалност на терену. Иако Трамп покушава да сачува политички образ, Сједињене Државе су се нашле у ситуацији налик оној у коју су раније гурале Русију. Пред њима је перспектива дугог сукоба.

А ни Иран, како додаје Ишченко, није у идеалној позицији. Иако тренутно делује самоуверено, и та земља има ограничења. Пројектили се троше, економија је под притиском, а издржљивост друштва није бесконачна.

На крају остаје низ питања на која нико нема јасан одговор. Колико муниције имају Сједињене Државе и Израел? Могу ли брзо да повећају производњу? И да ли би Русија и Кина уопште биле спремне да обезбеде Ирану стабилне испоруке оружја и обавештајних података?

За Москву, каже Ишченко, ситуација је такође двосмислена. Дуготрајан сукоб на Блиском истоку носи непредвидиве последице за глобалну економију. Иако неки могу да ликују због проблема које имају Сједињене Државе и Европа, светска економија је ипак међусобно повезана.

Ако глобална трговина почне озбиљно да трпи, последице ће осетити сви. Кина, на пример, тргује и са Западом и са другим партнерима у огромним количинама. Ако та трговина ослаби, смањиће се и потреба за сировинама и енергентима, што би аутоматски погодило земље извознике.

У таквом сценарију пад извоза значи пад прихода, губитак радних места и смањену куповну моћ становништва. Мали бизниси почињу да осећају притисак, а држава покушава да надокнади губитке повећањем пореза. Ни за једну економију то није добра вест.

Ако би се глобална криза продубила до тачке у којој је једина роба која се може продавати храна, поставља се ново питање: да ли ће купци имати новца да је плате? Или ће земље произвођачи морати да шаљу хуманитарну помоћ само да би будућа тржишта опстала?

Због тога, закључује Ишченко, идеја да би неко могао бесконачно да профитира од туђег рата једноставно није реална. Свет је исувише повезан. Ипак, опасност од ширег сукоба и даље постоји, јер су интереси на Блиском истоку огромни и често супротстављени.

У средњорочној перспективи многи верују да би Сједињене Државе и Израел могли да сломе Иран, као што многи верују да ће Русија сломити Украјину. Али питање је колика ће цена бити плаћена на том путу. Непријатељи Русије рачунали су да ће се Москва исцрпети покушавајући да сломи Украјину. По истој логици, може се исцрпети и свака друга сила која покушава да притисне Иран.

А ако се Ирану почне испоручивати озбиљна војна помоћ, ситуација би могла да постане још компликованија. Тада би Вашингтон и његови савезници морали да бирају између повлачења и даљег подизања улога. До сада је америчка стратегија често ишла управо тим путем – путем сталног повећавања притиска.

И можда је управо ту, негде између тих одлука и непознатих исхода, разлог због којег све више аналитичара данас говори о опасном приближавању сценарију који би могао превазићи границе једног регионалног сукоба.

Како ће се тај процес завршити, за сада нико не може да каже са сигурношћу. Можда ће одговор доћи из преговарачких соба, можда са терена – а можда из неког трећег правца који се данас још ни не назире.

Извор: webtribune

Ознаке: Иран, Ростислав Ишченко, САД